ЛОГОРАШКИ И ЛОГОРСКИ ЛЕКСИКОН ЈАСЕНОВЦA

У хрватском систему логора за време НДХ заточеници су давали своје називе појединим деловима логора, инсталацијама, особама… И да није других података, ови називи јасно казују где су ти људи били. Неке називе дале су и усташе. Уосталом, они сами су јасеновачки логор 3 (Циглана) звали логором смрти

Милко Рифер помиње још неке називе у логору Јасеновац 3 (Булевар слободе, Булевар пуре, Мост уздисаја), али се ти називи не срећу чак ни код других преживелих Хрвата. Вероватно је било још назива који су кружили неко време у појединим групама логораша, а који су се задржавали кратко, умирући заједно са групом која је их је створила.
Овде дајемо један избор из обимног лексикона логорашких и логорских назива.

Агенција латрина.

Латрина је назив за нужник, добро познат католичким народима на западном Балкану. Колико се може разабрати из сећања преживелих логораша, у Јасеновцу-Циглана било је неколико мањих латрина и једна велика. Та велика састојала се од дугачке јаме у земљи над којом су биле постављене даске да се седне на њих, са обе стране јаме. Могла је да прими одједном и шездесет логораша, по тридесет са сваке стране. Са три стране била је ограђена, са неком надстрешницом. Јаму су логораши празнили повремено, кад би се напунила цревним садржајем до врха. Од раног јутра до увече била је непрекидно заузета невољницима, стално са немалом групом оних који су чекали да се упразни место (и са онима који нису били у стању да дочекају да седну над јаму). Иако је храна била више него оскудна, дијареја је непрестано мучила затворенике. Глад је била стална, мршави логораши свраћали су на ђубришта тражећи отпатке, кору од кромпира, покварена јаја, буђаву мрву хлеба… Неки су, кад би се јама латрине напунила до под врх, прилазили и у њој кашиком ловили покоје зрно пасуља или кукуруза.
Седећи на латрини логораши су преносили вести, о збивањима унутар логора, али и о догађајима у свету. Неретко вести су биле нереалне, у складу са жељама. А желели су да верују. Занимљиво је да израз „агенција латрина“ користи Ђорђе Милиша, Хрват затворен најпре у Јасеновцу а затим у Старој Градишки. Користи га и Милко Рифер. Срби који су прошли кроз Јасеновац не помињу „агенцију латрину“, као ни Јевреји, иако је нешто такво морало да постоји у сваком делу логора. Може бити да је латрина као „агенција“ била једна од повластица за логорисане Хрвате, њихов „друштвени дом“, како се изразио Рифер.

Грипа Градишка.

Ђорђе (Јурај) Милиша пише о формирању посебног, ограђеног логора за Хрватице у Старој Градишки. Већ првих дана половина их се разболела од тифуса. Страхујући од ликвидације – јер су оболели од тифуса били први ликвидирани – ове жене су говориле да су оболеле од грипа: отуд израз „Грипа Градишка“. Анте Врбан им је на почетку казао да се чувају, јер ако само једна оболи од пегавца, логор ће бити спаљен. Приликом посете Љубе Милоша стајале су на ногама и жене са температуром од 40 степени, као да су здраве, да не би биле убијене.
И у логору Кожара, тј. засебној занатској радионици у месту Јесновац, лекари су крили оболеле од тифуса, говорећи да болују од грипа.

Директор насипа.

То је био дечко, стар око 17 година, за којег нико није знао откуд је и зашто доспео у Јасеновац-Циглана. Помиње га, као сулудог, Милко Рифер. За директора насипа прогласиле су га усташе и групници (затвореници командири радних јединица). „Директор“ није ништа радио на насипу, али је морао да буде на њему јер је служио за забаву. Рифер описује како је „директора“ једном надзорник радне службе, водник Мирко, везао своме коњу за реп и потерао по насипу, док су се и он и групници ваљали на трави од смеха. Сироти дечко је бос галопирао за коњем, плачући и склопљених руку молећи да га одвежу.

Звонара.

Логор Јасеновац 3 смештен је у простору индустријског погона који је припадао пре рата Озрену Бачићу и синовима. Поред циглане Бачић је производио и ланце и звона. Производња ланаца настављена је и у логору, док звона нису више произвођена. Тако је звонара постала затвор и мучилиште. Радило се о једној просторији налик на шупу, са доста угљене прашине на поду. У звонару је могло стати до 30 затвореника, који су ту држани без хране и воде. Из звонаре је често допирао урлик затворених, док би се из близине могло чути „Убијте нас“. Из те просторије су ноћу одвођени и везани појединачни заточеници, да би били убијени у Градини. Други начин изласка из звонаре био је тај да су гробари износили у њој умрле. Трећег начина није било.

Легенда о Ђакову.

Помиње је Егон Бергер, један од оних који су живи изашли из Јасеновца. Израз је настао у једној посебној прилици, али је обележавао и друге сличне прилике. Наиме, Вјекослав Макс Лубурић, командант свих логора у Хрватској током рата, сазвао је једном приликом око 2.000 логораша на наступ. Пред логорашима је, стојећи у ставу Наполеона – био је висок само 166 цм – одржао говор како је он лично у Ђакову уредио посебно просторије за пријем старијих и болесних логораша из Јасеновца. „Ви остали заточеници сачињават ћете радни логор, дат ће вам се бољи услови, па ћете вашим радом стећи и слободу. Сада идите у бараке и саопћите болесним пријатељима да узму своје ствари и дођу пред Управну писарну да их се попише и упути у Ђаково“, завршио је Лубурић. Новодоведени логораши били су одушевљени и њих око 1.500, помажући болесне, сјатило се пред управну зграду. Заправо пред митраљезе. Побијено их је око 1.200, како процењује Бергер. Тако је настала „Легенда о Ђакову“, која се могла применити на много других прилика када су усташе тражиле добровољце тобож за одлазак на неко боље место или за неку примамљиву активност, при чему су пријављени одвођени и убијани у Градини, у Јабланцу, или на неком трећем месту. Почетком 1942. године Ивица Бркљачић је са својим усташама позвао 99 жена и деце у Ђаково, али су одведени и побијени у Јабланцу.

Шумске групе.

Тако су се звале групе логораша које су са алатом одлазиле до оближњих шума да секу дрвеће и приправљају огрев и грађу. Често се дешавало да усташе одведу групу у шуму а да се после врате само са алатом. Притом су се позивали на партизане који су, наводно, напали групу и све побили.

Кожара.

У логору 3 у Јасеновцу радило је педесетак радионица (пекара, столарија, шнајдерај, шустерај, те ланчарска, ковачка, аутомеханичарска и друге радионице…). Једино је кожарска радионица била ван логора, у селу Јасеновцу. Била је опасана са неколико редова бодљикаве жице и добро обезбеђивана. Израђивала је ципеле, чизме, рукавице, разне футроле. У кожари су убиства била ретка, јер су мајстори били потребни а тешко их је било заменити. Из кожаре су радници-логораши кренули у пробој истога дана када и логораши из осталих радионица логора Циглана, 22. априла 1945. године.

Људоловка.

Болница 11-Б за заробљене Србе и Јевреје у логору Јасеновац-Циглана. Тамо су доспевали болесни, али су се врло ретко одатле враћали међу остале затворенике, чешће су умирали или били напросто поклани у самој болници. Стога су логораши ишли да раде на насипу чак и са високом температуром, да не би доспели у људоловку.

Насип смрти.

Логори Крапје, Брочице и Јасеновац-Циглана били су плављени с јесени водама Саве, Струга и разних канала. Стога се крајем септембра 1941. године приступило изградњи насипа. Велики насип су градили, наравно, заточеници, болесни, ушљиви, тучени, стално гладни… Многи су умрли или убијени на насипу, неретко и уграђени у њега. Заточени Јевреји и Срби су га зато прозвали насипом смрти.

Наступ.

Усташки управитељи логора Јасеновац-Циглана под тим називом мислили су на постројавање логораша у различите сврхе: за примерно кажњавање појединаца, за расподелу логораша на разне радове, за селекцију логораша и сл. Наступи су се правили и за масовна клања.

Ваљање.

Као начин мучења затвореника практиковали су га Немци у логору Старо Сајмиште. Мучење се састојало у томе да се по неколико хиљада затвореника натера да се, лежећи у редовима, ваља по земљи сад лево сад десно, по неколико сати. Дуго изгладњивани затвореници били су веома слаби, па је по неколико десетина њих остајало мртво на земљи.

Кољачки цар.

Никола Николић, лекар у Јасеновцу, пише о такмичењу у брзини клања које је неколицина кољача организовала крајем августа 1942. године. Победник је требало да понесе титулу кољачког цара. Било је доведено неколико хиљада невољника за клање, а победио је Перо Брзица, студент права из Лиштице (данас Широки Бријег), заклавши 1.360 људи. Ово није било једино такмичење, широм НДХ било је више такмичења, још више хвалисања.

Пичилијева пећ.

Доминик Хинко Пичили био је један од команданата у логору Јасеновац-Циглана. Као бивши грађевински инжењер био је и руководилац радне службе у томе логору. Много је допринео ефикасности „индустрије смрти“ тако што је изградио, у склопу циглане, посебан одељак за спаљивање људи. Од краја 1941. до маја 1942. године спаљивани су и живи и мртви логораши. Крематоријум је радио стога што је у то доба године земља била смрзла, па је било тешко покапати умрле. Крематоријум је ликвидиран, верује се, стога што су сељаци из оближњих села удисали мирис спаљеног меса, па су могли закључити о чему се ради. Убијене и умрле су у Пичилијев крематоријум односили гробари, изабрани као снажнији међу заточеницима. Живот гробара није могао да траје дуже од два-три месеца, јер су их усташе убијале као незгодне сведоке својих поступака (из истог разлога гробари нису смели да се приближавају осталим логорашима). Хинко Пичили био је нарочито суров, носио је собом гвоздену биковњачу и са другим усташама учествовао у батинању и убијању заточеника. Крајем рата догурао је до чина пуковника и био ангажован на спаљивању трагова, односно ископаних лешева, као и на рушењу логорских инсталација. Егон Бергер пише да је Пичили у пролеће 1945. године организовао ломаче за логораше који су довођени из Босне и Славоније, тако да су живе људе мазали нафтом и бацали у ватру. Са другим пуковником, Јаковом Џалом, учествовао је и у рушењу и паљењу села Јасеновац пред наилазак партизанске војске. Повукао се са усташама негде на Запад.

Пећели.

Тако су логораши помињали руководиоца радне службе. Знали су зашто.

Фра Сотона.

Тим називом почашћен је Мирослав Филиповић, који је у животу носио још два имена и бар још једно презиме. Крштен је именом Вјекослав. И као усташа био је „новак“ (искушеник) у манастиру Петрићевац код Бањалуке, одакле је добио отпуст због учешћа у клању Срба у бањалучким селима Дракулић, Шарговац и Мотике 7. фебруара 1942. године. Уз отпуст је ишло и лишавање црквеног имена Томислав. Већ тада је најрадије клао децу, па су му саборци додавали уграбљену децу уз речи „Извол‘те, гос‘н велечасни“. Такође по казни послат је у Јасеновац, где неко време обавља функцију управника. И коље. Због вештине у томе послу Макс Лубурић му је придодао презиме Мајсторовић, уз ново име Мирослав. Неко време налази се и као командант логора у Старој Градишки. И тамо је, иако отпуштен, држао мисе, са ножем у чизми. Током рата у усташкој војсци заузимао је разне положаје и доспевао и до виших војних чинова. После рата је осуђен на смрт вешањем.

Сиц.

Многи логораши помињу сиц (преживели Срби чешће су говорили: жица), а доста њих је било у њој – по казни. Реч је о жичаном кавезу уроњеном у воду и блато. Логораш у сицу није могао ни да устане ни да седне, ни да легне ни да клечи, могао је само да чучи. Жица је била бодљикава. Димензије жичаног затвора није могуће сигурно утврдити, а по свој прилици било је и сицева за појединце и оних за групу заточеника. Драго Свјетличић наводи ове димензије: висина 1 м, дужина 10 м и ширина 3 м. Ђорђе Милиша помиње висину од 75 цм, толику и ширну. Свјетличић се сећа да је Немања Ђурица са још четворицом заробљених српских официра у жици морао да проведе седам ноћи. Драго и Сава Хаџи Чолаковић, Јоца Чолаковић, Вукашин Жегарац и Пане Петровић помињу групу од 26 Срба који су у жици морали да проведу осам дана, док су стражу над њима вршили заточеници Јевреји.

Американски начин.

Група од 26 Срба били су кажњени стога што су двојица побегла из логора Јасеновац. Један од њих, бравар из Тузле Љубо Поповић дочепао се Србије на американски начин, тј. тако што се подвукао под вагон и срећно стигао до Београда.

Змија из Јасеновца.

Јеролим Јере Маричић донео је собом ово своје име када је са фра Сотоном из Јасеновца пребачен у Стару Градишку. Име су му наденули логораши, чије је он физиономије волео да „студира“ док је пролазио између њихових редова током наступа. Прстом је показивао оне који ће бити одведени на ликвидацију. Такмичио се у убијању метком у потиљак. Једно време током 1942. године био је заповедних логора 3ц, логора у логору – жицом ограђеног дела логора унутар зида у Циглани. У тај део логора смештани су они којима се знало да их чека смрт, пошто су најпре побијени сви његови ранији „становници“, Роми. У јесен 1942. тај део логора био је лишен сваке хране – „Суворинова терапија“ – а на улазу је био постављен натпис Пјегавац како ни логораши ван жице не би прилазили и, евентуално, бацили коју мрву. Кроз неко време појавио се канибализам. Не могавши сачекати да сви помру од глади, Маричић је са Ивицом Матковићем последњу групу од 35 једва живих људи пребацио у Градину, где их је са још 125 других логораша зазидао потпуно голе у тамошње куће. Тада је већ био децембар.

Крај у наредном броју