МАСКИРАЊЕ ИСТИНЕ

ЦИА и Украјина

Да ли је прави циљ текста у „Њујорк тајмсу“, и других сличних текстова који се повремено објављују, одбрана истине или обмана јавности о раду ЦИА? Биће да су у питању огромни обавештајни проблеми и погрешне информације на основу којих се доносе погрешне процене

Не би било ништа необично да о дубоком присуству ЦИА у Украјини и њеним тајним прљавим активностима овога пута не пише амерички лист „Њујорк тајмс“, један од оних који формирају западно јавно мњење. Аргументи ексклузивне тврдње да ЦИА у Украјини има 12 тајних база које су лоциране уз руску границу, заснивају се на више од 200 интервјуа са садашњим и бившим званичницима Украјине, САД и ЕУ. Када информације из ЦИА „процуре“ у јавност, увек треба бити опрезан у смислу да ли је нешто стварно процурило или је смишљено подметнуто. Овога пута информације о ЦИА нису „процуриле“ из најчуванијих каса него су засноване на „дугачким језицима“ политичара и других личности који су наводно рекли понешто што нису смели, од чега су новинари сложили мозаик о „великим тајнама“. Опрез у погледу подметања „информација“ је потребан, јер су на Западу медији под стриктном цензуром, а „Њујорк тајмс“ је медиј који креира западну „истину“. ЦИА, као најмоћнија обавештајна агенција на свету, са годишњим буџетом од 15 милијарди долара, јесте машинерија која ништа не препушта случају, па ни свој имиџ у сопственој јавности. Пракса је да се објављивањем ситне и општепознате компромитације сакрију оне крупне и недопустиве – тешка компромитација кроз кршење међународних, па и америчких закона.
Основна лажна порука овог текста личи на класичну дезинформацију, како је некада вешто састављена, да у њој буде више од 90 одсто истине а само десетак посто је темпирано да обмане противника или сопствене грађане. У конкретном случају тих 10 процената од укупне „неспорне истине“, коју је мукотрпним радом од преко 200 извора прикупио „Њујорк тајмс“, треба да убедљиво „докаже“ да је ЦИА у Украјину стигла тек после преврата 2014. године, под паролом „хајде да помогнемо овој јадној држави да очува своју независност и целовитост“. Истина је сасвим другачија, ЦИА је, кршећи међународне законе, организовала обојену револуцију, па тако и преврат у Украјини, али то се у овом тексту не спомиње, као да све америчке активности почињу након преврата. Тешка компромитација ЦИА није само чин преврата и рушење легално изабране власти него и агресивне и насилне снаге које су они створили а које су биле окосница насиља и преврата током којег је страдало више од стотину људи. Биле су то ултрадесничарске и профашистичке групе, на које ЦИА није гадљива, и само јој је битно да ли су у функцији остварења америчких интереса. Наравно да такву везу треба сакрити од сопствене јавности јер је у питању злоупотреба профашистичких организација, група и појединаца (као дугорочан процес у плановима ЦИА). Затим, јака је сумња да је управо ЦИА која је планирала „Мајдан“ (по инструкцијама Викторије Нуланд, помоћнице државног секретара САД) организовала отварање ватре по полицији и по демонстрантима, како би ствар неповратно ескалирала и претворила се у оружано заузимање државних институција. Колико је људи страдало приликом преузимања власти и касније, нико не зна. Нећете прочитати нигде на Западу да ЦИА плански штити фашистичке организације које је најпре користила у борби против комунистичких земаља, а касније када је комунизам практично поражен, нису се одрекли фашиста, него су их префарбали у „демократе“ у борби против „диктаторских режима“.
Друга намена оваквих текстова јесте да се дезинформише и уплаши противник (Русија) приказивањем огромних досадашњих, актуелних и будућих обавештајних подвига ЦИА који су случајно продрли у јавност. Јавност треба да помисли да је у агенцијином интересу да њени успеси остану тајна јер су тако убитачнији, али шта да се ради, објављено је оно што није смело да се сазна. У овој новинарској причи испада да им је Русија у обавештајном смислу на длану, а у пракси је то сасвим другачије – имају огромне обавештајне проблеме и погрешне информације на основу којих доносе погрешне процене. Епилог је да се на тако погрешним проценама базира погрешна, опасна и рискантна политика САД која доводи у питање не само светски мир него опстанак човечанства провоцирањем нуклеарног сукоба с Русијом.

ПОДРУЧЈЕ БЕЗ ЦЕНЗУРЕ Србија је подручје ван сваке цензуре о питању рата у Украјини, па тако и о питању прљавих тајних акција и операција које се тамо дешавају. Тако ми у Србији много лакше разумемо да неко нападима и критикама у ствари штити ЦИА од тешких компромитација. Грађани на Западу су изложени страховитој једностраној пропаганди и немају шансе да схвате о чему се ради. Приказивањем података о тајним „базама“ ЦИА у Украјини намеће нам се закључак да ЦИА има своје модерно опремљене обавештајне центре на граници према Русији, укупно 12. Ови центри су наравно веома скупи, и у погледу опреме, али и редовног финансирања, где управо финансирање демаскира њихове праве власнике. ЦИА их финансира, како кажу, не 100 посто него за сваки случај 110 посто, да мало финансијских средстава прелива стварне потребе. Да ли је то злоупотреба? Па јесте пошто тајно делују на туђој територији, али свако ће то разумети јер ЦИА и друге обавештајне службе због тога и постоје. Има ли обавештајне службе која није посегла за недозвољеним начинима прикупљања података. Значи, читалац треба да прихвати да ЦИА ради обавештајно и да има некакву едукативну и саветодавну улогу у Украјини, као „помоћ да се одбрани од агресора“. Затим, да је обучавала и обучава украјинске обавештајне и шпијунске кадрове, као и некакве специјалне јединице као што је јединица 2245. Да ли је то компромитација? Па наравно да јесте, али веома ситна у односу на оно што стварно раде.
Још једна велика и добро смишљена лаж провејава текстом „Њујорк тајмса“, а то је да су званичници САД и ЦИА повукли стриктне „црвене линије“ у погледу пружања обавештајних података за операције са смртоносним последицама против руских снага на украјинском тлу. Пракса је сасвим другачија, „црвених линија“ нема, и у свим планирањима и реализацији терористичких операција са смртним последицама на тлу Украјине и Русије редовно учествују и воде главну реч припадници ЦИА и британска МИ6. По потреби укључују се и друге западне обавештајне службе, пре свих немачка БНД. Управо ових дана главна медијска атракција је пресретнут разговор, у ствари тајни договор високих немачких официра који планирају терористички напад на Кримски мост немачким ракетама „таурус“ и коришћењем немачке авијације. Зато неке терористичке акције које се приписују искључиво украјинској обавештајној служби ДИУ или војнообавештајној ГУР изгледају спектакуларно, јер су у ствари резултат заједничког рада најмоћнијих западних обавештајних служби који координира ЦИА, као што су атентат на руску новинарку Дарију Дугину и акција на Кримском мосту.

Данас се зна да су западни политичари смишљено и плански ометали Мински споразум који је био пред реализацијом. То значи да су се одлучили за вођење дугорочног прокси рата, а зна се и ко је одговоран на тему процена да ли могуће постићи успех у таквом сукобу – ЦИА и „братске“ обавештајне службе. Потпуно су оманули у проценама, али то нико не спомиње него све маскирају ситним критикама ЦИА. Није њихова највећа грешка у проценама у вези са вођењем конвенционалног прокси сукоба у Украјини него у процени резултата и тајминга тоталног хибридног рата који је Колективни запад објавио Русији. Дестабилизација, сукоби, нереди, протести и хаос који су планирали у Русији догодио се у Западној Европи. Да ли је то могло унапред да се предвиди, да се упозоре политичари који доносе одлуке и тако спречи огроман неуспех и на војном и на хибридном плану? Наравно да је могло јер нема политичара који би игнорисао процене и упозорења ЦИА. Штавише, како ми у Србији кажемо, то би проценио и мали Перица а камоли удружена обавештајна моћ Запада. Дилетантски су проценили да је Русија тек „регионална сила“, „економски патуљак“ без шанси да преживи санкције и изолацију, а највећи пропуст ЦИА, када је у питању унутрашња дестабилизација Русије, јесте што нису успели да премреже Русију „одшколованим“ и добро плаћеним агентима утицаја типа Наваљног. Јер то је био њихов посао. Ту се показало колико је за Русију важно што је председник Владимир Путин био обавештајац и безбедњак, па је потпуно упућен у прљаве игре западних обавештајних служби, и нашао је начине да то спречи и заштити Русију. Те огромне пропусте ЦИА који су резултирали крахом хибридног рата треба сакрити ситним критикама и приказима великог обавештајног успеха текстом у „Њујорк тајмсу“. Несклад између онога што пише „Њујорк тајмс“ и стварности најбоље се види по томе што ЦИА сада, јавно, преко конкурса у медијима врбује Русе по целом свету, покушавајући да накнадно уради оно што није урадила раније, али чини се безуспешно јер видљивих резултата о питању дестабилизације Русије нема.

ЛОШЕ И ОПАСНЕ ПРОЦЕНЕ Има више разлога зашто је ЦИА остала без квалитетних извора информација о Русији и зашто је доносила невероватно погрешне закључке које, наравно, никада неће признати и које жели да сакрије одвлачењем пажње на другу страну (у питању су фотеље шефова ЦИА и не само у ЦИА). Основна грешка је масовно протеривање руских дипломата из држава НАТО-а и ЕУ. Зна се да су најважнији обавештајци који држе шпијунске мреже углавном маскирани дипломатским статусом. Наравно да је ЦИА морала предвидети да ће Русија поступити реципрочно и протерати западне дипломате. Циљ је био поред политичког пропагандног ефекта и снажно ометање рада руских обавештајних служби. Нису предвидели да ће и њихове обавештајне могућности према Русији бити паралисане баш када је најважније, у ситуацији када Русију нападају хибридним ратом. Сметнули су с ума да је током подстицања преврата њима много важније шта се дешава у Русији, него што је Русији битно шта се дешава на Западу. Тако су сами себи онемогућили подривачке активности преко унутрашњих превратничких структура у Русији без којих је хибридни рат неефикасан. Просто речено, преценили су значај пропагандног ефекта од кога су много очекивали а занемарили онај тајни рушилачки који је по Русију био далеко опаснији.
Признати овакве грешке било би равно признању пораза у хибридном рату и зато стратези ЦИА траже начине да новим „квалитетним“ проценама и причама које политичари и јавност желе да чују прикрију своје раније велике грешке. У трагању за решењем да се Русија на неки начин бар привидно порази, ако већ не може у оном тоталном смислу преврата и довођења квислиншке власти или распарчавања Русије, а оно бар у украјинском сукобу. Али како у Русији, тако ни у Украјини ништа не иде по плану, и тотални пораз је на помолу. Бучну реторику западних политичара да „Украјина мора победити Русију у овом рату“ заменила је реторика „Украјина не сме изгубити овај рат“, што наравно није исто. Сада се иде на екстремне, али и екстремно опасне идеје које и лаику изгледају сулудо – да НАТО трупе и званично уђу у Украјину у отворени рат против руских снага. То су већ очајнички потези изнуђени пропашћу украјинске војске. Такав сукоб се не може окончати без нуклеарног обрачуна а то би сигурно значило крај човечанства. Украјина је постала нерешива енигма јер је Русија пораз проценила као крај Русије а САД су (опет на основу процена ЦИА) победу Русије процениле као крај, тј. распад западне војне алијансе и пропаст идеје „колективне безбедности“. Сада је основна тврдња западних политичара, наравно као продукт „обавештајних сазнања“ ЦИА и других западних агенција, да „Русија неће стати ако победи у Украјини, него ће напасти и друге европске државе“. Ова лаж, највећа до сада, али и најопаснија, треба да учврсти пољуљано јединство чланица НАТО-а, и неке досад неутралне државе страхом од Русије упрегне у интересе Алијансе, пре свега САД. Вероватно се ради о новој погрешној процени ЦИА да ће јединство и проширење НАТО-а уз претње директним сукобом уплашити РФ и натерати је бар на делимично повлачење и попуштање. Од тога нема ништа јер актуелни војни и дипломатски потези Русије говоре супротно.