SAMOKANDIDOVANJE KAJE KALAS

Iako se dosta govorilo da bi u ovoj godini, kad NATO obeležava sedam i po decenija postojanja, na čelo Alijanse prvi put mogla doći žena, najveće izglede da nasledi Jensa Stoltenberga, koji je generalni sekretar od 2014, opet, čini se, ima muškarac – holandski premijer Mark Rute

U 2024. nazvanoj „godinom izbora“, zbog velikog broja glasanja širom sveta, značajnu pažnju privlači i predstojeće biranje generalnog sekretara NATO-a, delom i zbog ranijih najava da bi na čelo zapadne vojne alijanse, prvi put za sedam i po decenija njenog postojanja, mogla doći žena.
Kao potencijalne naslednice Jensa Stoltenberga, koji je na toj funkciji od 2014, dosad su pominjane Kristija Friland, zamenica kanadskog premijera, bivša britanska premijerka Kristina Mej, predsednica Slovačke Zuzana Čaputova, nekadašnja hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, bivša visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Federika Mogerini, aktuelna predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i premijerka Estonije Kaja Kalas koja je – što se ne smatra dobrom praksom – javno ističući zainteresovanost za taj posao, ujedno i kritikovala mogućeg rivala. Njema kritika bila je usmerena na holandskog premijera Marka Rutea, koji je, u međuvremenu, doduše i dalje nezvanično, postao prvi favorit za naslednika Stoltenberga kom mandat ističe 1. oktobra. Izbor će, verovatno, biti obavljen na samitu NATO-a u julu, u Vašingtonu.

POSAO BEZ KONKURSA Funkcija generalnog sekretara NATO-a, kao jedna od najprestižnijih na svetu, ne dobija se preko konkursa, za nju se ne prijavljuje niti postoji propisana lista kvalifikacija za kandidate. Nema, bar zvanično, prethodnih razgovora, a ni garancija da će je dobiti baš onaj koji je želi. Za izbor je, iako i to nigde ne piše, ključni glas SAD, mada svaka članica ima pravo na veto, a sada ih je 31.
Prećutno je, ali veoma važno, posebno u aktuelnoj situaciji, da kandidat ima tvrd stav prema Rusiji. U novije vreme, zbog rusko-ukrajinskog rata, u kom NATO izdašno pomaže režim u Kijevu, poželjno je postalo da kandidat za generalnog sekretara bude iz zemlje koja obimnije ulaže u budžet Alijanse. Tu stavku je nedavno dodatno naglasio Donald Tramp, možda ponovo američki predsednik, da ne bi od Rusije branio članice koje ne daju dovoljno para u zajednički budžet. Rašireno je, navodno, i raspoloženje da novi šef ne bude iz Skandinavije, zato što je Stoltenbergov prethodnik bio Danac Anders Fog Rasmusen, ali ni o tome ne postoji nikakav zaključak.
U prošlosti se pokazalo i da lično isticanje želje da se dođe na čelo NATO-a nije mudra odluka: oni koji to nisu poštovali često su loše prolazili. Nedavno su to iskusili danska premijerka Mete Fridreksen i bivši britanski ministar odbrane Ben Volas koji su, kako pisali mediji, posle razgovora sa Džozefom Bajdenom, bez objašnjenja, odustali od kandidature.
Jedini kandidat o kojem su, navodno, ambasadori pri NATO-u već razmenili mišljenja je holandski premijer Mark Rute kog, kako se saznaje, podržavaju SAD, Velika Britanija, Francuska i Nemačka. Razgovor o tome je, prema izvorima iz sedišta Alijanse u Briselu, bio neformalan, ali ipak značajan, iako je više članica istaklo da još nemaju definisan stav o tom pitanju.

UPORNOST KALASOVE Iako će odluka o novom generalnom sekretaru biti doneta iza kulisa, uz, po tradiciji, odlučujući uticaj Vašingtona, premijerka Estonije Kaja Kalas (45), po oceni analitičara, već duže vreme promoviše sebe kao pravu ličnost za čelnu poziciju u NATO-u.
Krajem prošle godine, na jednom skupu u Vašingtonu, Kalasova je ne samo kazala da je zainteresovana da nasledi Stoltenberga nego je, s dosta ironije, govorila o potencijalnom protivkandidatu holandskom premijeru Ruteu. „Novi generalni sekretar bi svakako trebalo da bude iz zemlje koja odvaja propisanih dva odsto iz svog budžeta za potrebe Alijanse, a bilo bi lepo da to bude žena“, rekla je tom prilikom. Potom je izvela ironičan zaključak koji su prisutno dočekali s kiselim osmesima: „Dakle, logično je da to bude Mark Rute.“ Njena podrugljivost bila je više nego jasna, jer je Ruteova Holandija jedva na granici odvajanja dva procenta svog BDP-a za NATO, dok njena Estonija planira da svoju kvotu podigne na tri procenta. Da li će ova „žaoka“ skupo koštati temperamentnu Estonku, ostaje da se vidi. Kalasovoj naruku ide činjenica da Rute nije po volji Turske i Mađarske.
Kalasova je izabrala još jedan vid samopromocije uverena da će osnažiti njenu kandidaturu: pojačala je antirusko delovanje. Pažnju javnosti posebno je privuklo njeno zalaganje za rušenje spomenika sovjetskim antifašistima u Estoniji, koje je nazvala „simbolima okupacije“.
Time je izazvala oštru reakciju Moskve, koja je taj njen angažman nazvala „kriminalnom aktivnošću“ i stavila je na poternicu. Zvanično, optužena je za „neprijateljski postupak protiv ruskog istorijskog nasleđa“. Kalasova je uzvratila da je Rusija „neće ućutkati“ i ponovila da će nastaviti da podržava Ukrajinu i zalaže se „za jačanje odbrambenih kapaciteta Evrope“. Njen minuli rad odlikuje i zalaganje za što jače sankcije Rusiji i što veću pomoć Ukrajini. Vlada na čijem je čelu je, pred sam početak rusko-ukrajinskog rata, poslala naoružanje režimu u Kijevu.
Kalasova se na meti Moskve našla i zbog namere njene vlade da iz obrazovnog sistema Estonije izbace ruski jezik, kao i da protera iz zemlje vlasnike ruskih pasoša koji ne dokažu da znaju letonski jezik, čak i one koje su u Estoniji provele ceo život. Razmena verbalne vatre sa Kremljom, donela je veliki publicitet premijerki Estonije, posebno na Zapadu, gde su mediji isticali njenu hrabrost i odlučnost da „prkosi Putinovom režimu“. Mnogi su joj više puta dali šansu da istakne svoje antiruske stavove, poput tvrdnji da je za rat u Ukrajini „isključivi krivac Moskva, i da će kraj rata biti „kad se Rusija vrati u Rusiju“. Kao pretendenta na najvišu stolicu u zapadnoj vojnoj alijansi, nikog nije iznenadio ni njen stav da je „članstvo u NATO-u jedina i najjeftinija sigurna garancija mira koja postoji“.

KO JE KAJA KALAS? Rođena je u sovjetskoj Estoniji 1977. godine u porodici koju je progonio tadašnji represivni režim. Majka joj je, kao dete, zajedno sa Kajinom bakom, 1949, u vreme progona „antisovjetskih“ baltičkih građana bila proterana u Sibir. Nakon raspada SSSR-a njen otac je bio predsednik Banke Estonije, a onda i premijer i evropski komesar.
Kaja je studirala pravo i ekonomiju. Radila je kao advokat pre nego što je, kao članica liberalne Estonske partije reforme, izabrana u Evropski parlament, gde je bila zadužena i za odnose Evropske unije i Ukrajine. Godine 2021, posle pobede njene Reformske partije, postala je premijerka koalicione vlade, kao prva žena na toj funkciji u Estoniji.
Zbog načina vladanja, koji od prvih dana odlikuje tvrd stav prema Rusiji, dobila je nadimak Čelična Ledi, po ugledu na dugogodišnju predsednicu britanske vlade Margaret Tačer. Poznata je po pozivima da se Rusija „potpuno izoluje od slobodnog sveta“ i apelima da se građanima Rusije ne izdaju vize za ulazak u EU. U vreme te Kajine „tvrdoće“, Estonci su tražili da ode s mesta premijera zbog poslova kompanije njenog muža u Rusiji. Spasao ju je, kažu, brz prekid tog biznisa.
Ima, čak i na Zapadu, mišljenja da premijerka Estonije preteruje u udvaranju NATO-u, jer u Alijansi važi pravilo da generalni sekretar, iako mora da se suprotstavlja Rusiji, ne treba to da čini tako žestoko da bi izazvao strah od rata. Otud i ne iznenađuje nemušta, upravo procurela, vest iz Brisela da Kalasova neće naslediti Stoltenberga jer nije proglasila svoju kandidaturu iako je pokazala interesovanje.