Балканска алтернатива Украјини

Призивање рата

Западни моћници упозоравају да је могућ рат на Балкану, а знамо да они не предвиђају него планирају догађаје. Чини се, међутим, да они који призивају тај рат немају ни снагу ни одобрење да га покрену

Први који призивају нови рат на Балкану и увелико на томе раде су Аљбин Курти и приштинско руководство. По нивоу дрскости, латентном и планском насиљу, како „парадржавном“, тако и класичном злочиначком и криминалном, рекло би се да Курти има одрешене руке и да све то ради по својој вољи. Наравно да је то само привид и да је он марионета великих западних сила које га користе за своје интересе. У питању су САД, Немачка и Велика Британија, они који су најпре створили злочиначку ОВК а затим и лажну државу Косово. Могло би се рећи да тренутно и они имају проблема да обуздају Куртија, коме се због глобалних трендова веома жури не само да оствари признање „државе Косово“ него и пројекат „Велике Албаније“ на којем ради заједно са другим албанским утицајним личностима, присталицама Призренске лиге.
У Приштини и међу „лигашима“ влада права паника јер су свесни динамичних промена у свету, где западни моћници који подржавају њихову идеју губе снагу и утицај. Знају они да је то процес који се неће одиграти преко ноћи, али исто тако су свесни да су им шансе за остварење циљева веће данас него што ће бити сутра. Схватили су да само рат може убрзати ту динамику и зато га призивају и провоцирају. Свесни су да немају снагу да то сами остваре, па упорно покушавају да увуку Србију у сукоб с НАТО-ом. Настоје да западну русофобију на Балкану претворе у србофобију ширећи лажи да је Србија платформа за остваривање руских интереса.
Добро плаћени албански лобисти шире те лажи у америчком Конгресу, британском парламенту и немачком Бундестагу приказујући „српску претњу“ на Балкану крајње опасном, што захтева хитну „војну интервенцију“.
Хрватска наступа перфидније и прикрива своје праве намере. Постоји јак разлог зашто не дозвољава ни симболичну нормализацију међудржавних односа са Србијом, иако то некоме ко не познаје довољно ситуацију у Хрватској може изгледати чудно. Јер разбили су СФРЈ, извршили етничко чишћење Срба, отели њихове територије и имовину, створили нову „независну“ Хрватску, и сада би требало да им одговара мир како би време потврдило оно што су постигли.
Међутим, у хрватској је на власти проусташка политичка гарнитура која има своју логику и циљеве. Основна три циља усташке емиграције, која је функционисала широм западног света под заштитом моћних западних обавештајних служби, били су: нова независна Хрватска; етнички чиста; са границама што ближе онима из Павелићеве НДХ. Прва два циља усташког покрета су остварена, трећи није и може бити остварен само на рачун српске Војводине и српских територија у БиХ. Штавише, и други, остварени циљ може бити угрожен ако се успоставе нормални међудржавни односи са Србијом и ако протерани Срби закључе да се могу вратити у Хрватску. Ако се то има у виду, онда постаје логично да хрватски државни врх мора одржавати напетост и чекати повољну прилику, како би под скутима великих западних сила проширили своје границе.
Бошњачки део БиХ под вођством екстремиста из СДА традиционално тежи унитарној држави у којој ће само они одлучивати, зато о Републици Српској говоре као о „геноцидној творевини“ која не треба да постоји. Своју тврдњу заснивају на догађају у Сребреници, али права истина све више обесмишљава њихов захтев, па сада и они, као и Албанци, користе западну русофобију и покушавају да РС прикажу као територију и народ под руским утицајем, где је председник Милорад Додик обичан руски агент и „Путинов официр за везу“. Користе колективни став Запада да је сваки контакт с Русијом и Русима недопустив, опасан за регион и цео западни свет. Представљају РС као зону највишег степена „руског малигног утицаја“, која се због тога мора елиминисати, ако не може другачије, а оно силом оружја. И они су свесни да то могу остварити само војном „интервенцијом“ западних сила и зато призивају нови рат на Балкану.

РЕАЛНЕ ПРЕТЊЕ Србију и српски корпус на Балкану не забрињавају ставови и тежње политичара „Косова“, Албаније, Хрватске и бошњачког дела БиХ, на њихове тежње и амбиције смо навикли и добро их познајемо. Да имају снагу и моћ да их остваре, одавно би то учинили. Али забрињава то колико се њихове жеље уклапају у интересе и планове западних моћника и колико је Запад спреман да употреби оружану силу за „дисциплиновање“ Срба и Србије.
НАТО јесте највећа војна претња за Србију, поготово што су већ присутни на српској територији као Кфор – војна мисија УН, и у сваком тренутку могу интервенисати да „заштите“ своје војнике од „српске агресије“ у зони под заштитом УН. Наравно да ту о рату одлучују водеће чланице НАТО-а, у ужем смислу САД и Велика Британија (ако треба притисцима и претњама према другим чланицама), а у ширем смислу државе Квинте.
Одлуке НАТО-а доносе се консензусом, што за њих јесте латентан проблем, а начин на који га решавају јесте друга велика опасност за Србију – да САД формирају групу НАТО држава и „интервенишу“ без одлуке Алијансе и Савета безбедности УН, што постаје устаљена пракса.
Већ има довољно индикатора који упозоравају да западна немоћ у украјинском сукобу повећава могућност новог рата на Балкану. Озбиљне припреме су у току, од пропаганде да су Србија и Срби опасност и потенцијални агресори, преко јачања војног присуства на КиМ и у БиХ, па до градње нове војне инфраструктуре НАТО-а, попут аеродрома и лука у Албанији.
Балкански НАТО сателити су осетили нову историјску шансу и сада у координацији с водећим западним обавештајним службама ужасном пропагандом поново од Срба и Србије праве „страшило“ а од српског председника „диктатора“ кога силом морају скинути с власти. Наравно, где год су они рушили „диктаторе“ прави циљ су били народ и држава коју треба разбити и распарчати, или како они кажу, нивелисати. Док је западна пропаганда на врхунцу и не може бити гора него што јесте, врте мантру да „руска пропаганда дивља Србијом“ и да Русија дестабилизује Балкан како би скренула пажњу са Украјине.
Без обзира да ли ће рата стварно бити, лажни циљ је дефинисан – завршетак (незавршеног посла) процеса „демократизације“ Балкана и спречавање руског „малигног“ и кинеског „корозивног“ утицаја, а стварни (прикривени) циљ биће успостављање нове потпуно контролисане платформе НАТО-а за антируско деловање (уместо Украјине).

Запад још не одустаје од сламања Србије хибридним нападима покушавајући да на власт доведе послушнике који ће испунити све захтеве западних сила, па и локалних НАТО сателита, али истовремено ствара услове за конвенционални удар ако хибридни напади не остваре постављене циљеве на рачун Срба и Србије. Једино чега локални ратохушкачи нису свесни јесте нови начин ратовања Алијансе.
Неће то бити класична агресија него нови прокси рат у коме ће највише страдати њихови лакомислени локални савезници који се надају да ће им НАТО донети територије и државе на тацни. Државе НАТО-а ће деловати из ваздуха и с дистанце, али с нултим људским губицима. Значајни људски губици су пројектовани на балканске сателите. У том контексту треба разумети запаљиве изјаве западних политичара, државника, генерала, аналитичара и лобиста, када директно везују пораз у Украјини са ескалацијом на Балкану.
Довољно је навести изјаве најеминентнијих личности, америчког председника Џозефа Бајдена и генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга да се схвати озбиљност претњи. Бајден се пита, „ако окренемо леђа Украјини, шта ће бити с Балканом“, а Столтенберг тврди да би после Украјине нови рат могао избити на Балкану. И све друге изјаве америчких и европских фактора иду у том правцу – потребе хитног и потпуног политичког и војног овладавања Балканом, а то у пракси једино може да значи напад свим средствима на Србију и РС.
Додуше, има разлике у дефинисању граница Балкана. Ми у Србији углавном сматрамо да реке Сава и Дунав представљају границе Балкана, док западни моћници границом Балкана сматрају линију Трст–Одеса. И док ми мислимо да Балкан нема никакве везе с ратом у Украјини, они сматрају да је то директно везано и да је рат већ пренесен на Балкан ако се Румунија умеша у потенцијални сукоб у Молдавији у вези с Придњестровљем.
Зато је и Владимир Зеленски веома заинтересован за распиривање рата на Балкану. Он постаје свестан неминовног војног пораза, па настоји да увеже украјинску и потенцијалну балканску у јединствену антируску платформу. Јер, тако гледано, док Русија не поразе и све балканске државе, није поражена ни Украјина. Све је припремљено за такав сценарио јер ни Западу не одговара да признају пораз у Украјини него да све изгледа само као привремено померање фронта на јединственој платформи.

УНУТРАШЊА ДЕСТРУКЦИЈА Основни услов за успешну примену хибридних напада је да стране обавештајне службе које раде на подривању Србије успеју да створе унутрашње деструктивне снаге које упорно и константно слабе одбрамбене и преговарачке позиције Србије, под паролом борбе за демократизацију друштва што је стандардна парола правдања насиља западних сила.
Већ постоји широка лепеза деструктивних снага у Србији, од тајних до јавних, где је најизраженији агресивни део опозиције који заговара насиље и сукобе свуда – у Скупштини Србије, физичким нападом на институције, кроз насилне протесте на улицама, па у последње време и кроз појединачне нападе на неистомишљенике. То је политичка групација која и не крије своја очекивања да их неко силом доведе на власт и спремни су у том циљу да одраде свој део прљавог посла.
Антисрпски сценарио широког спектра је очито на сцени и требало би да се у потпуности реализује употребом војне силе против Србије и свих српских интереса на Балкану. Има више фактора који могу утицати, па и спречити његову реализацију. Прво, политички или војни пораз униполарног света, како у конвенционалном сукобу у Украјини, тако и у тоталном хибридном рату који је Колективни запад објавио Русији. Друго, све већи глобални утицај БРИКС-а и мултиполарног света без кога се у неко догледно време неће моћи одлучивати о судбини Срба и Србије. Треће, економско јачање и наоружавање Србије. Свима је сада јасно да се наша сувереност и војна неутралност могу чувати и штити само оружјем, јер једноставно таква су времена и таква је политичка клима.
И оно што је у овом тренутку можда и најважније, хитно успостављање редовног служења војног рока јер то многоструко повећава број оспособљених војника који ће бранити Србију у случају нове агресије, а то је најуверљивији фактор одвраћања сваког потенцијалног агресора.