ЧИСТА ПЕТИЦА

ПУТИНОВА ПОБЕДА НА ИЗБОРИМА

Како је Владимир Владимирович Путин освојио пети мандат на челу Русије и поставио стандард који тешко да ће бити достигнут на изборима у „светионицима демократије“, пре свега Европској унији и САД

Први у серији кључних избора на глобалној сцени прошли су сасвим очекивано – Владимир Путин обезбедио је себи пети мандат на челу Руске Федерације освојивши 87,28 одсто гласова, према подацима Централне изборне комисије Русије. Иако изразито висок, проценат гласова који је Путин освојио није никакво изненађење, пошто се према свим анкетама у последњих годину дана подршка коју је уживао међу грађанима Русије (који нису емигрирали) кретала између 75 и 85 посто. Једино изненађење могао би, заправо, бити изузетно висок ниво излазности на ове изборе – гласало је чак 87.113.127 бирача (74,44) што је највећи одзив од увођења вишестраначја у Русији 1991. године (на првим вишепартијским изборима по паду комунизма у Русији је гласало 79.507.282 грађана). Други по броју освојених гласова је кандидат Комунистичке партије Русије Николај Харитонов са 4,22 одсто гласова, затим кандидат партије Нови људи Владислав Даванков са 4,04 одсто гласова и Леонид Слуцки из Либерално-демократске партије са 3,16 одсто гласова. Поред рекорда у излазности, ови избори донели су Путину и рекорд у освојеном проценту гласова, пошто је на изборима 2018. добио подршку 76,7 одсто бирача, а 2012. 63,6 процената. Његова замена на изборима 2008. године, садашњи председник Савета за безбедност Русије Дмитриј Медведев, освојио је 71,25 посто гласова. Путин је на изборима 2004. и 2000. победио са 71,31 одсто, односно 52,9 одсто гласова.

КОНТИНУИТЕТ ПОДРШКЕ ЗА КОНТИНУИТЕТ ПОЛИТИКЕ Треба запазити да откако је дошао на власт Путину рејтинг константно расте (с изузетком избора 2012), што је у оштром контрасту с трендом у западним друштвима где подршка лидерима опада сразмерно с дужином владавине. Поређења ради, председник Француске Емануел Макрон је на изборима 2017. освојио 77,8 одсто гласова, а та подршка је 2022. пала на 58,6 одсто, док се његовој партији на предстојећим изборима за Европски парламент (према истраживању које је прошле недеље објавио левичарски „Монд“) предвиђа 18 одсто гласова (13 одсто мање од десничарског Националног окупљања Марин ле Пен). А Макрон стоји убедљиво најбоље у односу на све своје западне колеге. Овако високи проценат и освојених гласова и излазности указују да Путин заиста јесте неприкосновени лидер у Русији, јер и да се узму у обзир западне критике о недемократичности изборног процеса у РФ, немогуће би било покрасти баш толико гласова и издејствовати тако велики одзив. То, опет, доказује случај Емануела Макрона који је 2017. имао такав утицај на медије да су у недељи пред други круг избора 2017. све насловне странице француских новина имале њега на насловној страни, а да је Лепенова у медијима главног тока сатанизована до крајњих граница. Да не говоримо о суморним перспективама партија из актуелне владајуће коалиције у Немачкој упркос позивима академске заједнице на изборни инжењеринг и високих пословних кругова на гласање против Алтернативе за Немачку. Или оним Џозефа Бајдена насупрот Доналда Трампа против којег се воде десетине судских процеса и којем се „законом“ покушава онемогућити излазак на изборе. Или о западним покушајима ометања (мешања) у овај изборни процес од интензивног украјинског гранатирања пограничних градова преко медијског обесхрабривања бирача до више од 90.000 сајбер напада на портал Централне изборне комисије РФ, владиних служби и других државних институција повезаних с изборним процесом који су долазили из Украјине и Северне Америке.
Овде треба приметити и начин на који су западни медији (укључујући и наш Н1) коментарисали висок ниво излазности у новим руским регионима (Запорожју, Херсону, Доњецку и Луганску припојеним после референдума 2022) тврдећи да су ти људи гласали „под претњом оружјем“. Иако то јесте истина, нису руске власти (што се инсинуира) оружјем терале бираче на гласање, него су бирачи гласали упркос горепоменутим претњама у пограничним областима, где је излазност била већа него у другим деловима Русије. Готово је смешан покушај западних медија (укључујући и наш Н1) да велику излазност, односно гужве на биралиштима прикажу као неку врсту протеста и противљења Владимиру Путину. „Дуги редови испред гласачких места нису одраз само интересовања грађана већ и начин да они изразе свој револт“, извештавао је, на пример, Би-Би-Си. По овој логици, већина је револт против Путина показала гласајући за њега. Шта би Риши Сунак дао за такву опозицију! А можда би Н1 идеју таквог протеста требало да почне да пропагира и овдашњој опозицији.
Резултати ових избора су показали да Руси (не само они који су гласали за Путина него и они који су свој глас дали кандидатима Комунистичке и Либерално-демократске партије, јер и они деле Путинов поглед на најважнија државна питања) подржавају старог-новог председника у спровођењу Специјалне војне операције у Украјини до краја, јачању одбрамбених капацитета и оружаних снага РФ и наставка развоја земље на садашњи начин.

ПРОБЛЕМ ЛЕГИТИМИТЕТА Ово је, међутим, рекли би Путинови западни критичари Пирова победа, јер се сада суочава са питањем хоће ли га Запад признати за легитимног председника, или ће му закомпликовати живот избором неког Хуана Гваида (несрећни претендент на место председника Венецуеле), или Светлане Тихановске (што управља Белорусијом из егзила у Литванији). Министарство спољних послова Немачке саопштило је, на пример, да председнички избори у Русији нису били ни „слободни, ни фер“ и да „резултат не изненађује никога (?!)“. Истоветну оцену изнела је и Бела кућа, а министар одбране Велике Британије Грант Шапс је Путина оптужио да је „украо још једне изборе“ и запретио му да „неће украсти и Украјину“.
Да направимо малу паралелу са нашом ситуацијом. Док је председник Александар Вучић према западним узусима аутократа и диктатор, а Србија пада на лествицама слобода Фридом хауса, за то време је Аљбин Курти демократски лидер чија „држава“ вртоглаво расте у својој демократичности. Истина је пак да украјински Курти изборе и не одржава, а да је у његовом источноевропском бисеру демократије од 2014. забрањено више од 20 политичких партија (не оних неонацистичких) и затворени су сви опозициони медији. Што би се оно рекло, у Украјини влада потпуни „медијски мрак“.
У случају да Колективни запад заиста одлучи да не призна легитимитет Владимира Путина као председника Русије, то би се могло сматрати и злочином против мира, јер би и овако немогућу ситуацију око постизања било каквог договора око Украјине (чији је председник законом забранио било какве преговоре са Русијом) учинило још компликованијом и значило би да се рат у тој земљи може окончати само нечијом капитулацијом (јасно је чијом), или Армагедоном.
Док перспективни немачки канцелар Олаф Шолц и њему слични одбијају да Путину честитају на победи, па чак и да је признају, јер је „Русија диктатура“ којом он „влада ауторитарно“, други светски лидери, са истинском тежином и у својим државама и на светској сцени, не обуздавају речи хвале на Путинов рачун. На пример, индијски премијер Нарендра Моди, који очекује да на парламентарним изборима који почињу 19. априла освоји више од 400 мандата у парламенту са 545 посланика (владајућа коалиција у садашњем сазиву има 339 представника, а Моди је неприкосновен на премијерској функцији већ 10 година), Путину је честитао хвалећи „специјалан и привилеговани однос“ који њих двојица имају и изразио „радост због будуће сарадње у годинама које долазе“. Кинески лидер Си Ђинпинг, који влада од 2012. и који је марта прошле године добио још један председнички мандат, оценио је да је Путинова победа доказ подршке коју му пружа руски народ и изразио уверење да ће Русија под његовим вођством остварити „још веће успехе у националном развоју“. Пошто би се могло учинити, због стажа који Моди и Си имају у односу на, на пример, Шолца да је њихова владавина спорна, само бисмо подсетили да је и Немачка имала дуготрајне владаре, када су они били по мери народа и по мери државе. И Ангела Меркел и Хелмут Кол владали су по 16 година.
Било какво оспоравање Путиновог легитимитета као председника Русије, ако се заиста одлуче на такав корак, већу би штету краткорочно направило Западу, него Путину и Русији. То се види већ сада и на другим пољима а не само у односу на поменути проблем преговора и постизања мира у Украјини. Кажемо краткорочно, јер су све шансе да они који га буду бојкотовали неће још дуго остати на власти, и могло би да се деси да „Асадово проклетство“ (сви који су говорили да сиријски лидер Башар Асад „мора да оде“ завршили су каријере пре њега) прерасте у „Путиново проклетство“, а његова пета победа на изборима је испала „чиста петица“.