ИЗЛОГ КЊИГЕ

Мило Ломпар
Црњански и светска књижевност
Православна реч

Монографија „Црњански – и светска књижевност“‭ је други део књиге‭ ‬“‭Црњански – биографија једног осећања“‬, која се појавила‭ ‬у‭ ‬луксузном‭ ‬издању‭ Православне речи‬ 2018.‭ ‬године,‭ ‬да‭ ‬би‭ ‬доживела‭ ‬два броширана издања у 2019. Прва књига је превасходно била‭ ‬посвећена ‭спољашњим‬ видовима‭ животне судбине Црњанског. ‬Друга књига осветљава књижевно дело Милоша Црњанског. Настоји да ослика‭ ‬уметнички‭ ‬‬смисао‭ ‬његове‭ ‬судбине.‭ ‬Она‭ ‬је‭ ‬одређена‭ ‬начелима‭ ‬књижевне херменеутике.‭ ‬Тако се‭ ‬обликује‭ ‬свест‭ ‬о једној‭ ‬духовној судбини, која‭ ‬се‭ ‬рачва на своју спољашњу‭ и унутрашњу‭ путању. То потврђују бројне тачке поклапања између анализа‬ посвећених наизглед разнородним садржајима.
Монографија има 707 страна, велики број фотографија и илустрација. Премда доноси у‭ ‬наслову‭ ‬реч ‭биографија‬, те‭ ‬користи‭ ‬‬читав низ‭ ‬података‭ ‬из пишчевог живота и преписке, у књизи нема никаквог биографског детаљизма, већ се животне, јавне и друштвене чињенице посматрају са становишта битних и одређујућих аспеката пишчеве духовне физиономије

Роберт Д. Шулцингер
Америчка дипломатија од 1900. године
Чигоја

Роберт Д. Шулцингер је професор историје и међународних послова на Универзитету Колорадо у Болдеру, САД, где такође обавља и дужност директора Програма за међународне послове. Рођен је у Охају, дипломирао на Универзитету Колумбија у Њујорку, а докторирао на Универзитету Јејл у Њу Хејвену. Поред професорског позива бави се и уредничким послом, тренутно је главни уредник часописа „Дипломатска историја“ који издаје Друштво историчара америчких спољних односа на чијем се челу једно време налазио.
Данас је члан Панела за историјски преглед Централне обавештајне агенције, тела састављеног од најбољих познавалаца америчке спољне политике чији је задатак да саветује директора агенције у вези питања са којих ће докумената бити скинут вео тајности. Аутор је више чланака и књига, а најзначајнија дела су му: „Спољнополитички мудраци: Историја Савета за спољне односе“ из 1984. године; „Хенри Кисинџер: доктор дипломатије“ из 1989; „Време је за рат: Сједињене Државе и Вијетнам, 1941–1975“. Од 1996. до 2005. године био је члан Саветодавног Комитета Стејт департмента.

Ђорђе Сибиновић
Суза, тело
Родитељи, д.о.о

Изнети аргументован вредносни суд о новој збирци песама Ђорђа Д. Сибиновића под загонетним насловом „Суза, тело“, како истиче у поговору најновије песничке Сибиновићеве збирке Жељко Симић – захтеван је мисаони наум с обзиром на белодану чињеницу да је реч о песнику који је, једновремено, и један од ретких савремених српских полихистора чија се духовна радозналост креће од философије права, антропологије и етике, све до романсијерских и поетских творевина у којима овај изредни интелектуалац трага за дијагнозом духовне ситуације нашег, мутног, антиномичног и неизвесног времена. Излишно је набрајати сва његова дела не само због тога што би нам оно одузело много простора (иако би сâмо по себи сведочило о разуђености његових стваралачких интересовања и разнородних увида!), него и због наше уверености да је његово свеукупно изохименско дело обезбедило канонски статус Ђорђа Д. Сибиновића у ововековној српској култури. У озрачју опште пометње и мисаоне „анархије“, мислилац и песник о коме је реч издваја се из мноштва темељно образованих јавних делатника и по томе што свој апартни став „оглашава“ не марећи за многобројне еснафске, па и егзистенцијалне ризике, али и тежећи да свој стооки и свевидећи поглед лиши естрадних прапораца, дневно-политичке „славе“ и нарцисоидне самоокренутости: Сибиновић је у свакој својој речи, била она смештена у студију, есеј, полемички текст, романсијерско или песничко дело, усредсређен на трагање за ишчезлим Логосом, при чему се никад не препушта популистичком песимизму и општој „плачевности“ духовних корифеја. Као несустали трагалац, он и у наоко опустошеним развалинама „стихије савремености“ покушава да умотри семе неког „новог бивствовања“ које измиче традиционалним херменеутичким моделима.

Петер Хандке
Леворука жена
Лагуна

Без очигледног разлога, а под утицајем „просветљења“ које не жели да објашњава, Маријана тражи од свог мужа да је напусти, да оде и остави је саму са осмогодишњим дететом. И ево је, коначно „слободне“, како најпре проживљава тренутке панике немирно тумарајући по собама које почињу да је гуше. Враћа се и на стари посао преводитељке с француског, али док седи у кући за писаћом машином, није у стању да куца. Тишина у стану је исцрпљује, па излази у шетње, посећује своју пријатељицу Франциску. И тако дан за даном, из часа у час, оно што је почело као бекство од застрашујуће празнине живота постепено постаје истинско ослобођење.
Одбацујући преступничке форме шездесетих, Хандкеова немилосрдна али деликатна приповедачка машина усвојила је објективан и равнодушан поглед филмске камере. Прича о Маријани и Бруну у целости је састављена од голим оком неприметних призора суптилности, које би многи отписали као небитне а који, уместо тога, одређују више од свега срећу или несрећу појединца: ситни покрети, погледи, тонови гласа из странице у страницу интегришу се у незабораван портрет жене на прагу „дугог периода самоће“.

Јелена Новаковић
Француско симболичко наслеђе у српској поезији
Чигоја

Према речима проф. др Радивоја Микића, истакнути српски компаратиста, проф. др Јелена Новаковић, у својој новој књизи ставила је у средиште интересовања симболизам у француској и српској књижевности, полазећи од једноставне чињенице да је ова врло важна појава и у једној и у другој књижевности имала велике домете и значај и да су неки од највећих француских и српских песника и сами своју поетику одређивали као симболистичку, а да је, опет, низ српских песника (Ј. Дучић, С. Пандуровић, М. Бојић, Т. Манојловић, С. Винвер, Б. Миљковић, А. Вукадиновић, Б. Радовић, И. В. Лалић, Ј. Христић), у различитим облицима (есеји, преводи, песме, интервјуи), указивао на своје везе са француском књижевношћу. Уз све то, симболизам је у модерној европској књижевности изузетно важна књижевна појава и нашао се у средишту интересовања и неких великих проучавалаца песничке уметности (Е. Вилсон, Хуго Фридрих, С. М. Баура), који су у симболизму видели репрезентанта неких од најважнијих одлика модерног песничког стваралаштва, понајвише настојања да се песничка уметност удаљи од сваког облика миметичности, да на нов начин третира звуковно-мелодијску димензију песничког језика и слично. Указујући на самом почетку на то да је симболизам као књижевни покрет у француској књижевности релативно кратко трајао (од средине осамдесетих до средине деведесетих година 19. века), али да је његов утицај био и остао дуготрајан и по поетичким одјецима врло плодан, Јелена Новаковић је припремила подлогу за обликовање књижевноисторијске слике симболизма у француској књижевности, једнако као што је, указујући на најважније поетичке идеје француских симболиста, а понајвише Стефана Малармеа, настојала да укаже на ширину продора тих идеја у српску књижевност и на неколико генерација српских песника.