LOGORAŠKI I LOGORSKI LEKSIKON JASENOVCA

U hrvatskom sistemu logora za vreme NDH zatočenici su davali svoje nazive pojedinim delovima logora, instalacijama, osobama… I da nije drugih podataka, ovi nazivi jasno kazuju gde su ti ljudi bili. Neke nazive dale su i ustaše. Uostalom, oni sami su jasenovački logor 3 (Ciglana) zvali logorom smrti

Milko Rifer pominje još neke nazive u logoru Jasenovac 3 (Bulevar slobode, Bulevar pure, Most uzdisaja), ali se ti nazivi ne sreću čak ni kod drugih preživelih Hrvata. Verovatno je bilo još naziva koji su kružili neko vreme u pojedinim grupama logoraša, a koji su se zadržavali kratko, umirući zajedno sa grupom koja je ih je stvorila.
Ovde dajemo jedan izbor iz obimnog leksikona logoraških i logorskih naziva.

Agencija latrina.

Latrina je naziv za nužnik, dobro poznat katoličkim narodima na zapadnom Balkanu. Koliko se može razabrati iz sećanja preživelih logoraša, u Jasenovcu-Ciglana bilo je nekoliko manjih latrina i jedna velika. Ta velika sastojala se od dugačke jame u zemlji nad kojom su bile postavljene daske da se sedne na njih, sa obe strane jame. Mogla je da primi odjednom i šezdeset logoraša, po trideset sa svake strane. Sa tri strane bila je ograđena, sa nekom nadstrešnicom. Jamu su logoraši praznili povremeno, kad bi se napunila crevnim sadržajem do vrha. Od ranog jutra do uveče bila je neprekidno zauzeta nevoljnicima, stalno sa nemalom grupom onih koji su čekali da se uprazni mesto (i sa onima koji nisu bili u stanju da dočekaju da sednu nad jamu). Iako je hrana bila više nego oskudna, dijareja je neprestano mučila zatvorenike. Glad je bila stalna, mršavi logoraši svraćali su na đubrišta tražeći otpatke, koru od krompira, pokvarena jaja, buđavu mrvu hleba… Neki su, kad bi se jama latrine napunila do pod vrh, prilazili i u njoj kašikom lovili pokoje zrno pasulja ili kukuruza.
Sedeći na latrini logoraši su prenosili vesti, o zbivanjima unutar logora, ali i o događajima u svetu. Neretko vesti su bile nerealne, u skladu sa željama. A želeli su da veruju. Zanimljivo je da izraz „agencija latrina“ koristi Đorđe Miliša, Hrvat zatvoren najpre u Jasenovcu a zatim u Staroj Gradiški. Koristi ga i Milko Rifer. Srbi koji su prošli kroz Jasenovac ne pominju „agenciju latrinu“, kao ni Jevreji, iako je nešto takvo moralo da postoji u svakom delu logora. Može biti da je latrina kao „agencija“ bila jedna od povlastica za logorisane Hrvate, njihov „društveni dom“, kako se izrazio Rifer.

Gripa Gradiška.

Đorđe (Juraj) Miliša piše o formiranju posebnog, ograđenog logora za Hrvatice u Staroj Gradiški. Već prvih dana polovina ih se razbolela od tifusa. Strahujući od likvidacije – jer su oboleli od tifusa bili prvi likvidirani – ove žene su govorile da su obolele od gripa: otud izraz „Gripa Gradiška“. Ante Vrban im je na početku kazao da se čuvaju, jer ako samo jedna oboli od pegavca, logor će biti spaljen. Prilikom posete Ljube Miloša stajale su na nogama i žene sa temperaturom od 40 stepeni, kao da su zdrave, da ne bi bile ubijene.
I u logoru Kožara, tj. zasebnoj zanatskoj radionici u mestu Jesnovac, lekari su krili obolele od tifusa, govoreći da boluju od gripa.

Direktor nasipa.

To je bio dečko, star oko 17 godina, za kojeg niko nije znao otkud je i zašto dospeo u Jasenovac-Ciglana. Pominje ga, kao suludog, Milko Rifer. Za direktora nasipa proglasile su ga ustaše i grupnici (zatvorenici komandiri radnih jedinica). „Direktor“ nije ništa radio na nasipu, ali je morao da bude na njemu jer je služio za zabavu. Rifer opisuje kako je „direktora“ jednom nadzornik radne službe, vodnik Mirko, vezao svome konju za rep i poterao po nasipu, dok su se i on i grupnici valjali na travi od smeha. Siroti dečko je bos galopirao za konjem, plačući i sklopljenih ruku moleći da ga odvežu.

Zvonara.

Logor Jasenovac 3 smešten je u prostoru industrijskog pogona koji je pripadao pre rata Ozrenu Bačiću i sinovima. Pored ciglane Bačić je proizvodio i lance i zvona. Proizvodnja lanaca nastavljena je i u logoru, dok zvona nisu više proizvođena. Tako je zvonara postala zatvor i mučilište. Radilo se o jednoj prostoriji nalik na šupu, sa dosta ugljene prašine na podu. U zvonaru je moglo stati do 30 zatvorenika, koji su tu držani bez hrane i vode. Iz zvonare je često dopirao urlik zatvorenih, dok bi se iz blizine moglo čuti „Ubijte nas“. Iz te prostorije su noću odvođeni i vezani pojedinačni zatočenici, da bi bili ubijeni u Gradini. Drugi način izlaska iz zvonare bio je taj da su grobari iznosili u njoj umrle. Trećeg načina nije bilo.

Legenda o Đakovu.

Pominje je Egon Berger, jedan od onih koji su živi izašli iz Jasenovca. Izraz je nastao u jednoj posebnoj prilici, ali je obeležavao i druge slične prilike. Naime, Vjekoslav Maks Luburić, komandant svih logora u Hrvatskoj tokom rata, sazvao je jednom prilikom oko 2.000 logoraša na nastup. Pred logorašima je, stojeći u stavu Napoleona – bio je visok samo 166 cm – održao govor kako je on lično u Đakovu uredio posebno prostorije za prijem starijih i bolesnih logoraša iz Jasenovca. „Vi ostali zatočenici sačinjavat ćete radni logor, dat će vam se bolji uslovi, pa ćete vašim radom steći i slobodu. Sada idite u barake i saopćite bolesnim prijateljima da uzmu svoje stvari i dođu pred Upravnu pisarnu da ih se popiše i uputi u Đakovo“, završio je Luburić. Novodovedeni logoraši bili su oduševljeni i njih oko 1.500, pomažući bolesne, sjatilo se pred upravnu zgradu. Zapravo pred mitraljeze. Pobijeno ih je oko 1.200, kako procenjuje Berger. Tako je nastala „Legenda o Đakovu“, koja se mogla primeniti na mnogo drugih prilika kada su ustaše tražile dobrovoljce tobož za odlazak na neko bolje mesto ili za neku primamljivu aktivnost, pri čemu su prijavljeni odvođeni i ubijani u Gradini, u Jablancu, ili na nekom trećem mestu. Početkom 1942. godine Ivica Brkljačić je sa svojim ustašama pozvao 99 žena i dece u Đakovo, ali su odvedeni i pobijeni u Jablancu.

Šumske grupe.

Tako su se zvale grupe logoraša koje su sa alatom odlazile do obližnjih šuma da seku drveće i pripravljaju ogrev i građu. Često se dešavalo da ustaše odvedu grupu u šumu a da se posle vrate samo sa alatom. Pritom su se pozivali na partizane koji su, navodno, napali grupu i sve pobili.

Kožara.

U logoru 3 u Jasenovcu radilo je pedesetak radionica (pekara, stolarija, šnajderaj, šusteraj, te lančarska, kovačka, automehaničarska i druge radionice…). Jedino je kožarska radionica bila van logora, u selu Jasenovcu. Bila je opasana sa nekoliko redova bodljikave žice i dobro obezbeđivana. Izrađivala je cipele, čizme, rukavice, razne futrole. U kožari su ubistva bila retka, jer su majstori bili potrebni a teško ih je bilo zameniti. Iz kožare su radnici-logoraši krenuli u proboj istoga dana kada i logoraši iz ostalih radionica logora Ciglana, 22. aprila 1945. godine.

Ljudolovka.

Bolnica 11-B za zarobljene Srbe i Jevreje u logoru Jasenovac-Ciglana. Tamo su dospevali bolesni, ali su se vrlo retko odatle vraćali među ostale zatvorenike, češće su umirali ili bili naprosto poklani u samoj bolnici. Stoga su logoraši išli da rade na nasipu čak i sa visokom temperaturom, da ne bi dospeli u ljudolovku.

Nasip smrti.

Logori Krapje, Bročice i Jasenovac-Ciglana bili su plavljeni s jeseni vodama Save, Struga i raznih kanala. Stoga se krajem septembra 1941. godine pristupilo izgradnji nasipa. Veliki nasip su gradili, naravno, zatočenici, bolesni, ušljivi, tučeni, stalno gladni… Mnogi su umrli ili ubijeni na nasipu, neretko i ugrađeni u njega. Zatočeni Jevreji i Srbi su ga zato prozvali nasipom smrti.

Nastup.

Ustaški upravitelji logora Jasenovac-Ciglana pod tim nazivom mislili su na postrojavanje logoraša u različite svrhe: za primerno kažnjavanje pojedinaca, za raspodelu logoraša na razne radove, za selekciju logoraša i sl. Nastupi su se pravili i za masovna klanja.

Valjanje.

Kao način mučenja zatvorenika praktikovali su ga Nemci u logoru Staro Sajmište. Mučenje se sastojalo u tome da se po nekoliko hiljada zatvorenika natera da se, ležeći u redovima, valja po zemlji sad levo sad desno, po nekoliko sati. Dugo izgladnjivani zatvorenici bili su veoma slabi, pa je po nekoliko desetina njih ostajalo mrtvo na zemlji.

Koljački car.

Nikola Nikolić, lekar u Jasenovcu, piše o takmičenju u brzini klanja koje je nekolicina koljača organizovala krajem avgusta 1942. godine. Pobednik je trebalo da ponese titulu koljačkog cara. Bilo je dovedeno nekoliko hiljada nevoljnika za klanje, a pobedio je Pero Brzica, student prava iz Lištice (danas Široki Brijeg), zaklavši 1.360 ljudi. Ovo nije bilo jedino takmičenje, širom NDH bilo je više takmičenja, još više hvalisanja.

Pičilijeva peć.

Dominik Hinko Pičili bio je jedan od komandanata u logoru Jasenovac-Ciglana. Kao bivši građevinski inženjer bio je i rukovodilac radne službe u tome logoru. Mnogo je doprineo efikasnosti „industrije smrti“ tako što je izgradio, u sklopu ciglane, poseban odeljak za spaljivanje ljudi. Od kraja 1941. do maja 1942. godine spaljivani su i živi i mrtvi logoraši. Krematorijum je radio stoga što je u to doba godine zemlja bila smrzla, pa je bilo teško pokapati umrle. Krematorijum je likvidiran, veruje se, stoga što su seljaci iz obližnjih sela udisali miris spaljenog mesa, pa su mogli zaključiti o čemu se radi. Ubijene i umrle su u Pičilijev krematorijum odnosili grobari, izabrani kao snažniji među zatočenicima. Život grobara nije mogao da traje duže od dva-tri meseca, jer su ih ustaše ubijale kao nezgodne svedoke svojih postupaka (iz istog razloga grobari nisu smeli da se približavaju ostalim logorašima). Hinko Pičili bio je naročito surov, nosio je sobom gvozdenu bikovnjaču i sa drugim ustašama učestvovao u batinanju i ubijanju zatočenika. Krajem rata dogurao je do čina pukovnika i bio angažovan na spaljivanju tragova, odnosno iskopanih leševa, kao i na rušenju logorskih instalacija. Egon Berger piše da je Pičili u proleće 1945. godine organizovao lomače za logoraše koji su dovođeni iz Bosne i Slavonije, tako da su žive ljude mazali naftom i bacali u vatru. Sa drugim pukovnikom, Jakovom Džalom, učestvovao je i u rušenju i paljenju sela Jasenovac pred nailazak partizanske vojske. Povukao se sa ustašama negde na Zapad.

Pećeli.

Tako su logoraši pominjali rukovodioca radne službe. Znali su zašto.

Fra Sotona.

Tim nazivom počašćen je Miroslav Filipović, koji je u životu nosio još dva imena i bar još jedno prezime. Kršten je imenom Vjekoslav. I kao ustaša bio je „novak“ (iskušenik) u manastiru Petrićevac kod Banjaluke, odakle je dobio otpust zbog učešća u klanju Srba u banjalučkim selima Drakulić, Šargovac i Motike 7. februara 1942. godine. Uz otpust je išlo i lišavanje crkvenog imena Tomislav. Već tada je najradije klao decu, pa su mu saborci dodavali ugrabljenu decu uz reči „Izvol‘te, gos‘n velečasni“. Takođe po kazni poslat je u Jasenovac, gde neko vreme obavlja funkciju upravnika. I kolje. Zbog veštine u tome poslu Maks Luburić mu je pridodao prezime Majstorović, uz novo ime Miroslav. Neko vreme nalazi se i kao komandant logora u Staroj Gradiški. I tamo je, iako otpušten, držao mise, sa nožem u čizmi. Tokom rata u ustaškoj vojsci zauzimao je razne položaje i dospevao i do viših vojnih činova. Posle rata je osuđen na smrt vešanjem.

Sic.

Mnogi logoraši pominju sic (preživeli Srbi češće su govorili: žica), a dosta njih je bilo u njoj – po kazni. Reč je o žičanom kavezu uronjenom u vodu i blato. Logoraš u sicu nije mogao ni da ustane ni da sedne, ni da legne ni da kleči, mogao je samo da čuči. Žica je bila bodljikava. Dimenzije žičanog zatvora nije moguće sigurno utvrditi, a po svoj prilici bilo je i siceva za pojedince i onih za grupu zatočenika. Drago Svjetličić navodi ove dimenzije: visina 1 m, dužina 10 m i širina 3 m. Đorđe Miliša pominje visinu od 75 cm, toliku i širnu. Svjetličić se seća da je Nemanja Đurica sa još četvoricom zarobljenih srpskih oficira u žici morao da provede sedam noći. Drago i Sava Hadži Čolaković, Joca Čolaković, Vukašin Žegarac i Pane Petrović pominju grupu od 26 Srba koji su u žici morali da provedu osam dana, dok su stražu nad njima vršili zatočenici Jevreji.

Amerikanski način.

Grupa od 26 Srba bili su kažnjeni stoga što su dvojica pobegla iz logora Jasenovac. Jedan od njih, bravar iz Tuzle Ljubo Popović dočepao se Srbije na amerikanski način, tj. tako što se podvukao pod vagon i srećno stigao do Beograda.

Zmija iz Jasenovca.

Jerolim Jere Maričić doneo je sobom ovo svoje ime kada je sa fra Sotonom iz Jasenovca prebačen u Staru Gradišku. Ime su mu nadenuli logoraši, čije je on fizionomije voleo da „studira“ dok je prolazio između njihovih redova tokom nastupa. Prstom je pokazivao one koji će biti odvedeni na likvidaciju. Takmičio se u ubijanju metkom u potiljak. Jedno vreme tokom 1942. godine bio je zapovednih logora 3c, logora u logoru – žicom ograđenog dela logora unutar zida u Ciglani. U taj deo logora smeštani su oni kojima se znalo da ih čeka smrt, pošto su najpre pobijeni svi njegovi raniji „stanovnici“, Romi. U jesen 1942. taj deo logora bio je lišen svake hrane – „Suvorinova terapija“ – a na ulazu je bio postavljen natpis Pjegavac kako ni logoraši van žice ne bi prilazili i, eventualno, bacili koju mrvu. Kroz neko vreme pojavio se kanibalizam. Ne mogavši sačekati da svi pomru od gladi, Maričić je sa Ivicom Matkovićem poslednju grupu od 35 jedva živih ljudi prebacio u Gradinu, gde ih je sa još 125 drugih logoraša zazidao potpuno gole u tamošnje kuće. Tada je već bio decembar.

Kraj u narednom broju