Оживљавање тешке трауме

Знак да испод прошлости, с драматичним и крвавим догађајима, који су годинама потресали и паралисали (тадашњу) Западну Немачку, није подвучена црта – хапшење припаднице фамозне Фракције црвене армије (РАФ) после тридесет година говори о томе да „лов на (левичарске) терористе“, који су се, атентатима и ликвидацијама, борили против „капитализма и империјализма“, још траје

Вест о хапшењу једне 65-годишње немачке пензионерке у берлинској четврти Кројцберг концем фебруара бацила је у засенак, бар за извесно време, све друге вести. Укључујући оне (предоминантне) о Украјини, Гази и Доналду Трампу. Опет су, по ко зна који пут, прокључале јаке емоције и политичке страсти: хапшење жене, спектакуларно не по начину на који је изведено већ по чињеници да се њено име налазило на полицијским потерницама пуних тридесет година, чарнуло је у велику и тешку немачку трауму. И показало да једно, крајње драматично, поглавље немачке историје још није (сасвим) затворено. Иако се РАФ, формално, званичним саопштењем, из илегале, „самоугасио“ пре (готово) четврт века.
Иза лажног имена ухапшене жене (с италијанским пасошем) откривена је Данијела Клете, припадница „треће генерације“ Фракција црвене армије (РАФ), екстремне левичарске терористичке организације која је многобројним атентатима, од почетка седамдесетих година минулог века, и бруталном ликвидацијом великог броја (тридесет пет) људи звучних имена и функција, уздрмала и паралисала (тада) Западну Немачку. На дугој листи жртава РАФ-а нашли су се, споменемо само нека имена, председник Удружења немачких послодаваца Ханс Мартин Шлајер, главни државни тужилац Зигфрид Бубак, директори Дојче и Дрезднер банке Алфред Херхаузен и Јирген Понто, директор Агенције за приватизацију фирми (већ угашене) Источне Немачке Детлеф Карстен Роведер…
Радило се о „градској герили“, познатијој као формација „Бадер–Мајнхоф“, названој по именима њених родоначелника Андреаса Бадера и Улрике Мајнхоф, милитантног дела снажног студентског, шездесетосмашког, побуњеничког покрета који се определио за превратничку борбу против „немачког империјализма“ и симбола државне моћи, у уверењу да се не разликује (превише) од оне из времена нацизма.

И СИМПАТИЈЕ И АНЕТЕМЕ Реч је о феномену који је увек изазивао (а ево и сада изазива) јаке емоције, помешане са нескривеним симпатијама и још очигледнијом анатемом. Феномену о којем су исписане читаве библиотеке књига и снимљено више филмова. И после свега, остале су новинарски интригантне, бар три ствари. Ако мистерију која још траје око самоубиства Андреаса Бадера и Улрике Мајнхоф (откуд Бадеру, државном непријатељу број један, револвер у најбоље чуваном немачком затвору Штајнхајм) оставимо по страни и препустимо спекулацијама, остају друге две ствари, не мање интригантне – демонстративна посета родоначелника егзистенцијализма, филозофа Жан-Пол Сартра родоначелнику тероризма Андреасу Бадеру у споменутом затвору, која је гневно дочекана и доживљена у Бону. И држање тадашњег (западно)немачког канцелара Хелмута Шмита у највећој политичкој кризи с којом се суочио и суочавао током мандата.
Најпре Сартр. Била је то, заиста, медијски и политички светска вест и сензација: један од најпознатијих филозофа тог времена, ангажовани левичарски интелектуалац посетио је (неочекивано) 4. децембра 1974. године оснивача левичарске терористичке организације РАФ заточеног у затвору Штамхајм код Штутгарта. Сам чин посете протумачен је као „удар“ на канцелара Хелмута Шмита. Још директније значиле су, и одјекнуле, филозофове речи на конференцији за новинаре после посете терористи – Сартр је оптужио владу да спроводи терор над Бадером и његовом групом. Није то баш, рекао је, као „у време нациста“, али јесте „терор срачунат да изазове психичке патње“.
Медијски и политички свет у Бону је заиста доживео Сартрову посету и његове речи као „тежак шамар“ у најделикатнијој ситуацији за земљу. И његову „личну освету Немцима“ – после окупације Француске био је у нацистичком заробљеништву. Политиколог Волфганг Краусхар је писао да „некадашњи заробљеник Вермахта“ Савезну Републику Немачку види као „наследницу нацистичке Немачке“, а РАФ као „покрет отпора“.
Сартрова посета „прочитана“ је у Немачкој као снажно солидарисање с терористима. Влада је заиста страховала да ће то изазвати нови „талас симпатија“ међународних размера са групом Бадер–Мајнхоф. И охрабрити „урбану герилу“ у њеном беспоштедном рату против најважнијих симбола капиталистичког система.
Како је уопште дошло до Сартрове посете Бадеру? Увиђајући да је власт неумољива и да ни после дугог штрајка глађу неће правити уступке (укидање строге изолације и обуставу терора), рафовци су позвали филозофа у помоћ како би на себе скренули пажњу светске јавности. Била је то идеја Улрике Мајнхоф, која је, као ангажовани новинар левичарских гласила, подржавала Бадера. Негде је прочитала како је Сартр групу Бадер–Мајнхоф означио као „интересантну снагу“. У писму које је (октобар 1974) упутила филозофу, Мајнхофова се, револуционарно, без куртоазије, обратила директно: „Сартре, ми се боримо штрајком глађу против нашег уништења изолацијом и терором. Од тебе бисмо желели да, у вези с нашим штрајком, управо сада, направиш интервју са Андреасом Бадером. Полиција намерава да га убије.“
Сартр је, са извесним закашњењем, прихватио позив. Од интервјуа, међутим, није било ништа. О самом разговору филозофа и терористе се много спекулисало. Утисак који је филозоф понео после био је, очигледно, разлог што није било интервјуа. Новинаре хамбуршког „Шпигла“ (и не само њих) „копкало“ је питање о чему су читав сат разговарали „родоначелник егзистенцијализма“ и „родоначелник тероризма“. Тиме се, у склопу истраживања „феномена РАФ“, посебно и темељно, бавио наследник Рудолфа Аугштајна, оснивача и власника „Шпигла“ на челу утицајног магазина, Штефан Аст. На основу његове обимне књиге (седам стотина страница) „Бадер–Мајнхоф комплекс“ (синдром), која је доживела двоцифрени број издања, снимљен је 2008. године, под истим именом, филм, номинован за Оскара у категорији страних филмова.
На упорно инсистирање „Шпигла“ Савезни уред за заштиту уставног поретка (служба државне безбедности) скинуо је почетком 2013. године забрану са строго чуваног документа о разговору филозофа и терористе. На основу увида у „записник“ о разговору у затворској ћелији, констатовао је да документ има „историјски значај“ – открива оно што се на основу Сартровог обраћања новинарима после посете Штамхајму није дало закључити – филозоф је третирао РАФ упадљиво критички, трудио се чак да приволи Бадера да се окане тероризма! „Записничари“ су, тврде, пренели директно све што је Сартр говорио, а у случају Бадер само „важније пасаже“. А у том директном дијалогу, Сартр је констатовао да РАФ предузима акције с „којима народ није сагласан“.
Бадер је покушао да разувери саговорника. Споменуо је да „бар двадесет одсто“ грађана има симпатије за њихове акције. Сартр је узвратио да му је „та статистика“ позната, уз упозорење да би акције које предузима РАФ можда могле да „промене ситуацију у Бразилу, али не и у Немачкој“. Зашто је овде друкчије, питао је Бадер. Овде, објаснио је Сартр, не постоји „тип“ пролетаријата као у Бразилу. Напади и атентати би вероватно били „подобни“ и сврсисходни „у Гватемали, али не и овде“.
Полицијски „записничари“ су, иначе, констатовали, да тон разговора филозофа и терористе уопште „није био пријатељски“. Бадер је госта, од којег је очекивао спас, дочекао неочекивано и упадљиво хладно. Томе је, очигледно, „кумовао“ интервју који је са Сартром направила Алис Швајцер, немачка феминисткиња и новинарка. Интервју је објављен у „Шпиглу“, два дана пре филозофове посете Штамхајму. И непосредно после атентата рафоваца на председника друштва судија Гинтера фон Дренкмана.
Дошло је до потпуног несхватања и размимоилажења. Сартр је желео да у разговору схвати „идеолошке принципе“ којима се руководи његов саговорник, чиме се најопаснији немачки терориста уопште није бавио. Бадер је, с друге стране, веровао да му у посету „долази пријатељ“, али је, после читања споменутог интервјуа у „Шпиглу“, схватио да уместо пријатеља „стиже судија“.

НЕУМОЉИВИ КАНЦЕЛАР Канцелар Хелмут Шмит није имао дилеме о природи РАФ-ових акција. За њега је то био чист и недопустив тероризам. У обраћању пред телевизијским камерама, дан после отмице председник Удружења немачких послодаваца Ханса Мартина Шлајера (том приликом убијени су његови телохранитељи и возач, а он одведен у заточеништво), канцелар је рекао: „Ово што овде говорим, отмичари сигурно слушају. И можда имају осећај тријумфа и моћи. Не би смели да се заваравају – тероризам нема шанси. Против њега су и држава и воља народа.“
Усред највеће кризе Шмит је остао неумољив, храбар и непопустљиво одлучан. Није попустио ни пред захтевима опозиционих демохришћана и њиховог лидера Хелмута Кола да влада, због крајње драматичне ситуације, прогласи ванредно стање. Остао је неумољив и пред претњама да ће Мартина Шлајера терористи ликвидирати ако влада не ослободи Андреаса Бадера и Улрике Мајнхоф. Држава не сме, узвратио је, пристати на уцене. Поновио је то, још изричитије, кад су терористи, уз помоћ пријатеља с Блиског истока, отели „Луфтханзин“ авион, с више од сто путника, уз претњу да ће их све поубијати ако заточене терористичке вође не буду ослобођене. Наредио је командосима тек основане специјалне антитерористичке јединице ГСГ9 да изврше напад на авион, који се у том тренутку, после дуге и рискантне авантуре узалудног покушаја да се спусти на неки аеродром, налазио на аеродрому у сомалијском Могадишу. Отмичари су ликвидирани, таоци ослобођени. С додатним, трагичним последицама – кад су видели да им је план с уценама пропао, рафовци су коначно остварили стару претњу и после 43 дана заточеништва погубили Ханса Мартина Шлајера. Истог дана стигла је вест да су Андреас Бадер и његови другови извршили самоубиство у најстроже чуваном немачком затвору…
Због своје непопустљивости, Хелмут Шмит је у тако драматичном, и трагичном тренутку, био на врхунцу популарности – узнемиреним и преплашеним грађанима је одлучни канцелар пружао осећање сигурности. Његов канцеларски трон уздрман је, међутим, изнутра – када је одбио њихове реформске идеје на рачун радништва, коалициони либерали предвођени Хансом Дитрихом Геншером су му окренули леђа. Уместо једног Хелмута (Шмита) дошао је други Хелмут. Овога пута (конзервативац) Хелмут Кол.