Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
General-potpukovnik Jovan Milanović
Zahvaljujući najpoverljivijim informacijama iz sedišta NATO-a u Briselu, državno i vojno rukovodstvo SRJ su pravovremeno preduzeli mere da se društvo preorijentiše na ratni kolosek, a odložena je i agresija na našu zemlju, planirana za sredinu oktobra 1998. godine
Više medija u Srbiji, u godinama posle agresije NATO-a, proglasili su generala Jovana Milanovića za najvećeg srpskog obaveštajca, a svrstavan je i među svetske velikane u obaveštajnom poslu. Istorijski podvig ovog oficira, legendiranog kao ministar savetnik (civilni diplomata) u okviru misije Savezne Republike Jugoslavije pri Evropskoj uniji u Briselu, sastojao se u otkrivanju planova za agresiju na SRJ. To je i glavna tema ovog „Pečatovog“ intervjua sa generalom Milanovićem.Kako je došlo do toga da vas Vrhovni savet odbrane (VSO) uputi u Brisel?
Moj odlazak je uslovio splet okolnosti krajem 1994. godine kada je naša zemlja bila ozbiljno ugrožena spolja, ali i iznutra sa ciljem da se razbije. To je trebalo, kroz borbena dejstva, da usledi nakon uspostavljenog primirja u Bosni i Hercegovini. Tada je iza mene bila godina dana obavljanja dužnosti šefa Kabineta načelnika Generalštaba VJ, što je značilo da je mnogo stvari već prošlo kroz moje ruke. Po povratku sa sednice VSO (novembra 1994), general Momčilo Perišić mi je preneo da ću morati pod hitno da otputujem, i da nema vremena za pripreme. Uostalom, kako je kazao, bio sam izaslanik odbrane u Alžiru, a pre ove dužnosti sam bio načelnik Odeljenja za doktrinu i razvoj Operativne uprave Generalštaba VJ.
„Postoji mogućnost da SRJ doživi strategijsko iznenađenje. NATO je već s one strane Drine. U našu zemlju je penetrirano više hiljada ljudi. Upad dejstvima iz vazdušnog prostora ili sa kopna i napad na selektivne ciljeve je realnost. Možemo biti zatečeni u kasarnama ili na položajima. Zadatak ti je da pratiš njihove aktivnosti i da izveštavaš“, saopštio mi je moj pretpostavljeni.
O strategijskom iznenađenju sam znao mnogo, ali nisam očekivao da će mi to zatrebati zbog moje zemlje. Rečeno mi je i to da napišem autobiografiju iz koje se neće naslućivati moja profesija. I još nešto: u Školi nacionalne odbrane odbranio sam diplomski rad „Specijalni rat na Kosmetu i mogućnosti agresije na Jugoslaviju“, pa sam u Brisel otišao s gotovim radom. Taj materijal se koristio kao nastavno-obrazovna literatura u našoj najvišoj vojnoj školi.
Kako vam je krenulo?
Našao sam se u osinjaku najvećih svetskih obaveštajaca. Trebalo je da se brzo infiltriram i stvorim obaveštajnu mrežu. Ubrzo dobijam poziv od grčkih kolega da, povodom nekog pravoslavnog praznika, dođem u njihovu crkvu, na liturgiju. Odazvao sam se i tamo ugledao viđenije diplomate, a i visoke oficire u uniformama iz niza pravoslavnih zemalja. Posle službe priređen je skroman koktel na kojem sam stekao prva poznanstva…
Vašim obaveštajnim radom sprečeno je bombardovanje važnih ciljeva u Republici Srpskoj?
Sat-dva posle odluke, u svom stanu dobio sam informaciju da će u zoru 24. na 25. maja 1995. NATO izvršiti odmazdu po ključnim objektima Vojske Republike Srpske. Nalog je izdat Komandi južnog krila NATO-a. Za ciljeve su određeni: raketne jedinice, radarski sistemi, aerodromi, vazduhoplovi, ključni privredni resursi, komunikacije… Otišao sam u ambasadu i obavestio Generalštab VJ. Informacija je došla do Pala. Tamo je doneta odluka da pripadnike UNPROFOR-a blizu pozicija za bombardovanje razoružaju. U TV dnevniku su „pukli“ kadrovi i fotografije vezanih unproforaca, javno je obznanjeno da je sve to urađeno posle informacija da će ti objekti biti bombardovani, dobijenih iz Brisela. I onda je naređeno da se obustavi izvršenje naredbe, pa je agresija izbegnuta. Tri dana su trajali pregovori. Državni i vojni vrh RS je, posle ozbiljnih garancija, pustio te vojnike. Jedanaesta tačka u haškim optužnicama protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića je – zločin oduzimanja slobode međunarodnim snagama.
Pripreme za agresiju na SRJ trajale su dugo, šta je prethodilo bombardovanju?
Posle Dejtona promenjen je odnos nosilaca ekstremne i agresivne politike zapadnih krugova prema SRJ. Jugoslavija je dobila drugačiji tretman. Ukinute su diplomatske sankcije. Indikativan je bio odnos prema vrhu države, posebno prema predsedniku Miloševiću. On je odjednom postao simbol mira i stabilnosti na Balkanu. Bilo je to lukavo podilaženje kako bi se SRJ „olabavila“ u svakom pogledu. Odjednom svi govore da SRJ ne mora da se priprema za rat, nije joj potrebno da vrši reformu vojske. A zapravo u toku je bila svojevrsna eutanazija nad našom zemljom.
Krenule su promene na terenu. Vrlo brzo je došlo do jačanja terorističkog faktora na Kosmetu. Južna srpska pokrajina postaje centralna tema i pola sveta se angažuje da, navodno, pronađe rešenje. A sve se svodilo na to da Kosmet dobije približnu ili potpunu nezavisnost. Komplikuje se politička situacija. U proleće 1998. preduzeti su jaki teroristički napadi. Na Kosmetu se formiraju jedinica koje imaju oblik vojne strukture. Pojavljuje se Bujor Bukoši koji je bio premijer u senci „Republike Kosovo“ u Švajcarskoj. Velika je podrška iz Albanije. Unosi se oružje iz Albanije na Kosmet. Sprovodi se obuka terorista u Belgiji, Švajcarskoj i Nemačkoj.
Povećan je stepen naše budnosti. Počinju napadi na vojne objekte, na policijske snage, na stanovništvo. SRJ je bila prinuđena da poveća kontingent snaga za održavanje mira na Kosmetu. Zapad proglašava da vršimo torturu nad stanovništvom. Govori se o humanitarnoj katastrofi. Stvara se scenario da SRJ krši bezbednosni poredak Evrope. Nameću se ideje da Jugoslaviju treba staviti pod međunarodni protektorat. Savet NATO-a 24. i 25. maja 1998. godine donosi odluku u Lisabonu da je potrebno da neizostavno otpočnu operaciju koja bi „stabilizovala Kosovo i granice SRJ u odnosu na susedne zemlje“. Uz učestvovanje velikih snaga, organizovana je vežba „Operacija alba“ u zagraničnom prostoru Kosovo – Albanija – južna Srbija – Crna Gora.
Tokom leta NATO je obavio izviđanje terena Kosmeta i južne Srbije. Izdat je zadatak članicama NATO-a da otpočnu pripreme za učešće u agresiji. Ministarski savet NATO-a 25. maja je primio nalog šefova država i podržao intervenciju. Od Vojnog komiteta NATO-a zatraženo je da pripremi plan. Reč je o modelu odvraćanja ili modelu klasične operacije. Naređeno je da se u Albaniji preventivno razmeste snage NATO-a. Naloženo je preseljavanje sa Kosmeta stanovništva koje nije ugroženo od vojske i policije.
|
SAD IZGUBILE OBAVEŠTAJNI RAT PROTIV SRBIJE
Da li je naša vojnoobaveštajna služba, po vama, ispunila svoju misiju? Vojnoobaveštajna služba je od 1884. godine do danas narastala u kvalitetu i odgovornosti prema svojoj zemlji i mislim da je svake godine za stepen jača i bolja. Poslednje godine u kojima sam učestvovao u odbrani zemlje kao i svi drugi, na svoj način, smatram da je vojnoobaveštajna služba VJ položila ispit pred otadžbinom i celokupnim srpskim narodom. Onima koji eventualno sumnjaju u to, preporučujem da pročitaju memoare Veslija Klarka „Moderno ratovanje“ koji doslovno piše da je VOS VJ među deset najboljih u svetu. |
U to vreme se razmatra i agresija kopnenim snagama?
Pre svega razrađeni su vazdušni udari. Za NATO je bilo veoma važno dovođenje snaga na Kosmet. Predvideli su upućivanje ultimatuma našem rukovodstvu. Ako ne bude ispunjen, razradiće se operacija zone zabranjenih letova. Sledi ekspertski tim za dovođenje kopnenih snaga. Oni zaključuju da mogu cilj da ostvare dejstvima iz vazdušnog prostora. Ocenili su da je nepovoljna konfiguracija terena. Na prostoru juga, navode eksperti, vlada banditizam. Opcija desantiranja veoma je rizična. SAD nisu spremne da učestvuju svojim kopnenim snagama. Nemačka nije imala ustavna ovlašćenja za angažovanje svojih vojnika van granica. Proračunato je da je za kopnenu agresiju potrebno do 170.000 ljudi. Gde naći toliko vojnika? Klaus Nouman, predsednik Vojnog komiteta NATO-a, nema pravih rešenja. Dvojica ambasadora u sedištu NATO-a u Briselu zalažu se da Nemačka treba da bude na čelu kopnene operacije. Zašto Nemačka? Pa Nemci imaju najviše iskustva u borbama protiv Srba u dva svetska rata. Eksperti zapisuju i to da za kopnenu operaciju nemaju odgovarajuću logističku osnovu.
Funkcionere NATO-a muči i pravni okvir. Da bi NATO izveo agresiju, jedna zemlja iz tog saveza treba da bude ugrožena, a da je drugi brane. Treba ući u kopneni i vazdušni prostor te zemlje!? Razmatrali su različite opcije. U junu su definisani ciljevi: radarski sistemi, raketni sistemi, 80 pozicija protivvazdušne odbrane, 240 aviona, razaranje fabrika hidrosistema… Amerika dodaje da NATO treba pripremiti na opštu odmazdu, prirediti spektakl. Trebalo je pokazati svetu da NATO može da reaguje na isti način bilo gde. U avgustu su usvojeni ciljevi. Sačinjen je plan napada raketnim i vazduhoplovnim udarima.
Polovinom septembra Savet NATO-a nastavlja ofanzivnije pripreme za agresiju. Sa datumom se licitira. Da bi se dobila podrška međunarodne javnosti o neophodnosti intervencije šalje se grupa stručnjaka na Kosmet koja vrši sondažu. Sprovode se pripreme da se isprazni deo terena. Saziva se skup zemalja NATO-a i članica „Partnerstva za mir“. Tamo su i diplomate. Njima se predočavaju lažirani podaci da je humanitarna katastrofa dostigla neslućene razmere i da je u Metohiji uništeno 626 sela, gde 90 odsto stanovništva nema uslova za stanovanje. U ekvivalentu porodičnih imanja navodno je uništeno 224.000 kuća. Ove činjenice, koje su eksperti NATO-a predstavili skupu, bile su dovoljne da Alijansa dobije alibi za agresiju.
Kako ste i kada saznali da će doći do agresije?
Krenuo sam u potragu za mogućim terminom. Krajem septembra ušao sam u prostorije NATO-a, kod jednog od diplomata visokog ranga i to pred kraj radnog vremena. Rekao sam mu zašto sam došao. On je uzvratio da je to veoma opasno. Imaš decu imam i ja. Moja deca su u Beogradu. Tamo će stradati. A on – zašto ih ne izvučeš. Kažem, nema aviona, embargo. Šetam se oko njega i kažem da neću izaći dok mi ne kaže traženi podatak. Pogledali smo se u oči, a on veli: za 10 dana. Naručio je dve flaše vina. Rekao je šefu kabineta da ide kući. Vino ne podnosim, ali sam morao da ga pijem. Odjednom sam „olabavio“ i počesmo da na prstima brojimo moguće datume agresije. Ustajem i „prelomim“ mali prst i kažem da računam i dan u kome smo se sreli. Zaustavili smo se na 10. oktobru koji je on negirao i pokazao mi još dva prsta, iz čega sam zaključio da je datum donošenja odluke 12. oktobar, uz mogućnost još dva dana potrebnih za ultimatum predsedniku Miloševiću. Kažem 12. On potvrdi…
Krenemo da izađemo, ali zbog kraja radnog vremena mu je bila potrebna šifra za izlazna vrata. Ode da je pronađe… Uspeli smo… Prekosutra ujutru donosi se odluka o agresiji. Krajnji rok je 17. oktobar, ali bi napad mogao početi i 13. oktobra. Pregovarači su ostavili otvoreni telefon da predsednik Milošević samo podigne slušalicu i kaže: Pristajem! Ako se čuje nešto drugo, prekida se linija.
Sledeća je bila odluka o ciljevima. Meni je bio potreban originalni dokument. Pozovem majora Pjera Binela i pitam ga da li možemo da ručamo zajedno. Saopštim mu šifrovano u kom restoranu da se nađemo. Naručismo ručak, pri čemu se ni meni ni njemu nije jelo. Šta ti treba, pita me. Treba mi taj i taj dokument. Pa to je opasno, kaže on. Da nije opasno ja bih došao u tvoju kancelariju i tamo preuzeo dokument. Ali ga nemam. Ti znaš ko ga ima. Zamajao sam ga pričom kako šefovi kabineta pročitaju sve, a svom nadređenom saopštavaju samo esencijalne činjenice. Imaćeš, ubrzo mi je rekao.
Po povratku u naš glavni grad, general Jovan Milanović postavljen je na dužnost zamenika načelnika Obaveštajne uprave GŠ VJ. Potpisnik ovog intervjua jedini je novinar koji je tokom agresije na ratnim lokacijama više puta posećivao Obaveštajnu upravu GŠ VJ. U dva navrata  zatekao je generala Milanovića dok je telefonom razgovarao s diplomatama iz Brisela i na taj način dolazio do novih saznanja. Zadivljuju hrabrost tih ljudi, Milanovićev ugled i njegova upornost.Nekoliko dana pre agresije komandant NATO-a general Vesli Klark je pozvao načelnika Generalštaba VJ general-pukovnika Dragoljuba Ojdanića sa zahtevom da prenese predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću da Vojska Jugoslavije položi oružje. Tako je general Milanović iz svojih izvora 23. marta 1999. dobio naredbu generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane o otpočinjanju agresije. Naredba je po sadržaju slična Hitlerovoj direktivi broj 25 o napadu na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine. Sutradan (24. marta), u ranim popodnevnim časovima, iz Brisela je primio informaciju da će agresija otpočeti u večernjim časovima. Kada je nedavno u Vojnoj akademiji promovisana knjiga „Jovan Milanović: najveći srpski obaveštajac“, koju su napisali potpukovnik Ljuban Karan i pukovnik dr Ilija Kajtez, general Milanović je poručio kadetima koji se opredele za vojnoobaveštajnu službu: „Ako možete biti kao ja, u svemu budite bolji od mene.“ Biće ih, svakako, ako ustreba. |
Šta je bilo posle?
U kasnim večernjim satima Binel je došao kod mene u stan. Zazvonio je, pa se udaljio od ulaza da ga vidim. Šta će on? Čim je ušao, predao mi je papire. Mogao je biti lažni dokument. Mogao me je prevariti. Vidim da nije uplašen i počeo je da mi prepričava sadržaj. Ugledao sam neke termine koje ne poznajem. Još sam ga štošta pitao. Popili smo dve flaše vina. Ostali smo do oko ponoći. Rekao mi je da je znao šta je uradio, ali da je to jače od njega. Izađe on, zaključam vrata. Sa četvrtog sprata, pogledao sam kroz zavese i video ga kako zamiče iza ćoška. Šta je tu je. Pogledam sebe u ogledalu. Ne prepoznajem se. Nisam bio pijan. Osećao sam slomljenost. Znam da se nešto desilo, nemam orijentaciju. Trenutna blokada. Gledam zadubljeno i donosim odluku da moram da izađem iz stana.
Odlučim se da se uputim na izlaz gde su kontejneri. Uzmem neku kesu, neke papire. Psihološka uteha, ništa to nije značilo. Mislio sam da sam našao rešenje. Promenim uobičajeni pravac kretanja i odem na drugu stranu. Presečem malom ulicom i dođem do širokog bulevara. S druge strane šuma. Do ambasade nešto više od kilometra. Dve misli mi se motaju. Jedna je živ sam i doneću tamo dragocene papire, a druga da ću ostati bez dokumenata i biti mrtav. Zamišljam da će me negde baciti i sačiniti zapisnik da su me našli među hohštaplerima i drogerašima… Brojao sam korake. Bilo ih je 1.700. Došao sam na veliku raskrsnicu i delilo me je još samo 50 metara od ambasade. Sebi sam rekao: spasen si. Tada se setim svojevrsne zakletve koju sam tog leta dao svojim kolegama u Obaveštajnoj upravi. Pitali su me da li možemo očekivati strategijsko iznenađenje. Odgovorio sam da znam procedure, da pomno pratim zbivanja i da to ne može da se dogodi. Ako se dogodi iznenađenje, živ se neću vratiti u Beograd.
Bilo je oko jedan čas noću. Pritiskam zvonce. Otvara kolega i pita šta je bilo. Kažem mu otvori, pa zatvori… Uđem u kancelariju. Zahtevam da javi vezisti da hitno dođe. Zateknem sebe da mi tri-četiri cigarete gore na stolu… Držao sam papire kao fasciklu… Do pet izjutra sve smo poslali… Vezista je doneo i viski da nazdravimo… U naredna tri dana sam novim detaljima dopunjavao prvobitnu informaciju.
Kakva je reakcija u Beogradu?
General Perišić je, kako sam kasnije saznao, izjutra sazvao Kolegijum i rekao: „Imamo konačno dokument! Svi su ciljevi otkriveni. Napravite u toku dana planove za premeštanje jedinice na nove vatrene položaje.“ Dakle, jedinice su menjale položaje, a trećeg dana u NATO-u konstatovali su da je došlo do simboličnog pomeranje jedinica. Sedmog i osmog oktobra NATO je dobio izveštaj da na ranijim položajima nema više ciljeva. Osmog oktobra se saznaje da nema ciljeva, pa tako 12. ne može da bude doneta odluka o početku agresije.
U NATO-u je nastala uzbuna kako su nestali ciljevi za agresiju. Ulaze u kompjutere i pretragom su pronašli lice koje je odštampalo plan. Pitali Binelovog šefa, inače generala, da li je dobio te papire, a on odgovara da nije. Pitaju Binela gde je dokument stepenovan najvišom tajnom, a on ništa ne odgovara. Devetnaestog oktobra je uhapšen i sproveden u istražni zatvor u Parizu. Francuska javnost je 31. oktobra obaveštena da je major Binel priznao da je planove o agresiji predao srpskom diplomati Jovanu Milanoviću.
Sutradan krenem na posao kolima, pri izlasku iz garaže četiri policijska automobila mi preprečila put. Znam da su tu zbog mene, ali ne znam šta smeraju. U jednom trenutku pustim gas i naslonim se na branik jednog od automobila. Oni se potom razmaknu, uključe alarme i otprate me do ambasade. Pogledam kroz prozor iz kancelarije, a ono množe se reportažna kola, kamere oko ambasade. Zvoni telefon. Novinar „Monda“ traži potvrdu informacije da je francuski major Pjer Anri Binel predao planove NATO-a. Odgovaram da ne znam.
Ali 12. oktobra je održana sednica Saveta NATO-a. Toga dana, s obzirom na to da zbog nestalih ciljeva nema mogućnosti za agresiju, odlučili su da pregovaraju sa predsednikom Miloševićem. U Beogradu su bili Havijer Solana, Vesli Klark i Lejton Smit, komandant južnog krila NATO-a. Dogovorena je razmena pilota na aerodromima kao mera poverenja, dovođenje međunarodnih snaga u statusu posmatrača (2.000 ljudi), kao i da Vojska Jugoslavije delimično sa Kosmeta povuče neke jedinice u zoni administrativne linije. Takođe i snage MUP-a. Po povratku iz Beograda, referisali su ambasadorima i predložili da Savet NATO-a donese odluku da se agresija odloži do 17. oktobra. Posle sprovedenih mera, za pet dana su se vratili u Beograd i verifikovali dogovoreno i sprovedeno. Za mesec dana – 27. oktobra – donosi se odluka o suspenziji agresije. Telegramom sam javio Beogradu da je agresija odložena, a da opasnost nije prošla.
U Beogradu nije dobro shvaćena situacija u kojoj se nalazim. Dobio sam samo pohvalu da sam uradio najviše što je bilo potrebno ovoj zemlji, da mogu da budem ponosan na ono što sam učinio i da su svi ponosni na mene. Javljeno mi je da mi vlasti u Briselu ne mogu i ništa, jer nisam ništa ukrao i da za sada ne mogu da me povuku. Naložili su mi da se pripremim za proterivanje.
Tih dana u medijima je objavljena informacija da sam potpukovnik kontraobaveštajne službe, da sam u Alžiru sa Rusima planirao tajne operacije protiv Francuske. Moj kolega Miloš Đošan, inače raketaš, nedavno je sačinio analizu šta je sve trebalo da bude uništeno od jedinica protivvazdušne odbrane da nas je NATO iznenadio i utvrdio da bi u tom slučaju stradalo nekoliko hiljada ljudi. Skupština Belgije zasedala je 19. novembra. Da dnevnom redu je bila i rasprava kako je bilo moguće da im se „špijun“ kreće po Belgiji pune četiri godine. Tog dana francuski premijer Lijonel Žospen na konsultaciji sa Karlom del Ponte raspravlja da li da me hapse ili ne. Odluka je bila da sačekaju da se završi istraga u Parizu, pa će onda to rešiti. Iz Beograda dobijem informaciju da ostanem u Briselu do isticanja diplomatskih dokumenata. Vratio sam se u Srbiju 18/19. decembar avionom preko Skoplja. Kako, to je posebna priča.
