Oživljavanje teške traume

Znak da ispod prošlosti, s dramatičnim i krvavim događajima, koji su godinama potresali i paralisali (tadašnju) Zapadnu Nemačku, nije podvučena crta – hapšenje pripadnice famozne Frakcije crvene armije (RAF) posle trideset godina govori o tome da „lov na (levičarske) teroriste“, koji su se, atentatima i likvidacijama, borili protiv „kapitalizma i imperijalizma“, još traje

Vest o hapšenju jedne 65-godišnje nemačke penzionerke u berlinskoj četvrti Krojcberg koncem februara bacila je u zasenak, bar za izvesno vreme, sve druge vesti. Uključujući one (predominantne) o Ukrajini, Gazi i Donaldu Trampu. Opet su, po ko zna koji put, proključale jake emocije i političke strasti: hapšenje žene, spektakularno ne po načinu na koji je izvedeno već po činjenici da se njeno ime nalazilo na policijskim poternicama punih trideset godina, čarnulo je u veliku i tešku nemačku traumu. I pokazalo da jedno, krajnje dramatično, poglavlje nemačke istorije još nije (sasvim) zatvoreno. Iako se RAF, formalno, zvaničnim saopštenjem, iz ilegale, „samougasio“ pre (gotovo) četvrt veka.
Iza lažnog imena uhapšene žene (s italijanskim pasošem) otkrivena je Danijela Klete, pripadnica „treće generacije“ Frakcija crvene armije (RAF), ekstremne levičarske terorističke organizacije koja je mnogobrojnim atentatima, od početka sedamdesetih godina minulog veka, i brutalnom likvidacijom velikog broja (trideset pet) ljudi zvučnih imena i funkcija, uzdrmala i paralisala (tada) Zapadnu Nemačku. Na dugoj listi žrtava RAF-a našli su se, spomenemo samo neka imena, predsednik Udruženja nemačkih poslodavaca Hans Martin Šlajer, glavni državni tužilac Zigfrid Bubak, direktori Dojče i Drezdner banke Alfred Herhauzen i Jirgen Ponto, direktor Agencije za privatizaciju firmi (već ugašene) Istočne Nemačke Detlef Karsten Roveder…
Radilo se o „gradskoj gerili“, poznatijoj kao formacija „Bader–Majnhof“, nazvanoj po imenima njenih rodonačelnika Andreasa Badera i Ulrike Majnhof, militantnog dela snažnog studentskog, šezdesetosmaškog, pobunjeničkog pokreta koji se opredelio za prevratničku borbu protiv „nemačkog imperijalizma“ i simbola državne moći, u uverenju da se ne razlikuje (previše) od one iz vremena nacizma.

I SIMPATIJE I ANETEME Reč je o fenomenu koji je uvek izazivao (a evo i sada izaziva) jake emocije, pomešane sa neskrivenim simpatijama i još očiglednijom anatemom. Fenomenu o kojem su ispisane čitave biblioteke knjiga i snimljeno više filmova. I posle svega, ostale su novinarski intrigantne, bar tri stvari. Ako misteriju koja još traje oko samoubistva Andreasa Badera i Ulrike Majnhof (otkud Baderu, državnom neprijatelju broj jedan, revolver u najbolje čuvanom nemačkom zatvoru Štajnhajm) ostavimo po strani i prepustimo spekulacijama, ostaju druge dve stvari, ne manje intrigantne – demonstrativna poseta rodonačelnika egzistencijalizma, filozofa Žan-Pol Sartra rodonačelniku terorizma Andreasu Baderu u spomenutom zatvoru, koja je gnevno dočekana i doživljena u Bonu. I držanje tadašnjeg (zapadno)nemačkog kancelara Helmuta Šmita u najvećoj političkoj krizi s kojom se suočio i suočavao tokom mandata.
Najpre Sartr. Bila je to, zaista, medijski i politički svetska vest i senzacija: jedan od najpoznatijih filozofa tog vremena, angažovani levičarski intelektualac posetio je (neočekivano) 4. decembra 1974. godine osnivača levičarske terorističke organizacije RAF zatočenog u zatvoru Štamhajm kod Štutgarta. Sam čin posete protumačen je kao „udar“ na kancelara Helmuta Šmita. Još direktnije značile su, i odjeknule, filozofove reči na konferenciji za novinare posle posete teroristi – Sartr je optužio vladu da sprovodi teror nad Baderom i njegovom grupom. Nije to baš, rekao je, kao „u vreme nacista“, ali jeste „teror sračunat da izazove psihičke patnje“.
Medijski i politički svet u Bonu je zaista doživeo Sartrovu posetu i njegove reči kao „težak šamar“ u najdelikatnijoj situaciji za zemlju. I njegovu „ličnu osvetu Nemcima“ – posle okupacije Francuske bio je u nacističkom zarobljeništvu. Politikolog Volfgang Kraushar je pisao da „nekadašnji zarobljenik Vermahta“ Saveznu Republiku Nemačku vidi kao „naslednicu nacističke Nemačke“, a RAF kao „pokret otpora“.
Sartrova poseta „pročitana“ je u Nemačkoj kao snažno solidarisanje s teroristima. Vlada je zaista strahovala da će to izazvati novi „talas simpatija“ međunarodnih razmera sa grupom Bader–Majnhof. I ohrabriti „urbanu gerilu“ u njenom bespoštednom ratu protiv najvažnijih simbola kapitalističkog sistema.
Kako je uopšte došlo do Sartrove posete Baderu? Uviđajući da je vlast neumoljiva i da ni posle dugog štrajka glađu neće praviti ustupke (ukidanje stroge izolacije i obustavu terora), rafovci su pozvali filozofa u pomoć kako bi na sebe skrenuli pažnju svetske javnosti. Bila je to ideja Ulrike Majnhof, koja je, kao angažovani novinar levičarskih glasila, podržavala Badera. Negde je pročitala kako je Sartr grupu Bader–Majnhof označio kao „interesantnu snagu“. U pismu koje je (oktobar 1974) uputila filozofu, Majnhofova se, revolucionarno, bez kurtoazije, obratila direktno: „Sartre, mi se borimo štrajkom glađu protiv našeg uništenja izolacijom i terorom. Od tebe bismo želeli da, u vezi s našim štrajkom, upravo sada, napraviš intervju sa Andreasom Baderom. Policija namerava da ga ubije.“
Sartr je, sa izvesnim zakašnjenjem, prihvatio poziv. Od intervjua, međutim, nije bilo ništa. O samom razgovoru filozofa i teroriste se mnogo spekulisalo. Utisak koji je filozof poneo posle bio je, očigledno, razlog što nije bilo intervjua. Novinare hamburškog „Špigla“ (i ne samo njih) „kopkalo“ je pitanje o čemu su čitav sat razgovarali „rodonačelnik egzistencijalizma“ i „rodonačelnik terorizma“. Time se, u sklopu istraživanja „fenomena RAF“, posebno i temeljno, bavio naslednik Rudolfa Augštajna, osnivača i vlasnika „Špigla“ na čelu uticajnog magazina, Štefan Ast. Na osnovu njegove obimne knjige (sedam stotina stranica) „Bader–Majnhof kompleks“ (sindrom), koja je doživela dvocifreni broj izdanja, snimljen je 2008. godine, pod istim imenom, film, nominovan za Oskara u kategoriji stranih filmova.
Na uporno insistiranje „Špigla“ Savezni ured za zaštitu ustavnog poretka (služba državne bezbednosti) skinuo je početkom 2013. godine zabranu sa strogo čuvanog dokumenta o razgovoru filozofa i teroriste. Na osnovu uvida u „zapisnik“ o razgovoru u zatvorskoj ćeliji, konstatovao je da dokument ima „istorijski značaj“ – otkriva ono što se na osnovu Sartrovog obraćanja novinarima posle posete Štamhajmu nije dalo zaključiti – filozof je tretirao RAF upadljivo kritički, trudio se čak da privoli Badera da se okane terorizma! „Zapisničari“ su, tvrde, preneli direktno sve što je Sartr govorio, a u slučaju Bader samo „važnije pasaže“. A u tom direktnom dijalogu, Sartr je konstatovao da RAF preduzima akcije s „kojima narod nije saglasan“.
Bader je pokušao da razuveri sagovornika. Spomenuo je da „bar dvadeset odsto“ građana ima simpatije za njihove akcije. Sartr je uzvratio da mu je „ta statistika“ poznata, uz upozorenje da bi akcije koje preduzima RAF možda mogle da „promene situaciju u Brazilu, ali ne i u Nemačkoj“. Zašto je ovde drukčije, pitao je Bader. Ovde, objasnio je Sartr, ne postoji „tip“ proletarijata kao u Brazilu. Napadi i atentati bi verovatno bili „podobni“ i svrsishodni „u Gvatemali, ali ne i ovde“.
Policijski „zapisničari“ su, inače, konstatovali, da ton razgovora filozofa i teroriste uopšte „nije bio prijateljski“. Bader je gosta, od kojeg je očekivao spas, dočekao neočekivano i upadljivo hladno. Tome je, očigledno, „kumovao“ intervju koji je sa Sartrom napravila Alis Švajcer, nemačka feministkinja i novinarka. Intervju je objavljen u „Špiglu“, dva dana pre filozofove posete Štamhajmu. I neposredno posle atentata rafovaca na predsednika društva sudija Gintera fon Drenkmana.
Došlo je do potpunog neshvatanja i razmimoilaženja. Sartr je želeo da u razgovoru shvati „ideološke principe“ kojima se rukovodi njegov sagovornik, čime se najopasniji nemački terorista uopšte nije bavio. Bader je, s druge strane, verovao da mu u posetu „dolazi prijatelj“, ali je, posle čitanja spomenutog intervjua u „Špiglu“, shvatio da umesto prijatelja „stiže sudija“.

NEUMOLJIVI KANCELAR Kancelar Helmut Šmit nije imao dileme o prirodi RAF-ovih akcija. Za njega je to bio čist i nedopustiv terorizam. U obraćanju pred televizijskim kamerama, dan posle otmice predsednik Udruženja nemačkih poslodavaca Hansa Martina Šlajera (tom prilikom ubijeni su njegovi telohranitelji i vozač, a on odveden u zatočeništvo), kancelar je rekao: „Ovo što ovde govorim, otmičari sigurno slušaju. I možda imaju osećaj trijumfa i moći. Ne bi smeli da se zavaravaju – terorizam nema šansi. Protiv njega su i država i volja naroda.“
Usred najveće krize Šmit je ostao neumoljiv, hrabar i nepopustljivo odlučan. Nije popustio ni pred zahtevima opozicionih demohrišćana i njihovog lidera Helmuta Kola da vlada, zbog krajnje dramatične situacije, proglasi vanredno stanje. Ostao je neumoljiv i pred pretnjama da će Martina Šlajera teroristi likvidirati ako vlada ne oslobodi Andreasa Badera i Ulrike Majnhof. Država ne sme, uzvratio je, pristati na ucene. Ponovio je to, još izričitije, kad su teroristi, uz pomoć prijatelja s Bliskog istoka, oteli „Lufthanzin“ avion, s više od sto putnika, uz pretnju da će ih sve poubijati ako zatočene terorističke vođe ne budu oslobođene. Naredio je komandosima tek osnovane specijalne antiterorističke jedinice GSG9 da izvrše napad na avion, koji se u tom trenutku, posle duge i riskantne avanture uzaludnog pokušaja da se spusti na neki aerodrom, nalazio na aerodromu u somalijskom Mogadišu. Otmičari su likvidirani, taoci oslobođeni. S dodatnim, tragičnim posledicama – kad su videli da im je plan s ucenama propao, rafovci su konačno ostvarili staru pretnju i posle 43 dana zatočeništva pogubili Hansa Martina Šlajera. Istog dana stigla je vest da su Andreas Bader i njegovi drugovi izvršili samoubistvo u najstrože čuvanom nemačkom zatvoru…
Zbog svoje nepopustljivosti, Helmut Šmit je u tako dramatičnom, i tragičnom trenutku, bio na vrhuncu popularnosti – uznemirenim i preplašenim građanima je odlučni kancelar pružao osećanje sigurnosti. Njegov kancelarski tron uzdrman je, međutim, iznutra – kada je odbio njihove reformske ideje na račun radništva, koalicioni liberali predvođeni Hansom Ditrihom Genšerom su mu okrenuli leđa. Umesto jednog Helmuta (Šmita) došao je drugi Helmut. Ovoga puta (konzervativac) Helmut Kol.