САМОКАНДИДОВАЊЕ КАЈЕ КАЛАС

Иако се доста говорило да би у овој години, кад НАТО обележава седам и по деценија постојања, на чело Алијансе први пут могла доћи жена, највеће изгледе да наследи Јенса Столтенберга, који је генерални секретар од 2014, опет, чини се, има мушкарац – холандски премијер Марк Руте

У 2024. названој „годином избора“, због великог броја гласања широм света, значајну пажњу привлачи и предстојеће бирање генералног секретара НАТО-а, делом и због ранијих најава да би на чело западне војне алијансе, први пут за седам и по деценија њеног постојања, могла доћи жена.
Као потенцијалне наследнице Јенса Столтенберга, који је на тој функцији од 2014, досад су помињане Кристија Фриланд, заменица канадског премијера, бивша британска премијерка Кристина Меј, председница Словачке Зузана Чапутова, некадашња хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, бивша висока представница ЕУ за спољну политику Федерика Могерини, актуелна председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и премијерка Естоније Каја Калас која је – што се не сматра добром праксом – јавно истичући заинтересованост за тај посао, уједно и критиковала могућег ривала. Њема критика била је усмерена на холандског премијера Марка Рутеа, који је, у међувремену, додуше и даље незванично, постао први фаворит за наследника Столтенберга ком мандат истиче 1. октобра. Избор ће, вероватно, бити обављен на самиту НАТО-а у јулу, у Вашингтону.

ПОСАО БЕЗ КОНКУРСА Функција генералног секретара НАТО-а, као једна од најпрестижнијих на свету, не добија се преко конкурса, за њу се не пријављује нити постоји прописана листа квалификација за кандидате. Нема, бар званично, претходних разговора, а ни гаранција да ће је добити баш онај који је жели. За избор је, иако и то нигде не пише, кључни глас САД, мада свака чланица има право на вето, а сада их је 31.
Прећутно је, али веома важно, посебно у актуелној ситуацији, да кандидат има тврд став према Русији. У новије време, због руско-украјинског рата, у ком НАТО издашно помаже режим у Кијеву, пожељно је постало да кандидат за генералног секретара буде из земље која обимније улаже у буџет Алијансе. Ту ставку је недавно додатно нагласио Доналд Трамп, можда поново амерички председник, да не би од Русије бранио чланице које не дају довољно пара у заједнички буџет. Раширено је, наводно, и расположење да нови шеф не буде из Скандинавије, зато што је Столтенбергов претходник био Данац Андерс Фог Расмусен, али ни о томе не постоји никакав закључак.
У прошлости се показало и да лично истицање жеље да се дође на чело НАТО-а није мудра одлука: они који то нису поштовали често су лоше пролазили. Недавно су то искусили данска премијерка Мете Фридрексен и бивши британски министар одбране Бен Волас који су, како писали медији, после разговора са Џозефом Бајденом, без објашњења, одустали од кандидатуре.
Једини кандидат о којем су, наводно, амбасадори при НАТО-у већ разменили мишљења је холандски премијер Марк Руте ког, како се сазнаје, подржавају САД, Велика Британија, Француска и Немачка. Разговор о томе је, према изворима из седишта Алијансе у Бриселу, био неформалан, али ипак значајан, иако је више чланица истакло да још немају дефинисан став о том питању.

УПОРНОСТ КАЛАСОВЕ Иако ће одлука о новом генералном секретару бити донета иза кулиса, уз, по традицији, одлучујући утицај Вашингтона, премијерка Естоније Каја Калас (45), по оцени аналитичара, већ дуже време промовише себе као праву личност за челну позицију у НАТО-у.
Крајем прошле године, на једном скупу у Вашингтону, Каласова је не само казала да је заинтересована да наследи Столтенберга него је, с доста ироније, говорила о потенцијалном противкандидату холандском премијеру Рутеу. „Нови генерални секретар би свакако требало да буде из земље која одваја прописаних два одсто из свог буџета за потребе Алијансе, а било би лепо да то буде жена“, рекла је том приликом. Потом је извела ироничан закључак који су присутно дочекали с киселим осмесима: „Дакле, логично је да то буде Марк Руте.“ Њена подругљивост била је више него јасна, јер је Рутеова Холандија једва на граници одвајања два процента свог БДП-а за НАТО, док њена Естонија планира да своју квоту подигне на три процента. Да ли ће ова „жаока“ скупо коштати темпераментну Естонку, остаје да се види. Каласовој наруку иде чињеница да Руте није по вољи Турске и Мађарске.
Каласова је изабрала још један вид самопромоције уверена да ће оснажити њену кандидатуру: појачала је антируско деловање. Пажњу јавности посебно је привукло њено залагање за рушење споменика совјетским антифашистима у Естонији, које је назвала „симболима окупације“.
Тиме је изазвала оштру реакцију Москве, која је тај њен ангажман назвала „криминалном активношћу“ и ставила је на потерницу. Званично, оптужена је за „непријатељски поступак против руског историјског наслеђа“. Каласова је узвратила да је Русија „неће ућуткати“ и поновила да ће наставити да подржава Украјину и залаже се „за јачање одбрамбених капацитета Европе“. Њен минули рад одликује и залагање за што јаче санкције Русији и што већу помоћ Украјини. Влада на чијем је челу је, пред сам почетак руско-украјинског рата, послала наоружање режиму у Кијеву.
Каласова се на мети Москве нашла и због намере њене владе да из образовног система Естоније избаце руски језик, као и да протера из земље власнике руских пасоша који не докажу да знају летонски језик, чак и оне које су у Естонији провеле цео живот. Размена вербалне ватре са Кремљом, донела је велики публицитет премијерки Естоније, посебно на Западу, где су медији истицали њену храброст и одлучност да „пркоси Путиновом режиму“. Многи су јој више пута дали шансу да истакне своје антируске ставове, попут тврдњи да је за рат у Украјини „искључиви кривац Москва, и да ће крај рата бити „кад се Русија врати у Русију“. Као претендента на највишу столицу у западној војној алијанси, никог није изненадио ни њен став да је „чланство у НАТО-у једина и најјефтинија сигурна гаранција мира која постоји“.

КО ЈЕ КАЈА КАЛАС? Рођена је у совјетској Естонији 1977. године у породици коју је прогонио тадашњи репресивни режим. Мајка јој је, као дете, заједно са Кајином баком, 1949, у време прогона „антисовјетских“ балтичких грађана била протерана у Сибир. Након распада СССР-а њен отац је био председник Банке Естоније, а онда и премијер и европски комесар.
Каја је студирала право и економију. Радила је као адвокат пре него што је, као чланица либералне Естонске партије реформе, изабрана у Европски парламент, где је била задужена и за односе Европске уније и Украјине. Године 2021, после победе њене Реформске партије, постала је премијерка коалиционе владе, као прва жена на тој функцији у Естонији.
Због начина владања, који од првих дана одликује тврд став према Русији, добила је надимак Челична Леди, по угледу на дугогодишњу председницу британске владе Маргарет Тачер. Позната је по позивима да се Русија „потпуно изолује од слободног света“ и апелима да се грађанима Русије не издају визе за улазак у ЕУ. У време те Кајине „тврдоће“, Естонци су тражили да оде с места премијера због послова компаније њеног мужа у Русији. Спасао ју је, кажу, брз прекид тог бизниса.
Има, чак и на Западу, мишљења да премијерка Естоније претерује у удварању НАТО-у, јер у Алијанси важи правило да генерални секретар, иако мора да се супротставља Русији, не треба то да чини тако жестоко да би изазвао страх од рата. Отуд и не изненађује немушта, управо процурела, вест из Брисела да Каласова неће наследити Столтенберга јер није прогласила своју кандидатуру иако је показала интересовање.