Balkanska alternativa Ukrajini

Prizivanje rata

Zapadni moćnici upozoravaju da je moguć rat na Balkanu, a znamo da oni ne predviđaju nego planiraju događaje. Čini se, međutim, da oni koji prizivaju taj rat nemaju ni snagu ni odobrenje da ga pokrenu

Prvi koji prizivaju novi rat na Balkanu i uveliko na tome rade su Aljbin Kurti i prištinsko rukovodstvo. Po nivou drskosti, latentnom i planskom nasilju, kako „paradržavnom“, tako i klasičnom zločinačkom i kriminalnom, reklo bi se da Kurti ima odrešene ruke i da sve to radi po svojoj volji. Naravno da je to samo privid i da je on marioneta velikih zapadnih sila koje ga koriste za svoje interese. U pitanju su SAD, Nemačka i Velika Britanija, oni koji su najpre stvorili zločinačku OVK a zatim i lažnu državu Kosovo. Moglo bi se reći da trenutno i oni imaju problema da obuzdaju Kurtija, kome se zbog globalnih trendova veoma žuri ne samo da ostvari priznanje „države Kosovo“ nego i projekat „Velike Albanije“ na kojem radi zajedno sa drugim albanskim uticajnim ličnostima, pristalicama Prizrenske lige.
U Prištini i među „ligašima“ vlada prava panika jer su svesni dinamičnih promena u svetu, gde zapadni moćnici koji podržavaju njihovu ideju gube snagu i uticaj. Znaju oni da je to proces koji se neće odigrati preko noći, ali isto tako su svesni da su im šanse za ostvarenje ciljeva veće danas nego što će biti sutra. Shvatili su da samo rat može ubrzati tu dinamiku i zato ga prizivaju i provociraju. Svesni su da nemaju snagu da to sami ostvare, pa uporno pokušavaju da uvuku Srbiju u sukob s NATO-om. Nastoje da zapadnu rusofobiju na Balkanu pretvore u srbofobiju šireći laži da je Srbija platforma za ostvarivanje ruskih interesa.
Dobro plaćeni albanski lobisti šire te laži u američkom Kongresu, britanskom parlamentu i nemačkom Bundestagu prikazujući „srpsku pretnju“ na Balkanu krajnje opasnom, što zahteva hitnu „vojnu intervenciju“.
Hrvatska nastupa perfidnije i prikriva svoje prave namere. Postoji jak razlog zašto ne dozvoljava ni simboličnu normalizaciju međudržavnih odnosa sa Srbijom, iako to nekome ko ne poznaje dovoljno situaciju u Hrvatskoj može izgledati čudno. Jer razbili su SFRJ, izvršili etničko čišćenje Srba, oteli njihove teritorije i imovinu, stvorili novu „nezavisnu“ Hrvatsku, i sada bi trebalo da im odgovara mir kako bi vreme potvrdilo ono što su postigli.
Međutim, u hrvatskoj je na vlasti proustaška politička garnitura koja ima svoju logiku i ciljeve. Osnovna tri cilja ustaške emigracije, koja je funkcionisala širom zapadnog sveta pod zaštitom moćnih zapadnih obaveštajnih službi, bili su: nova nezavisna Hrvatska; etnički čista; sa granicama što bliže onima iz Pavelićeve NDH. Prva dva cilja ustaškog pokreta su ostvarena, treći nije i može biti ostvaren samo na račun srpske Vojvodine i srpskih teritorija u BiH. Štaviše, i drugi, ostvareni cilj može biti ugrožen ako se uspostave normalni međudržavni odnosi sa Srbijom i ako proterani Srbi zaključe da se mogu vratiti u Hrvatsku. Ako se to ima u vidu, onda postaje logično da hrvatski državni vrh mora održavati napetost i čekati povoljnu priliku, kako bi pod skutima velikih zapadnih sila proširili svoje granice.
Bošnjački deo BiH pod vođstvom ekstremista iz SDA tradicionalno teži unitarnoj državi u kojoj će samo oni odlučivati, zato o Republici Srpskoj govore kao o „genocidnoj tvorevini“ koja ne treba da postoji. Svoju tvrdnju zasnivaju na događaju u Srebrenici, ali prava istina sve više obesmišljava njihov zahtev, pa sada i oni, kao i Albanci, koriste zapadnu rusofobiju i pokušavaju da RS prikažu kao teritoriju i narod pod ruskim uticajem, gde je predsednik Milorad Dodik običan ruski agent i „Putinov oficir za vezu“. Koriste kolektivni stav Zapada da je svaki kontakt s Rusijom i Rusima nedopustiv, opasan za region i ceo zapadni svet. Predstavljaju RS kao zonu najvišeg stepena „ruskog malignog uticaja“, koja se zbog toga mora eliminisati, ako ne može drugačije, a ono silom oružja. I oni su svesni da to mogu ostvariti samo vojnom „intervencijom“ zapadnih sila i zato prizivaju novi rat na Balkanu.

REALNE PRETNJE Srbiju i srpski korpus na Balkanu ne zabrinjavaju stavovi i težnje političara „Kosova“, Albanije, Hrvatske i bošnjačkog dela BiH, na njihove težnje i ambicije smo navikli i dobro ih poznajemo. Da imaju snagu i moć da ih ostvare, odavno bi to učinili. Ali zabrinjava to koliko se njihove želje uklapaju u interese i planove zapadnih moćnika i koliko je Zapad spreman da upotrebi oružanu silu za „disciplinovanje“ Srba i Srbije.
NATO jeste najveća vojna pretnja za Srbiju, pogotovo što su već prisutni na srpskoj teritoriji kao Kfor – vojna misija UN, i u svakom trenutku mogu intervenisati da „zaštite“ svoje vojnike od „srpske agresije“ u zoni pod zaštitom UN. Naravno da tu o ratu odlučuju vodeće članice NATO-a, u užem smislu SAD i Velika Britanija (ako treba pritiscima i pretnjama prema drugim članicama), a u širem smislu države Kvinte.
Odluke NATO-a donose se konsenzusom, što za njih jeste latentan problem, a način na koji ga rešavaju jeste druga velika opasnost za Srbiju – da SAD formiraju grupu NATO država i „intervenišu“ bez odluke Alijanse i Saveta bezbednosti UN, što postaje ustaljena praksa.
Već ima dovoljno indikatora koji upozoravaju da zapadna nemoć u ukrajinskom sukobu povećava mogućnost novog rata na Balkanu. Ozbiljne pripreme su u toku, od propagande da su Srbija i Srbi opasnost i potencijalni agresori, preko jačanja vojnog prisustva na KiM i u BiH, pa do gradnje nove vojne infrastrukture NATO-a, poput aerodroma i luka u Albaniji.
Balkanski NATO sateliti su osetili novu istorijsku šansu i sada u koordinaciji s vodećim zapadnim obaveštajnim službama užasnom propagandom ponovo od Srba i Srbije prave „strašilo“ a od srpskog predsednika „diktatora“ koga silom moraju skinuti s vlasti. Naravno, gde god su oni rušili „diktatore“ pravi cilj su bili narod i država koju treba razbiti i rasparčati, ili kako oni kažu, nivelisati. Dok je zapadna propaganda na vrhuncu i ne može biti gora nego što jeste, vrte mantru da „ruska propaganda divlja Srbijom“ i da Rusija destabilizuje Balkan kako bi skrenula pažnju sa Ukrajine.
Bez obzira da li će rata stvarno biti, lažni cilj je definisan – završetak (nezavršenog posla) procesa „demokratizacije“ Balkana i sprečavanje ruskog „malignog“ i kineskog „korozivnog“ uticaja, a stvarni (prikriveni) cilj biće uspostavljanje nove potpuno kontrolisane platforme NATO-a za antirusko delovanje (umesto Ukrajine).

Zapad još ne odustaje od slamanja Srbije hibridnim napadima pokušavajući da na vlast dovede poslušnike koji će ispuniti sve zahteve zapadnih sila, pa i lokalnih NATO satelita, ali istovremeno stvara uslove za konvencionalni udar ako hibridni napadi ne ostvare postavljene ciljeve na račun Srba i Srbije. Jedino čega lokalni ratohuškači nisu svesni jeste novi način ratovanja Alijanse.
Neće to biti klasična agresija nego novi proksi rat u kome će najviše stradati njihovi lakomisleni lokalni saveznici koji se nadaju da će im NATO doneti teritorije i države na tacni. Države NATO-a će delovati iz vazduha i s distance, ali s nultim ljudskim gubicima. Značajni ljudski gubici su projektovani na balkanske satelite. U tom kontekstu treba razumeti zapaljive izjave zapadnih političara, državnika, generala, analitičara i lobista, kada direktno vezuju poraz u Ukrajini sa eskalacijom na Balkanu.
Dovoljno je navesti izjave najeminentnijih ličnosti, američkog predsednika Džozefa Bajdena i generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga da se shvati ozbiljnost pretnji. Bajden se pita, „ako okrenemo leđa Ukrajini, šta će biti s Balkanom“, a Stoltenberg tvrdi da bi posle Ukrajine novi rat mogao izbiti na Balkanu. I sve druge izjave američkih i evropskih faktora idu u tom pravcu – potrebe hitnog i potpunog političkog i vojnog ovladavanja Balkanom, a to u praksi jedino može da znači napad svim sredstvima na Srbiju i RS.
Doduše, ima razlike u definisanju granica Balkana. Mi u Srbiji uglavnom smatramo da reke Sava i Dunav predstavljaju granice Balkana, dok zapadni moćnici granicom Balkana smatraju liniju Trst–Odesa. I dok mi mislimo da Balkan nema nikakve veze s ratom u Ukrajini, oni smatraju da je to direktno vezano i da je rat već prenesen na Balkan ako se Rumunija umeša u potencijalni sukob u Moldaviji u vezi s Pridnjestrovljem.
Zato je i Vladimir Zelenski veoma zainteresovan za raspirivanje rata na Balkanu. On postaje svestan neminovnog vojnog poraza, pa nastoji da uveže ukrajinsku i potencijalnu balkansku u jedinstvenu antirusku platformu. Jer, tako gledano, dok Rusija ne poraze i sve balkanske države, nije poražena ni Ukrajina. Sve je pripremljeno za takav scenario jer ni Zapadu ne odgovara da priznaju poraz u Ukrajini nego da sve izgleda samo kao privremeno pomeranje fronta na jedinstvenoj platformi.

UNUTRAŠNJA DESTRUKCIJA Osnovni uslov za uspešnu primenu hibridnih napada je da strane obaveštajne službe koje rade na podrivanju Srbije uspeju da stvore unutrašnje destruktivne snage koje uporno i konstantno slabe odbrambene i pregovaračke pozicije Srbije, pod parolom borbe za demokratizaciju društva što je standardna parola pravdanja nasilja zapadnih sila.
Već postoji široka lepeza destruktivnih snaga u Srbiji, od tajnih do javnih, gde je najizraženiji agresivni deo opozicije koji zagovara nasilje i sukobe svuda – u Skupštini Srbije, fizičkim napadom na institucije, kroz nasilne proteste na ulicama, pa u poslednje vreme i kroz pojedinačne napade na neistomišljenike. To je politička grupacija koja i ne krije svoja očekivanja da ih neko silom dovede na vlast i spremni su u tom cilju da odrade svoj deo prljavog posla.
Antisrpski scenario širokog spektra je očito na sceni i trebalo bi da se u potpunosti realizuje upotrebom vojne sile protiv Srbije i svih srpskih interesa na Balkanu. Ima više faktora koji mogu uticati, pa i sprečiti njegovu realizaciju. Prvo, politički ili vojni poraz unipolarnog sveta, kako u konvencionalnom sukobu u Ukrajini, tako i u totalnom hibridnom ratu koji je Kolektivni zapad objavio Rusiji. Drugo, sve veći globalni uticaj BRIKS-a i multipolarnog sveta bez koga se u neko dogledno vreme neće moći odlučivati o sudbini Srba i Srbije. Treće, ekonomsko jačanje i naoružavanje Srbije. Svima je sada jasno da se naša suverenost i vojna neutralnost mogu čuvati i štiti samo oružjem, jer jednostavno takva su vremena i takva je politička klima.
I ono što je u ovom trenutku možda i najvažnije, hitno uspostavljanje redovnog služenja vojnog roka jer to mnogostruko povećava broj osposobljenih vojnika koji će braniti Srbiju u slučaju nove agresije, a to je najuverljiviji faktor odvraćanja svakog potencijalnog agresora.