Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Генерал-потпуковник Јован Милановић
Захваљујући најповерљивијим информацијама из седишта НАТО-а у Бриселу, државно и војно руководство СРЈ су правовремено предузели мере да се друштво преоријентише на ратни колосек, а одложена је и агресија на нашу земљу, планирана за средину октобра 1998. године
Више медија у Србији, у годинама после агресије НАТО-а, прогласили су генерала Јована Милановића за највећег српског обавештајца, а сврставан је и међу светске великане у обавештајном послу. Историјски подвиг овог официра, легендираног као министар саветник (цивилни дипломата) у оквиру мисије Савезне Републике Југославије при Европској унији у Бриселу, састојао се у откривању планова за агресију на СРЈ. То је и главна тема овог „Печатовог“ интервјуа са генералом Милановићем.Како је дошло до тога да вас Врховни савет одбране (ВСО) упути у Брисел?
Мој одлазак је условио сплет околности крајем 1994. године када је наша земља била озбиљно угрожена споља, али и изнутра са циљем да се разбије. То је требало, кроз борбена дејства, да уследи након успостављеног примирја у Босни и Херцеговини. Тада је иза мене била година дана обављања дужности шефа Кабинета начелника Генералштаба ВЈ, што је значило да је много ствари већ прошло кроз моје руке. По повратку са седнице ВСО (новембра 1994), генерал Момчило Перишић ми је пренео да ћу морати под хитно да отпутујем, и да нема времена за припреме. Уосталом, како је казао, био сам изасланик одбране у Алжиру, а пре ове дужности сам био начелник Одељења за доктрину и развој Оперативне управе Генералштаба ВЈ.
„Постоји могућност да СРЈ доживи стратегијско изненађење. НАТО је већ с оне стране Дрине. У нашу земљу је пенетрирано више хиљада људи. Упад дејствима из ваздушног простора или са копна и напад на селективне циљеве је реалност. Можемо бити затечени у касарнама или на положајима. Задатак ти је да пратиш њихове активности и да извештаваш“, саопштио ми је мој претпостављени.
О стратегијском изненађењу сам знао много, али нисам очекивао да ће ми то затребати због моје земље. Речено ми је и то да напишем аутобиографију из које се неће наслућивати моја професија. И још нешто: у Школи националне одбране одбранио сам дипломски рад „Специјални рат на Космету и могућности агресије на Југославију“, па сам у Брисел отишао с готовим радом. Тај материјал се користио као наставно-образовна литература у нашој највишој војној школи.
Како вам је кренуло?
Нашао сам се у осињаку највећих светских обавештајаца. Требало је да се брзо инфилтрирам и створим обавештајну мрежу. Убрзо добијам позив од грчких колега да, поводом неког православног празника, дођем у њихову цркву, на литургију. Одазвао сам се и тамо угледао виђеније дипломате, а и високе официре у униформама из низа православних земаља. После службе приређен је скроман коктел на којем сам стекао прва познанства…
Вашим обавештајним радом спречено је бомбардовање важних циљева у Републици Српској?
Сат-два после одлуке, у свом стану добио сам информацију да ће у зору 24. на 25. маја 1995. НАТО извршити одмазду по кључним објектима Војске Републике Српске. Налог је издат Команди јужног крила НАТО-а. За циљеве су одређени: ракетне јединице, радарски системи, аеродроми, ваздухоплови, кључни привредни ресурси, комуникације… Отишао сам у амбасаду и обавестио Генералштаб ВЈ. Информација је дошла до Пала. Тамо је донета одлука да припаднике УНПРОФОР-а близу позиција за бомбардовање разоружају. У ТВ дневнику су „пукли“ кадрови и фотографије везаних унпрофораца, јавно је обзнањено да је све то урађено после информација да ће ти објекти бити бомбардовани, добијених из Брисела. И онда је наређено да се обустави извршење наредбе, па је агресија избегнута. Три дана су трајали преговори. Државни и војни врх РС је, после озбиљних гаранција, пустио те војнике. Једанаеста тачка у хашким оптужницама против Радована Караџића и Ратка Младића је – злочин одузимања слободе међународним снагама.
Припреме за агресију на СРЈ трајале су дуго, шта је претходило бомбардовању?
После Дејтона промењен је однос носилаца екстремне и агресивне политике западних кругова према СРЈ. Југославија је добила другачији третман. Укинуте су дипломатске санкције. Индикативан је био однос према врху државе, посебно према председнику Милошевићу. Он је одједном постао симбол мира и стабилности на Балкану. Било је то лукаво подилажење како би се СРЈ „олабавила“ у сваком погледу. Одједном сви говоре да СРЈ не мора да се припрема за рат, није јој потребно да врши реформу војске. А заправо у току је била својеврсна еутаназија над нашом земљом.
Кренуле су промене на терену. Врло брзо је дошло до јачања терористичког фактора на Космету. Јужна српска покрајина постаје централна тема и пола света се ангажује да, наводно, пронађе решење. А све се сводило на то да Космет добије приближну или потпуну независност. Компликује се политичка ситуација. У пролеће 1998. предузети су јаки терористички напади. На Космету се формирају јединица које имају облик војне структуре. Појављује се Бујор Букоши који је био премијер у сенци „Републике Косово“ у Швајцарској. Велика је подршка из Албаније. Уноси се оружје из Албаније на Космет. Спроводи се обука терориста у Белгији, Швајцарској и Немачкој.
Повећан је степен наше будности. Почињу напади на војне објекте, на полицијске снаге, на становништво. СРЈ је била принуђена да повећа контингент снага за одржавање мира на Космету. Запад проглашава да вршимо тортуру над становништвом. Говори се о хуманитарној катастрофи. Ствара се сценарио да СРЈ крши безбедносни поредак Европе. Намећу се идеје да Југославију треба ставити под међународни протекторат. Савет НАТО-а 24. и 25. маја 1998. године доноси одлуку у Лисабону да је потребно да неизоставно отпочну операцију која би „стабилизовала Косово и границе СРЈ у односу на суседне земље“. Уз учествовање великих снага, организована је вежба „Операција алба“ у заграничном простору Косово – Албанија – јужна Србија – Црна Гора.
Током лета НАТО је обавио извиђање терена Космета и јужне Србије. Издат је задатак чланицама НАТО-а да отпочну припреме за учешће у агресији. Министарски савет НАТО-а 25. маја је примио налог шефова држава и подржао интервенцију. Од Војног комитета НАТО-а затражено је да припреми план. Реч је о моделу одвраћања или моделу класичне операције. Наређено је да се у Албанији превентивно разместе снаге НАТО-а. Наложено је пресељавање са Космета становништва које није угрожено од војске и полиције.
| САД ИЗГУБИЛЕ ОБАВЕШТАЈНИ РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ
Да ли је наша војнообавештајна служба, по вама, испунила своју мисију? Војнообавештајна служба је од 1884. године до данас нарастала у квалитету и одговорности према својој земљи и мислим да је сваке године за степен јача и боља. Последње године у којима сам учествовао у одбрани земље као и сви други, на свој начин, сматрам да је војнообавештајна служба ВЈ положила испит пред отаџбином и целокупним српским народом. Онима који евентуално сумњају у то, препоручујем да прочитају мемоаре Веслија Кларка „Модерно ратовање“ који дословно пише да је ВОС ВЈ међу десет најбољих у свету. |
У то време се разматра и агресија копненим снагама?
Пре свега разрађени су ваздушни удари. За НАТО је било веома важно довођење снага на Космет. Предвидели су упућивање ултиматума нашем руководству. Ако не буде испуњен, разрадиће се операција зоне забрањених летова. Следи експертски тим за довођење копнених снага. Они закључују да могу циљ да остваре дејствима из ваздушног простора. Оценили су да је неповољна конфигурација терена. На простору југа, наводе експерти, влада бандитизам. Опција десантирања веома је ризична. САД нису спремне да учествују својим копненим снагама. Немачка није имала уставна овлашћења за ангажовање својих војника ван граница. Прорачунато је да је за копнену агресију потребно до 170.000 људи. Где наћи толико војника? Клаус Ноуман, председник Војног комитета НАТО-a, нема правих решења. Двојица амбасадора у седишту НАТО-а у Бриселу залажу се да Немачка треба да буде на челу копнене операције. Зашто Немачка? Па Немци имају највише искуства у борбама против Срба у два светска рата. Експерти записују и то да за копнену операцију немају одговарајућу логистичку основу.
Функционере НАТО-а мучи и правни оквир. Да би НАТО извео агресију, једна земља из тог савеза треба да буде угрожена, а да је други бране. Треба ући у копнени и ваздушни простор те земље!? Разматрали су различите опције. У јуну су дефинисани циљеви: радарски системи, ракетни системи, 80 позиција противваздушне одбране, 240 авиона, разарање фабрика хидросистема… Америка додаје да НАТО треба припремити на општу одмазду, приредити спектакл. Требало је показати свету да НАТО може да реагује на исти начин било где. У августу су усвојени циљеви. Сачињен је план напада ракетним и ваздухопловним ударима.
Половином септембра Савет НАТО-а наставља офанзивније припреме за агресију. Са датумом се лицитира. Да би се добила подршка међународне јавности о неопходности интервенције шаље се група стручњака на Космет која врши сондажу. Спроводе се припреме да се испразни део терена. Сазива се скуп земаља НАТО-а и чланица „Партнерства за мир“. Тамо су и дипломате. Њима се предочавају лажирани подаци да је хуманитарна катастрофа достигла неслућене размере и да је у Метохији уништено 626 села, где 90 одсто становништва нема услова за становање. У еквиваленту породичних имања наводно је уништено 224.000 кућа. Ове чињенице, које су експерти НАТО-а представили скупу, биле су довољне да Алијанса добије алиби за агресију.
Како сте и када сазнали да ће доћи до агресије?
Кренуо сам у потрагу за могућим термином. Крајем септембра ушао сам у просторије НАТО-а, код једног од дипломата високог ранга и то пред крај радног времена. Рекао сам му зашто сам дошао. Он је узвратио да је то веома опасно. Имаш децу имам и ја. Моја деца су у Београду. Тамо ће страдати. А он – зашто их не извучеш. Кажем, нема авиона, ембарго. Шетам се око њега и кажем да нећу изаћи док ми не каже тражени податак. Погледали смо се у очи, а он вели: за 10 дана. Наручио је две флаше вина. Рекао је шефу кабинета да иде кући. Вино не подносим, али сам морао да га пијем. Одједном сам „олабавио“ и почесмо да на прстима бројимо могуће датуме агресије. Устајем и „преломим“ мали прст и кажем да рачунам и дан у коме смо се срели. Зауставили смо се на 10. октобру који је он негирао и показао ми још два прста, из чега сам закључио да је датум доношења одлуке 12. октобар, уз могућност још два дана потребних за ултиматум председнику Милошевићу. Кажем 12. Он потврди…
Кренемо да изађемо, али због краја радног времена му је била потребна шифра за излазна врата. Оде да је пронађе… Успели смо… Прекосутра ујутру доноси се одлука о агресији. Крајњи рок је 17. октобар, али би напад могао почети и 13. октобра. Преговарачи су оставили отворени телефон да председник Милошевић само подигне слушалицу и каже: Пристајем! Ако се чује нешто друго, прекида се линија.
Следећа је била одлука о циљевима. Мени је био потребан оригинални документ. Позовем мајора Пјера Бинела и питам га да ли можемо да ручамо заједно. Саопштим му шифровано у ком ресторану да се нађемо. Наручисмо ручак, при чему се ни мени ни њему није јело. Шта ти треба, пита ме. Треба ми тај и тај документ. Па то је опасно, каже он. Да није опасно ја бих дошао у твоју канцеларију и тамо преузео документ. Али га немам. Ти знаш ко га има. Замајао сам га причом како шефови кабинета прочитају све, а свом надређеном саопштавају само есенцијалне чињенице. Имаћеш, убрзо ми је рекао.
По повратку у наш главни град, генерал Јован Милановић постављен је на дужност заменика начелника Обавештајне управе ГШ ВЈ. Потписник овог интервјуа једини је новинар који је током агресије на ратним локацијама више пута посећивао Обавештајну управу ГШ ВЈ. У два наврата  затекао је генерала Милановића док је телефоном разговарао с дипломатама из Брисела и на тај начин долазио до нових сазнања. Задивљују храброст тих људи, Милановићев углед и његова упорност.Неколико дана пре агресије командант НАТО-а генерал Весли Кларк је позвао начелника Генералштаба ВЈ генерал-пуковника Драгољуба Ојданића са захтевом да пренесе председнику СРЈ Слободану Милошевићу да Војска Југославије положи оружје. Тако је генерал Милановић из својих извора 23. марта 1999. добио наредбу генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане о отпочињању агресије. Наредба је по садржају слична Хитлеровој директиви број 25 о нападу на Југославију 6. априла 1941. године. Сутрадан (24. марта), у раним поподневним часовима, из Брисела је примио информацију да ће агресија отпочети у вечерњим часовима. Када је недавно у Војној академији промовисана књига „Јован Милановић: највећи српски обавештајац“, коју су написали потпуковник Љубан Каран и пуковник др Илија Кајтез, генерал Милановић је поручио кадетима који се определе за војнообавештајну службу: „Ако можете бити као ја, у свему будите бољи од мене.“ Биће их, свакако, ако устреба. |
Шта је било после?
У касним вечерњим сатима Бинел је дошао код мене у стан. Зазвонио је, па се удаљио од улаза да га видим. Шта ће он? Чим je ушао, предао ми је папире. Могао је бити лажни документ. Могао ме је преварити. Видим да није уплашен и почео је да ми препричава садржај. Угледао сам неке термине које не познајем. Још сам га штошта питао. Попили смо две флаше вина. Остали смо до око поноћи. Рекао ми је да је знао шта је урадио, али да је то јаче од њега. Изађе он, закључам врата. Са четвртог спрата, погледао сам кроз завесе и видео га како замиче иза ћошка. Шта је ту је. Погледам себе у огледалу. Не препознајем се. Нисам био пијан. Осећао сам сломљеност. Знам да се нешто десило, немам оријентацију. Тренутна блокада. Гледам задубљено и доносим одлуку да морам да изађем из стана.
Одлучим се да се упутим на излаз где су контејнери. Узмем неку кесу, неке папире. Психолошка утеха, ништа то није значило. Мислио сам да сам нашао решење. Променим уобичајени правац кретања и одем на другу страну. Пресечем малом улицом и дођем до широког булевара. С друге стране шума. До амбасаде нешто више од километра. Две мисли ми се мотају. Једна је жив сам и донећу тамо драгоцене папире, а друга да ћу остати без докумената и бити мртав. Замишљам да ће ме негде бацити и сачинити записник да су ме нашли међу хохштаплерима и дрогерашима… Бројао сам кораке. Било их је 1.700. Дошао сам на велику раскрсницу и делило ме је још само 50 метара од амбасаде. Себи сам рекао: спасен си. Тада се сетим својеврсне заклетве коју сам тог лета дао својим колегама у Обавештајној управи. Питали су ме да ли можемо очекивати стратегијско изненађење. Одговорио сам да знам процедуре, да помно пратим збивања и да то не може да се догоди. Ако се догоди изненађење, жив се нећу вратити у Београд.
Било је око један час ноћу. Притискам звонце. Отвара колега и пита шта је било. Кажем му отвори, па затвори… Уђем у канцеларију. Захтевам да јави везисти да хитно дође. Затекнем себе да ми три-четири цигарете горе на столу… Држао сам папире као фасциклу… До пет изјутра све смо послали… Везиста је донео и виски да наздравимо… У наредна три дана сам новим детаљима допуњавао првобитну информацију.
Каква је реакција у Београду?
Генерал Перишић је, како сам касније сазнао, изјутра сазвао Колегијум и рекао: „Имамо коначно документ! Сви су циљеви откривени. Направите у току дана планове за премештање јединице на нове ватрене положаје.“ Дакле, јединице су мењале положаје, а трећег дана у НАТО-у констатовали су да је дошло до симболичног померање јединица. Седмог и осмог октобра НАТО је добио извештај да на ранијим положајима нема више циљева. Осмог октобра се сазнаје да нема циљева, па тако 12. не може да буде донета одлука о почетку агресије.
У НАТО-у је настала узбуна како су нестали циљеви за агресију. Улазе у компјутере и претрагом су пронашли лице које је одштампало план. Питали Бинеловог шефа, иначе генерала, да ли је добио те папире, а он одговара да није. Питају Бинела где је документ степенован највишом тајном, а он ништа не одговара. Деветнаестог октобра је ухапшен и спроведен у истражни затвор у Паризу. Француска јавност је 31. октобра обавештена да је мајор Бинел признао да је планове о агресији предао српском дипломати Јовану Милановићу.
Сутрадан кренем на посао колима, при изласку из гараже четири полицијска аутомобила ми препречила пут. Знам да су ту због мене, али не знам шта смерају. У једном тренутку пустим гас и наслоним се на браник једног од аутомобила. Они се потом размакну, укључе аларме и отпрате ме до амбасаде. Погледам кроз прозор из канцеларије, а оно множе се репортажна кола, камере око амбасаде. Звони телефон. Новинар „Монда“ тражи потврду информације да је француски мајор Пјер Анри Бинел предао планове НАТО-а. Одговарам да не знам.
Али 12. октобра је одржана седница Савета НАТО-а. Тога дана, с обзиром на то да због несталих циљева нема могућности за агресију, одлучили су да преговарају са председником Милошевићем. У Београду су били Хавијер Солана, Весли Кларк и Лејтон Смит, командант јужног крила НАТО-а. Договорена је размена пилота на аеродромима као мера поверења, довођење међународних снага у статусу посматрача (2.000 људи), као и да Војска Југославије делимично са Космета повуче неке јединице у зони административне линије. Такође и снаге МУП-а. По повратку из Београда, реферисали су амбасадорима и предложили да Савет НАТО-а донесе одлуку да се агресија одложи до 17. октобра. После спроведених мера, за пет дана су се вратили у Београд и верификовали договорено и спроведено. За месец дана – 27. октобра – доноси се одлука о суспензији агресије. Телеграмом сам јавио Београду да је агресија одложена, а да опасност није прошла.
У Београду није добро схваћена ситуација у којој се налазим. Добио сам само похвалу да сам урадио највише што је било потребно овој земљи, да могу да будем поносан на оно што сам учинио и да су сви поносни на мене. Јављено ми је да ми власти у Бриселу не могу и ништа, јер нисам ништа украо и да за сада не могу да ме повуку. Наложили су ми да се припремим за протеривање.
Тих дана у медијима је објављена информација да сам потпуковник контраобавештајне службе, да сам у Алжиру са Русима планирао тајне операције против Француске. Мој колега Милош Ђошан, иначе ракеташ, недавно је сачинио анализу шта је све требало да буде уништено од јединица противваздушне одбране да нас је НАТО изненадио и утврдио да би у том случају страдало неколико хиљада људи. Скупштина Белгије заседала је 19. новембра. Да дневном реду је била и расправа како је било могуће да им се „шпијун“ креће по Белгији пуне четири године. Тог дана француски премијер Лијонел Жоспен на консултацији са Карлом дел Понте расправља да ли да ме хапсе или не. Одлука је била да сачекају да се заврши истрага у Паризу, па ће онда то решити. Из Београда добијем информацију да останем у Бриселу до истицања дипломатских докумената. Вратио сам се у Србију 18/19. децембар авионом преко Скопља. Како, то је посебна прича.
