РУСКОМ СПЕЦИЈАЛНОМ ВОЈНОМ ОПЕРАЦИЈОМ ПОЧЕО ЈЕ 21. ВЕК

Зашто је Запад толико озлојеђен на Русију

СВО прети за Запад неочекиваним исходом: поразом. Том операцијом, слично оним салвама с крстарице „Аурора“, којима је почела бољшевичка револуција, заиста је почео прави 21. век (…) Руска победа у украјинском рату, иако не представља егзистенцијалну претњу по Америку, значи коначни пораз или истинску катастрофу за „међународни углед Запада и САД и за њене глобалне интересе“

Свет се данас све јасније и све снажније поларизује око Русије: на једној страни је Запад, на другој већина земаља Глобалног југа. Овај антизападни покрет предводе Русија и Кина, прва на војном, друга на економском плану. Сам Запад, у покушајима да изолује Русију, постаје све више изолован. То признаје и хрватски геополитичар Зоран Метер: „Желе ли на Западу да то признају или не, Русију данас подржава већина земаља Глобалног југа, које су свесне да о исходу конфликта у Украјини зависе њихове амбиције да играју самосталнију улогу у свету, изван оквира вековне доминације Запада.“
Како додаје хрватски геополитичар: „То је за Запад највећи проблем, а не питање какве ће границе убудуће имати Украјина и да ли ће ући у ЕУ или НАТО.“
Отуда и све агресивнија политичка реторика на Западу, па чак и претње француског председника Емануела Макрона отвореним ратом НАТО-а против Русије, што је доскора било незамисливо. Коме је упућен овај пробни балон?
Наравно, НАТО, упркос свом надуваном војном буџету, бескрајним маневрима и вишеструко бројнијем становништву од Русије, уопште није спреман за рат.

Дисфункционалне западне политичке елите Свеједно, Русији се у Украјини осмехује победа. Украјинској војсци прети колапс, упркос испорукама „чудесног западног оружја“, вредног на десетине милијарди долара. Руска економија се није сломила под западним „санкцијама из пакла“. Напротив, Русија је економски ојачала. То тврди и амерички мешетар Дејвид Сакс: „Запад (САД) је учинио руску војску снажнијом, већа је него што је била раније, она производи далеко више наоружања (од Запада), индустријска база јој је повећана. Осим тога, њихово оружје је сада тестирано и ојачано у борби, посебно против западног оружја.“
Док се Русија све самопоузданије приближава победи, галама на Западу не престаје. Заправо, она прелази у хистерију. Како објаснити ову менталну дисфункционалност западних елита? Метер се позива на текст америчког професора Ендруа Латама, објављен 15. фебруара ове године у часопису „Хил“. Зашто се западне елите тако тврдоглаво одупиру да прихвате реалност? „Русија побеђује у рату“, тврди Латам, и очигледно је „мало тога што би указивало да ће било који предвидљиви политички, економски, тактички или технолошки развој моћи да промени ту основну реалност“.
Латам препоручује да ствари посматрамо користећи једноставну психолошку оптику. Реч је о концепту „ескалације оданости“. Појединци или групе, када се суоче с непријатном или поражавајућом стварношћу, прибегавају њеном негирању. Њихови аргументи су неодрживи у светлу чињеница, али, у том случају, тим горе по чињенице. Такво понашање западних елита, у економским терминима, само повећава „неповратне трошкове“. Другим речима, то је у природи „психолошких дисфункција“, када појединци или групе престају да се обазиру на веродостојност и рационалност аргумената.
Суочене са изузетно непријатним и неочекиваним чињеницама у украјинском конфликту, у коме су очекивале лаку победу а доживеле пораз, западне елите реагују порицањем и бесом. Русија је донедавно сматрана за „Горњу Волту, на (западну) несрећу, наоружану нуклеарним бомбама“. Бескрајна ароганција Запада је људски разумљива, то је чак и „одвише људски“ начин посматрања ствари.

Одложена освета, заснована на зависти Руски геополитичар Леонид Савин је у својим анализама отишао корак даље, усвајајући много ширу перспективу. У тексту „Почетак 21. века“ он полази од примера Кубанске револуције, која је подстакла ослободилачке покрете широм света и истовремено у САД изазвала дубоку озлојеђеност. Савин се позива на оно сложено осећање о коме је писао немачки филозоф Макс Шелер; та „озлојеђеност“ је „одложена освета, заснована на зависти“.
Када је јенкијевски империјализам коначно побеђен, „америчка политика према Куби је грађена на таквој огорчености. Резултат су санкције, економска блокада и потпуно неосновано увршћавање Кубе на листу државних спонзора тероризма“.
Победоносна Кубанска револуција, која је имала отворено антибуржоаски карактер (сетимо се изјаве Фидела Кастра из децембра 1961, да је он марксиста-лењиниста и да ће то остати до смрти), дала је огроман подстрек ослободилачким и антиколонијалним покретима; био је то сигнал за друге револуционарне покрете, не само у земљама Латинске Америке, које су биле под директном или индиректном окупацијом САД.
Нешто слично се претходно десило и с Русијом, у време Октобарске револуције. Духовни отац савременог Пакистана у Британској Индији, песник и филозоф Мухамед Икбал, са одушевљењем је говорио о руском Октобру. У Латинској Америци раднички покрет је био инспирисан успесима руске револуције. У азијским земљама су са интересовањем пратили шта се дешава у Русији. И у САД су, с мешавином љубоморе и зависти, посматрали догађаје у Совјетском Савезу.
Али на политичком Западу она је изазвала ону дубоку озлојеђеност о којој је писао немачки филозоф. Европске демократије су се преко ноћи преобразиле у фашистичке диктатуре. То не треба да нас чуди: западна демократија и фашизам нису антиподи већ близанци. Совјетској Русији се требало супротставити на сваки начин, чак и оружаним путем, и Запад је почео да се за то спрема.

Наставак „ере борбе“ – дух промена, преокрета и револуција Управо зато револуција у Русији, која је на крају довела до стварања Совјетског Савеза, представља кључну референтну тачку којом је заиста почео 20. век.
У ствари, код Савина је реч о смени великих историјских епоха. Он нас подсећа на великог кубанског писца Алеха Карпентијера, који је у предавању „Пут дуг пола века“, одржаном још 20. маја 1975. године у Венецуели, приметио да се астрономски векови разликују од историјских. На пример, за овог аутора 15. век је трајао свега 50 година, пошто су у овај период, према његовом мишљењу, укључени сви важни догађаји који су се десили у овом столећу, од заузимања Цариграда до открића Америке.
Заправо, Карпентијер говори о 20. веку као о „ери борбе“, о духу промена, преокрета и револуција.
Двадесети век је почео антибуржоаским побунама у различитим деловима света и управо зато салве испаљене са руске крстарице „Аурора“ означавају његову „референтну тачку“.
Антиколонијална борба, која је после Другог светског рата обухватила три континента, само је наставак те дуготрајне антиколонијалне „ере борбе“. Важно је да сви ти сукоби нису били пуки сукоби империја или националних држава, већ је то био процес ослобађања од буржоаске хегемоније, која је све више попримала глобални карактер.
Кинески комунистички вођа Лин Биао својевремено је изнео веома важну идеју: „Гледајући на свет у целини, Северна Америка и Западна Европа могу се назвати ‘градовима света’, а Азија, Африка и Латинска Америка његовим ‘руралним подручјима’. После Другог светског рата пролетерски револуционарни покрет у капиталистичким земљама Северне Америке и Западне Европе привремено је успорен, док се народни револуционарни покрет у Азији, Африци и Латинској Америци развијао пуном снагом.“
Дакле, Северна Америка и Западна Европа су „градови света“, којима влада „буржоазија“, Азија, Африка и Латинска Америка су „рурална подручја“, односно оно што се данас назива Глобалним југом, који се супротставља хегемонији Колективног запада или Глобалног севера.

Тако пропадају велике светске цивилизације Тако постаје разумљиво зашто је Запад толико озлојеђен према Русији. Специјална војна операција, коју РФ спроводи у Украјини, прети за Запад неочекиваним исходом: поразом. Том операцијом, слично оним салвама са крстарице „Аурора“, којим је почела бољшевичка револуција, заиста је почео прави 21. век.
Ето зашто је Запад „озлојеђен“. Руска победа у украјинском рату, иако не представља егзистенцијалну претњу по Америку, значи коначни пораз или истинску катастрофу за „међународни углед Запада и САД и за њене глобалне интересе“.
Али то је, очигледно, само један од ратова у дугом низу. Пожар се (за сада) проширио на Западну Азију.
Вреди подсетити и да је конфликт у Украјини, сада већ са стотинама хиљада погинулих, изазвао сам Запад (САД), одбијајући преговоре са Русијом још у децембру 2021. Запад је покренуо оно што није могао да контролише; дух је пуштен из боце. Како примећује Савин: „Пошто није било могуће преварити руску елиту (као што је, нажалост, био случај 90-их), пошто Русију није било могуће ослабити покушајима обојених револуција, ни дестабилизацијом њених граница, онда је коришћено последње средство – стварање сукоба на територији суседне државе, која се налази на историјским руским земљама.“
Тако се смењују историјске епохе и тако пропадају велике светске цивилизације.