Чиме смо побудили пажњу и поверење овдашње критички настројене читалачке публике, међу њима и оних који утичу на „режију и драматургију“ јавне сцене? „Недељници нашег времена изгледају као да се пишу и излазе у иностранству… Печат личи на Србију, српску и светску.“ Поводом јубиларног броја, ово каже Драган Лакићевић, писац чије је драгоцене белешке о људима нашег поднебља Печат годинама објављивао. Песникове речи својеврстан су, литераризовани, превод Печатових уређивачких принципа.
„Беспоштедну критику Печат је усмеравао и усмераваће ка транзицији, корпоративној глобализацији и дивљем капитализму који данас доминантно одређује живот и друштво у Србији, а који представљају последицу беспоговорног служења наше власти неолибералној идеологији. За разлику од готово свих других, залагали смо се и залагаћемо се за очување јавног сектора и одговорну улогу државе која ће онемогућити свеопшту приватизацију националних ресурса и онеспособљавање Србије за суверен национални живот“ (М. Вучелић: Уводник 500. броја).
Данас, низ година касније, овај уређивачки образац важи и даље, а нову вредност му даје актуелно, сурово и дубинско препакивање света, с долазећом плимом нових правила у глобалном политичком и економском поретку. Поменуто „онеспособљавање Србије за суверен живот“ стратешко је умеће оних који се, попут звери, боре да задрже неоколонијални поредак и своју моћ у њему. То је моћ храњена нашим слабостима и инвалидитетом стеченим наопаким управљањем друштвом, посебно грешкама учињеним (изнуђеним) у економској сфери и пракси задуживања које живот значи. „Кључно питање новог света који настаје јесте колико ће ко бити суверен да управља с оним што се дешава на његовој територији. Ми на овим просторима имамо сасвим довољно ресурса који су битни за живот друштва и опстанак земље, само је питање хоћемо ли се организовати да управљамо њиховим коришћењем“, каже економски аналитичар Александар Сјеклоћа. „Досадашњи, назовимо га ’петродоларски систем’ утемељио је правило ’развоја’ слабијих држава – суверенитет за кредит, или ’дајте ви нама кредит, ево вама наш суверенитет, па радите с њим шта хоћете’“! Србија, међутим, није без могућности да учини кораке за своје делимично ослобађање из канџи светске управљачке закулисе и мрежа дужничког ропства. Хоће ли бити мудрости и способности да се то учини, зависи делом од воље и памети овдашњих владалаца. Освешћивању и подстицању идеја о таквим могућностима биће и убудуће посвећен део Печатових текстова.
Друга, али никако друга по важности већ од првог броја наших новина стално присутна и најмоћнија тема било је Косово и Метохија. Како у првом броју – на самом почетку 2008. године – тако и данас, када су у освит преломне и за судбину света претеће 2024. прилике на отетом делу српске државе постале трагичне за Србе!
Навешћемо разматрања из уводних уредничких напомена штампаних у првом и другом броју Печата, дакле пре пуних 16 година!
„Самопроглашењем Косова ’државом’ учињени су брутална сецесија и територијално и духовно комадање Србије.“ „Никада у Србији није било више бриге за народ. Никада се толико није бринуло за бољи живот народа и његов стандард. И све због ’независности’ Косова и распарчавања Србије. Како се Србија смањује, тако се и повећава брига наших власти за народ. Што мања Србија, то већа брига за народ и његов бољи живот. Намеће се основно питање: колико нам то мала Србија треба да би нам коначно било боље?“
Све речено важи и данас. Како је могуће да је то „вечно враћање истог“ – које се на српском животном и завичајном простору пак обистињује не као теоријска поставка већ као трагична чињеница – судбински код?
Јесмо ли на трагу каквог-таквог појашњења док протеклих дана слушамо, по нашем разумевању семантички готово бесмислен, говор специјалног америчког изасланика за Западни Балкан Габријела Ескобара. У његовом разматрању то је: „Јасна су очекивања од Београда у дијалогу и неке ствари су испунили – као што је прихватање косовских регистарских таблица и царинских докумената. И желимо да Србија то начини неповратним и формалним уношењем у законе или прописе. То се очекује од Србије.“ Шта се очекује од Приштине, то Габријел ни да зуцне.
Под утиском оваквих порука, питамо се: Да ли међународна заједница (Запад!) стварно верује да ће се Срби, под било каквом присилом, или обећањима и компензацијама, икада помирити с губитком Косова? Неспоразум је колосалан, суштинске је природе. Превиђа се да је у српском поимању Косова реч не само о разумевању историјских и других права већ да је на делу снага архетипа, „основне јединице колективног несвесног“ о којој је говорио Јунг. „Урођени образац мишљења, осећања и делања настао као резултат вековима таложеног искуства бројних генерација предака.“
Отимачи и непријатељи наводно не разумеју да је у питању неукротива психолошка сила против које се не може. Јесте памет Запада искомбиновала да ће се Срби помирити с „одласком Косова“, што нам професор Веља Абрамовић тумачи подсећањем да је извесна „комисија“ Тависток института, митске и моћне британске институције која, тврди се, програмира вољу и ум светских маса, „направила етнопсихолошку студију и дубински снимак српског народа, и у смислу архетипова и у погледу менталитетске матрице“. Комисија је изгледа закључила, стручно, да отимање Косова може да прође код Срба!
Српска песникиња Милена Марковић у завршници своје песме Малена Бањска, међутим, открива важније податке: „и онда сам видела знак са десне стране / на њему је писало бањска / и ту ме је стигла и баба и мајка и сестра и земља / и гробље и ибар вода и ту ме је стигло и / неће да пусти / и никад неће да пусти јер сам се сетила / усред ноћи би се сетила / и никад нећу да заборавим бањску / зато што / неко беше страхињићу бане /беше бане у маленој бањској.“
Дакле, и баба и мајка! И када се то испостави – крај је, нема даље, господо ескобари! Премда то можда и није у овом тренутку сасвим видљиво, а „комисија“ другачије јавља!
У Печату се, уз сва уважавања документованих експертских анализа, пажња поклањала и оваквим „то не пушта“ – упозорењима, послатим нам из духовног простора српског песништва. После 800 бројева и даље верујемо у концепцијска и уређивачка правила према којима то јесте служење истини, првом етичком правилу новинарског заната.
Срећно и хвала за вечно враћање истог
Све честитке за јубилеј 800-ти број неделјника “ПЕЧАТ”. То је једини политички неделјник који омогућаваа да се чује глас народа у неограниченим коментарима-чланцима који позитивно и комструктивно утичу на политичка и културна збиванја у нашем друштву. Велики стручни тим “Печата” из свих области верно су нам преносили слику из целог света. Хвала им на томе.
Да се надовежем на чланак 800. Економски аналитичар Александар Секлоћа добро каже (свака му част), цитирам: “Досадашнји, назовимо га *петродоларски систем* утемелјио је правило *развоја* слабијих држава – суверенитет за кредит, или *дајте Ви нама кредит (за путеве и фабрике), ево вама наш суверенитет, па радите с нјим шта хоћете*”!
На овим принципима председник Вучић је прихватио (очигледно договорио) и води економску политику, рекао бих скраћено, фабрике за Косово! Председник енормно задужује Србију са кредитима и инвестицијама за развој, то је 5. година потенцирао, тек, мислим 2020-те годије, је јавно рекао-питао Европску Унију “шта ће да нам да за Косово”?! То се види и по плану за “Експо 2027” колико се мегаломански задужује Србија. На тај наћин се и гласачко тело придобија а на конту тога и власт у руке! Многима није брига за КиМ. Територија КиМ је вечно богатство – нема цену, вечна постојбина – зашто се велеиздајничким БРИСЕЛСКИМ СПОРАЗУМОМ – предаје-покланја Шиптарима-Албанцима за кредите у улазак Србије у ЕУ!!! Установлјава се нови принцип-стратегија агресора(?) – да се по моделу “Косова” – сутра *отме* Санджак, Југ Србије, Војводина – до распарчаванја Србије да јој се забрани “сараднја” са братском Русијом! Да не дужим Хвала на разумеванју!
Нека је са срећом и да нам постојите још дуго! Од срца вам честитам на 800. броју. Сећам се добро почетка рада Печата и прве насловнице која је ако се не варам спајала лик Милошевића са силуетом Че Геваре… Нешто пре тога сам дигао руке од недељника, углавном од писаног новинарства, када се раних 2000-их почело дешавати оно што је свима добро познато и када је НиН (наравно, некада омиљени) свесно урушаван да би се свео на ниво империјалистичког гласила. Не кријем, Печат је тада засветлео као бакља слободе, и то сте за мене остали и данас. Истина, неко време сам престао да купујем, читао сам само онлајн, али у последњих годину, годину и по, вратио сам се и штампаном издању. Изненадите ме позитивно са освежавањем тима неком млађом гардом. Од старијих, и даље се радујем текстовима М. Вучелића, и даље висперан, спреман да гађа у мету. Ваши текстови, Љиљана, су изузетни, а посебно издвајам Ф. Родића, можда најбриткијег и најбољег колумнисту у Србији. Од млађих, Н. Трифића. Њега сам пратио и раније, и књижевно и новинарски… Код њега се види тај песнички нерв, текстовима удара као чекићем, у конструкцији реченице му се види колико је надарен. Издвајам и колумне двојице професора, Рељића и Владушића, да додам да интервјуи које радите заиста вреде. Као сугестију бих навео, можда мало осавремењавање сајта и већу присутност на мрежама. Можда је време за неки јт канал, подкаст или сл. Тога је и било колико знам, али недовољно приметно. Такође, и нека критика власти, умерена, не би била на одмет. У сваком случају, држите се, и да трајете тако аутентични и неискварени још много година.