IZLOG KNJIGE

Milo Lompar
Crnjanski i svetska književnost
Pravoslavna reč

Monografija „Crnjanski – i svetska književnost“‭ je drugi deo knjige‭ ‬“‭Crnjanski – biografija jednog osećanja“‬, koja se pojavila‭ ‬u‭ ‬luksuznom‭ ‬izdanju‭ Pravoslavne reči‬ 2018.‭ ‬godine,‭ ‬da‭ ‬bi‭ ‬doživela‭ ‬dva broširana izdanja u 2019. Prva knjiga je prevashodno bila‭ ‬posvećena ‭spoljašnjim‬ vidovima‭ životne sudbine Crnjanskog. ‬Druga knjiga osvetljava književno delo Miloša Crnjanskog. Nastoji da oslika‭ ‬umetnički‭ ‬‬smisao‭ ‬njegove‭ ‬sudbine.‭ ‬Ona‭ ‬je‭ ‬određena‭ ‬načelima‭ ‬književne hermeneutike.‭ ‬Tako se‭ ‬oblikuje‭ ‬svest‭ ‬o jednoj‭ ‬duhovnoj sudbini, koja‭ ‬se‭ ‬račva na svoju spoljašnju‭ i unutrašnju‭ putanju. To potvrđuju brojne tačke poklapanja između analiza‬ posvećenih naizgled raznorodnim sadržajima.
Monografija ima 707 strana, veliki broj fotografija i ilustracija. Premda donosi u‭ ‬naslovu‭ ‬reč ‭biografija‬, te‭ ‬koristi‭ ‬‬čitav niz‭ ‬podataka‭ ‬iz piščevog života i prepiske, u knjizi nema nikakvog biografskog detaljizma, već se životne, javne i društvene činjenice posmatraju sa stanovišta bitnih i određujućih aspekata piščeve duhovne fizionomije

Robert D. Šulcinger
Američka diplomatija od 1900. godine
Čigoja

Robert D. Šulcinger je profesor istorije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Kolorado u Bolderu, SAD, gde takođe obavlja i dužnost direktora Programa za međunarodne poslove. Rođen je u Ohaju, diplomirao na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, a doktorirao na Univerzitetu Jejl u Nju Hejvenu. Pored profesorskog poziva bavi se i uredničkim poslom, trenutno je glavni urednik časopisa „Diplomatska istorija“ koji izdaje Društvo istoričara američkih spoljnih odnosa na čijem se čelu jedno vreme nalazio.
Danas je član Panela za istorijski pregled Centralne obaveštajne agencije, tela sastavljenog od najboljih poznavalaca američke spoljne politike čiji je zadatak da savetuje direktora agencije u vezi pitanja sa kojih će dokumenata biti skinut veo tajnosti. Autor je više članaka i knjiga, a najznačajnija dela su mu: „Spoljnopolitički mudraci: Istorija Saveta za spoljne odnose“ iz 1984. godine; „Henri Kisindžer: doktor diplomatije“ iz 1989; „Vreme je za rat: Sjedinjene Države i Vijetnam, 1941–1975“. Od 1996. do 2005. godine bio je član Savetodavnog Komiteta Stejt departmenta.

Đorđe Sibinović
Suza, telo
Roditelji, d.o.o

Izneti argumentovan vrednosni sud o novoj zbirci pesama Đorđa D. Sibinovića pod zagonetnim naslovom „Suza, telo“, kako ističe u pogovoru najnovije pesničke Sibinovićeve zbirke Željko Simić – zahtevan je misaoni naum s obzirom na belodanu činjenicu da je reč o pesniku koji je, jednovremeno, i jedan od retkih savremenih srpskih polihistora čija se duhovna radoznalost kreće od filosofije prava, antropologije i etike, sve do romansijerskih i poetskih tvorevina u kojima ovaj izredni intelektualac traga za dijagnozom duhovne situacije našeg, mutnog, antinomičnog i neizvesnog vremena. Izlišno je nabrajati sva njegova dela ne samo zbog toga što bi nam ono oduzelo mnogo prostora (iako bi sâmo po sebi svedočilo o razuđenosti njegovih stvaralačkih interesovanja i raznorodnih uvida!), nego i zbog naše uverenosti da je njegovo sveukupno izohimensko delo obezbedilo kanonski status Đorđa D. Sibinovića u ovovekovnoj srpskoj kulturi. U ozračju opšte pometnje i misaone „anarhije“, mislilac i pesnik o kome je reč izdvaja se iz mnoštva temeljno obrazovanih javnih delatnika i po tome što svoj apartni stav „oglašava“ ne mareći za mnogobrojne esnafske, pa i egzistencijalne rizike, ali i težeći da svoj stooki i svevideći pogled liši estradnih praporaca, dnevno-političke „slave“ i narcisoidne samookrenutosti: Sibinović je u svakoj svojoj reči, bila ona smeštena u studiju, esej, polemički tekst, romansijersko ili pesničko delo, usredsređen na traganje za iščezlim Logosom, pri čemu se nikad ne prepušta populističkom pesimizmu i opštoj „plačevnosti“ duhovnih korifeja. Kao nesustali tragalac, on i u naoko opustošenim razvalinama „stihije savremenosti“ pokušava da umotri seme nekog „novog bivstvovanja“ koje izmiče tradicionalnim hermeneutičkim modelima.

Peter Handke
Levoruka žena
Laguna

Bez očiglednog razloga, a pod uticajem „prosvetljenja“ koje ne želi da objašnjava, Marijana traži od svog muža da je napusti, da ode i ostavi je samu sa osmogodišnjim detetom. I evo je, konačno „slobodne“, kako najpre proživljava trenutke panike nemirno tumarajući po sobama koje počinju da je guše. Vraća se i na stari posao prevoditeljke s francuskog, ali dok sedi u kući za pisaćom mašinom, nije u stanju da kuca. Tišina u stanu je iscrpljuje, pa izlazi u šetnje, posećuje svoju prijateljicu Francisku. I tako dan za danom, iz časa u čas, ono što je počelo kao bekstvo od zastrašujuće praznine života postepeno postaje istinsko oslobođenje.
Odbacujući prestupničke forme šezdesetih, Handkeova nemilosrdna ali delikatna pripovedačka mašina usvojila je objektivan i ravnodušan pogled filmske kamere. Priča o Marijani i Brunu u celosti je sastavljena od golim okom neprimetnih prizora suptilnosti, koje bi mnogi otpisali kao nebitne a koji, umesto toga, određuju više od svega sreću ili nesreću pojedinca: sitni pokreti, pogledi, tonovi glasa iz stranice u stranicu integrišu se u nezaboravan portret žene na pragu „dugog perioda samoće“.

Jelena Novaković
Francusko simboličko nasleđe u srpskoj poeziji
Čigoja

Prema rečima prof. dr Radivoja Mikića, istaknuti srpski komparatista, prof. dr Jelena Novaković, u svojoj novoj knjizi stavila je u središte interesovanja simbolizam u francuskoj i srpskoj književnosti, polazeći od jednostavne činjenice da je ova vrlo važna pojava i u jednoj i u drugoj književnosti imala velike domete i značaj i da su neki od najvećih francuskih i srpskih pesnika i sami svoju poetiku određivali kao simbolističku, a da je, opet, niz srpskih pesnika (J. Dučić, S. Pandurović, M. Bojić, T. Manojlović, S. Vinver, B. Miljković, A. Vukadinović, B. Radović, I. V. Lalić, J. Hristić), u različitim oblicima (eseji, prevodi, pesme, intervjui), ukazivao na svoje veze sa francuskom književnošću. Uz sve to, simbolizam je u modernoj evropskoj književnosti izuzetno važna književna pojava i našao se u središtu interesovanja i nekih velikih proučavalaca pesničke umetnosti (E. Vilson, Hugo Fridrih, S. M. Baura), koji su u simbolizmu videli reprezentanta nekih od najvažnijih odlika modernog pesničkog stvaralaštva, ponajviše nastojanja da se pesnička umetnost udalji od svakog oblika mimetičnosti, da na nov način tretira zvukovno-melodijsku dimenziju pesničkog jezika i slično. Ukazujući na samom početku na to da je simbolizam kao književni pokret u francuskoj književnosti relativno kratko trajao (od sredine osamdesetih do sredine devedesetih godina 19. veka), ali da je njegov uticaj bio i ostao dugotrajan i po poetičkim odjecima vrlo plodan, Jelena Novaković je pripremila podlogu za oblikovanje književnoistorijske slike simbolizma u francuskoj književnosti, jednako kao što je, ukazujući na najvažnije poetičke ideje francuskih simbolista, a ponajviše Stefana Malarmea, nastojala da ukaže na širinu prodora tih ideja u srpsku književnost i na nekoliko generacija srpskih pesnika.