ČISTA PETICA

PUTINOVA POBEDA NA IZBORIMA

Kako je Vladimir Vladimirovič Putin osvojio peti mandat na čelu Rusije i postavio standard koji teško da će biti dostignut na izborima u „svetionicima demokratije“, pre svega Evropskoj uniji i SAD

Prvi u seriji ključnih izbora na globalnoj sceni prošli su sasvim očekivano – Vladimir Putin obezbedio je sebi peti mandat na čelu Ruske Federacije osvojivši 87,28 odsto glasova, prema podacima Centralne izborne komisije Rusije. Iako izrazito visok, procenat glasova koji je Putin osvojio nije nikakvo iznenađenje, pošto se prema svim anketama u poslednjih godinu dana podrška koju je uživao među građanima Rusije (koji nisu emigrirali) kretala između 75 i 85 posto. Jedino iznenađenje mogao bi, zapravo, biti izuzetno visok nivo izlaznosti na ove izbore – glasalo je čak 87.113.127 birača (74,44) što je najveći odziv od uvođenja višestranačja u Rusiji 1991. godine (na prvim višepartijskim izborima po padu komunizma u Rusiji je glasalo 79.507.282 građana). Drugi po broju osvojenih glasova je kandidat Komunističke partije Rusije Nikolaj Haritonov sa 4,22 odsto glasova, zatim kandidat partije Novi ljudi Vladislav Davankov sa 4,04 odsto glasova i Leonid Slucki iz Liberalno-demokratske partije sa 3,16 odsto glasova. Pored rekorda u izlaznosti, ovi izbori doneli su Putinu i rekord u osvojenom procentu glasova, pošto je na izborima 2018. dobio podršku 76,7 odsto birača, a 2012. 63,6 procenata. Njegova zamena na izborima 2008. godine, sadašnji predsednik Saveta za bezbednost Rusije Dmitrij Medvedev, osvojio je 71,25 posto glasova. Putin je na izborima 2004. i 2000. pobedio sa 71,31 odsto, odnosno 52,9 odsto glasova.

KONTINUITET PODRŠKE ZA KONTINUITET POLITIKE Treba zapaziti da otkako je došao na vlast Putinu rejting konstantno raste (s izuzetkom izbora 2012), što je u oštrom kontrastu s trendom u zapadnim društvima gde podrška liderima opada srazmerno s dužinom vladavine. Poređenja radi, predsednik Francuske Emanuel Makron je na izborima 2017. osvojio 77,8 odsto glasova, a ta podrška je 2022. pala na 58,6 odsto, dok se njegovoj partiji na predstojećim izborima za Evropski parlament (prema istraživanju koje je prošle nedelje objavio levičarski „Mond“) predviđa 18 odsto glasova (13 odsto manje od desničarskog Nacionalnog okupljanja Marin le Pen). A Makron stoji ubedljivo najbolje u odnosu na sve svoje zapadne kolege. Ovako visoki procenat i osvojenih glasova i izlaznosti ukazuju da Putin zaista jeste neprikosnoveni lider u Rusiji, jer i da se uzmu u obzir zapadne kritike o nedemokratičnosti izbornog procesa u RF, nemoguće bi bilo pokrasti baš toliko glasova i izdejstvovati tako veliki odziv. To, opet, dokazuje slučaj Emanuela Makrona koji je 2017. imao takav uticaj na medije da su u nedelji pred drugi krug izbora 2017. sve naslovne stranice francuskih novina imale njega na naslovnoj strani, a da je Lepenova u medijima glavnog toka satanizovana do krajnjih granica. Da ne govorimo o sumornim perspektivama partija iz aktuelne vladajuće koalicije u Nemačkoj uprkos pozivima akademske zajednice na izborni inženjering i visokih poslovnih krugova na glasanje protiv Alternative za Nemačku. Ili onim Džozefa Bajdena nasuprot Donalda Trampa protiv kojeg se vode desetine sudskih procesa i kojem se „zakonom“ pokušava onemogućiti izlazak na izbore. Ili o zapadnim pokušajima ometanja (mešanja) u ovaj izborni proces od intenzivnog ukrajinskog granatiranja pograničnih gradova preko medijskog obeshrabrivanja birača do više od 90.000 sajber napada na portal Centralne izborne komisije RF, vladinih službi i drugih državnih institucija povezanih s izbornim procesom koji su dolazili iz Ukrajine i Severne Amerike.
Ovde treba primetiti i način na koji su zapadni mediji (uključujući i naš N1) komentarisali visok nivo izlaznosti u novim ruskim regionima (Zaporožju, Hersonu, Donjecku i Lugansku pripojenim posle referenduma 2022) tvrdeći da su ti ljudi glasali „pod pretnjom oružjem“. Iako to jeste istina, nisu ruske vlasti (što se insinuira) oružjem terale birače na glasanje, nego su birači glasali uprkos gorepomenutim pretnjama u pograničnim oblastima, gde je izlaznost bila veća nego u drugim delovima Rusije. Gotovo je smešan pokušaj zapadnih medija (uključujući i naš N1) da veliku izlaznost, odnosno gužve na biralištima prikažu kao neku vrstu protesta i protivljenja Vladimiru Putinu. „Dugi redovi ispred glasačkih mesta nisu odraz samo interesovanja građana već i način da oni izraze svoj revolt“, izveštavao je, na primer, Bi-Bi-Si. Po ovoj logici, većina je revolt protiv Putina pokazala glasajući za njega. Šta bi Riši Sunak dao za takvu opoziciju! A možda bi N1 ideju takvog protesta trebalo da počne da propagira i ovdašnjoj opoziciji.
Rezultati ovih izbora su pokazali da Rusi (ne samo oni koji su glasali za Putina nego i oni koji su svoj glas dali kandidatima Komunističke i Liberalno-demokratske partije, jer i oni dele Putinov pogled na najvažnija državna pitanja) podržavaju starog-novog predsednika u sprovođenju Specijalne vojne operacije u Ukrajini do kraja, jačanju odbrambenih kapaciteta i oružanih snaga RF i nastavka razvoja zemlje na sadašnji način.

PROBLEM LEGITIMITETA Ovo je, međutim, rekli bi Putinovi zapadni kritičari Pirova pobeda, jer se sada suočava sa pitanjem hoće li ga Zapad priznati za legitimnog predsednika, ili će mu zakomplikovati život izborom nekog Huana Gvaida (nesrećni pretendent na mesto predsednika Venecuele), ili Svetlane Tihanovske (što upravlja Belorusijom iz egzila u Litvaniji). Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke saopštilo je, na primer, da predsednički izbori u Rusiji nisu bili ni „slobodni, ni fer“ i da „rezultat ne iznenađuje nikoga (?!)“. Istovetnu ocenu iznela je i Bela kuća, a ministar odbrane Velike Britanije Grant Šaps je Putina optužio da je „ukrao još jedne izbore“ i zapretio mu da „neće ukrasti i Ukrajinu“.
Da napravimo malu paralelu sa našom situacijom. Dok je predsednik Aleksandar Vučić prema zapadnim uzusima autokrata i diktator, a Srbija pada na lestvicama sloboda Fridom hausa, za to vreme je Aljbin Kurti demokratski lider čija „država“ vrtoglavo raste u svojoj demokratičnosti. Istina je pak da ukrajinski Kurti izbore i ne održava, a da je u njegovom istočnoevropskom biseru demokratije od 2014. zabranjeno više od 20 političkih partija (ne onih neonacističkih) i zatvoreni su svi opozicioni mediji. Što bi se ono reklo, u Ukrajini vlada potpuni „medijski mrak“.
U slučaju da Kolektivni zapad zaista odluči da ne prizna legitimitet Vladimira Putina kao predsednika Rusije, to bi se moglo smatrati i zločinom protiv mira, jer bi i ovako nemoguću situaciju oko postizanja bilo kakvog dogovora oko Ukrajine (čiji je predsednik zakonom zabranio bilo kakve pregovore sa Rusijom) učinilo još komplikovanijom i značilo bi da se rat u toj zemlji može okončati samo nečijom kapitulacijom (jasno je čijom), ili Armagedonom.
Dok perspektivni nemački kancelar Olaf Šolc i njemu slični odbijaju da Putinu čestitaju na pobedi, pa čak i da je priznaju, jer je „Rusija diktatura“ kojom on „vlada autoritarno“, drugi svetski lideri, sa istinskom težinom i u svojim državama i na svetskoj sceni, ne obuzdavaju reči hvale na Putinov račun. Na primer, indijski premijer Narendra Modi, koji očekuje da na parlamentarnim izborima koji počinju 19. aprila osvoji više od 400 mandata u parlamentu sa 545 poslanika (vladajuća koalicija u sadašnjem sazivu ima 339 predstavnika, a Modi je neprikosnoven na premijerskoj funkciji već 10 godina), Putinu je čestitao hvaleći „specijalan i privilegovani odnos“ koji njih dvojica imaju i izrazio „radost zbog buduće saradnje u godinama koje dolaze“. Kineski lider Si Đinping, koji vlada od 2012. i koji je marta prošle godine dobio još jedan predsednički mandat, ocenio je da je Putinova pobeda dokaz podrške koju mu pruža ruski narod i izrazio uverenje da će Rusija pod njegovim vođstvom ostvariti „još veće uspehe u nacionalnom razvoju“. Pošto bi se moglo učiniti, zbog staža koji Modi i Si imaju u odnosu na, na primer, Šolca da je njihova vladavina sporna, samo bismo podsetili da je i Nemačka imala dugotrajne vladare, kada su oni bili po meri naroda i po meri države. I Angela Merkel i Helmut Kol vladali su po 16 godina.
Bilo kakvo osporavanje Putinovog legitimiteta kao predsednika Rusije, ako se zaista odluče na takav korak, veću bi štetu kratkoročno napravilo Zapadu, nego Putinu i Rusiji. To se vidi već sada i na drugim poljima a ne samo u odnosu na pomenuti problem pregovora i postizanja mira u Ukrajini. Kažemo kratkoročno, jer su sve šanse da oni koji ga budu bojkotovali neće još dugo ostati na vlasti, i moglo bi da se desi da „Asadovo prokletstvo“ (svi koji su govorili da sirijski lider Bašar Asad „mora da ode“ završili su karijere pre njega) preraste u „Putinovo prokletstvo“, a njegova peta pobeda na izborima je ispala „čista petica“.