800

Ovaj broj Pečata osamstoti je po redu, što kazuje i da je naš nedeljnik zakoračio u drugu polovinu svoje druge decenije, tačnije u 17. godinu svog trajanja. Poručuju nam poznavaoci medijskog tržišta: vredan je to jubilej u doba nimalo naklonjenom ovoj vrsti štampanih medija, u doba čija čitalačka publika, razmažena hitrinom i konciznošću elektronskih glasila i internet-mreža, „nema vremena“ za čitanje tekstova političko-informativnih listova. Pomenuta činjenica, praćena posledičnim ekonomskim nevoljama – stalnom pretnjom opstajanju nedeljnika – premda je i Pečatova muka, nije uticala na izvesnost solidnog javnog uticaja ovog glasila. Tokom proteklih godina respektabilan broj čitalaca „našao“ je to nedostajuće vreme i interesovanje za tekstove objavljivane u Pečatu.
Čime smo pobudili pažnju i poverenje ovdašnje kritički nastrojene čitalačke publike, među njima i onih koji utiču na „režiju i dramaturgiju“ javne scene? „Nedeljnici našeg vremena izgledaju kao da se pišu i izlaze u inostranstvu… Pečat liči na Srbiju, srpsku i svetsku.“ Povodom jubilarnog broja, ovo kaže Dragan Lakićević, pisac čije je dragocene beleške o ljudima našeg podneblja Pečat godinama objavljivao. Pesnikove reči svojevrstan su, literarizovani, prevod Pečatovih uređivačkih principa.
„Bespoštednu kritiku Pečat je usmeravao i usmeravaće ka tranziciji, korporativnoj globalizaciji i divljem kapitalizmu koji danas dominantno određuje život i društvo u Srbiji, a koji predstavljaju posledicu bespogovornog služenja naše vlasti neoliberalnoj ideologiji. Za razliku od gotovo svih drugih, zalagali smo se i zalagaćemo se za očuvanje javnog sektora i odgovornu ulogu države koja će onemogućiti sveopštu privatizaciju nacionalnih resursa i onesposobljavanje Srbije za suveren nacionalni život“ (M. Vučelić: Uvodnik 500. broja).
Danas, niz godina kasnije, ovaj uređivački obrazac važi i dalje, a novu vrednost mu daje aktuelno, surovo i dubinsko prepakivanje sveta, s dolazećom plimom novih pravila u globalnom političkom i ekonomskom poretku. Pomenuto „onesposobljavanje Srbije za suveren život“ strateško je umeće onih koji se, poput zveri, bore da zadrže neokolonijalni poredak i svoju moć u njemu. To je moć hranjena našim slabostima i invaliditetom stečenim naopakim upravljanjem društvom, posebno greškama učinjenim (iznuđenim) u ekonomskoj sferi i praksi zaduživanja koje život znači. „Ključno pitanje novog sveta koji nastaje jeste koliko će ko biti suveren da upravlja s onim što se dešava na njegovoj teritoriji. Mi na ovim prostorima imamo sasvim dovoljno resursa koji su bitni za život društva i opstanak zemlje, samo je pitanje hoćemo li se organizovati da upravljamo njihovim korišćenjem“, kaže ekonomski analitičar Aleksandar Sjekloća. „Dosadašnji, nazovimo ga ’petrodolarski sistem’ utemeljio je pravilo ’razvoja’ slabijih država – suverenitet za kredit, ili ’dajte vi nama kredit, evo vama naš suverenitet, pa radite s njim šta hoćete’“! Srbija, međutim, nije bez mogućnosti da učini korake za svoje delimično oslobađanje iz kandži svetske upravljačke zakulise i mreža dužničkog ropstva. Hoće li biti mudrosti i sposobnosti da se to učini, zavisi delom od volje i pameti ovdašnjih vladalaca. Osvešćivanju i podsticanju ideja o takvim mogućnostima biće i ubuduće posvećen deo Pečatovih tekstova.
Druga, ali nikako druga po važnosti već od prvog broja naših novina stalno prisutna i najmoćnija tema bilo je Kosovo i Metohija. Kako u prvom broju – na samom početku 2008. godine – tako i danas, kada su u osvit prelomne i za sudbinu sveta preteće 2024. prilike na otetom delu srpske države postale tragične za Srbe!
Navešćemo razmatranja iz uvodnih uredničkih napomena štampanih u prvom i drugom broju Pečata, dakle pre punih 16 godina!
„Samoproglašenjem Kosova ’državom’ učinjeni su brutalna secesija i teritorijalno i duhovno komadanje Srbije.“ „Nikada u Srbiji nije bilo više brige za narod. Nikada se toliko nije brinulo za bolji život naroda i njegov standard. I sve zbog ’nezavisnosti’ Kosova i rasparčavanja Srbije. Kako se Srbija smanjuje, tako se i povećava briga naših vlasti za narod. Što manja Srbija, to veća briga za narod i njegov bolji život. Nameće se osnovno pitanje: koliko nam to mala Srbija treba da bi nam konačno bilo bolje?“
Sve rečeno važi i danas. Kako je moguće da je to „večno vraćanje istog“ – koje se na srpskom životnom i zavičajnom prostoru pak obistinjuje ne kao teorijska postavka već kao tragična činjenica – sudbinski kod?
Jesmo li na tragu kakvog-takvog pojašnjenja dok proteklih dana slušamo, po našem razumevanju semantički gotovo besmislen, govor specijalnog američkog izaslanika za Zapadni Balkan Gabrijela Eskobara. U njegovom razmatranju to je: „Jasna su očekivanja od Beograda u dijalogu i neke stvari su ispunili – kao što je prihvatanje kosovskih registarskih tablica i carinskih dokumenata. I želimo da Srbija to načini nepovratnim i formalnim unošenjem u zakone ili propise. To se očekuje od Srbije.“ Šta se očekuje od Prištine, to Gabrijel ni da zucne.
Pod utiskom ovakvih poruka, pitamo se: Da li međunarodna zajednica (Zapad!) stvarno veruje da će se Srbi, pod bilo kakvom prisilom, ili obećanjima i kompenzacijama, ikada pomiriti s gubitkom Kosova? Nesporazum je kolosalan, suštinske je prirode. Previđa se da je u srpskom poimanju Kosova reč ne samo o razumevanju istorijskih i drugih prava već da je na delu snaga arhetipa, „osnovne jedinice kolektivnog nesvesnog“ o kojoj je govorio Jung. „Urođeni obrazac mišljenja, osećanja i delanja nastao kao rezultat vekovima taloženog iskustva brojnih generacija predaka.“
Otimači i neprijatelji navodno ne razumeju da je u pitanju neukrotiva psihološka sila protiv koje se ne može. Jeste pamet Zapada iskombinovala da će se Srbi pomiriti s „odlaskom Kosova“, što nam profesor Velja Abramović tumači podsećanjem da je izvesna „komisija“ Tavistok instituta, mitske i moćne britanske institucije koja, tvrdi se, programira volju i um svetskih masa, „napravila etnopsihološku studiju i dubinski snimak srpskog naroda, i u smislu arhetipova i u pogledu mentalitetske matrice“. Komisija je izgleda zaključila, stručno, da otimanje Kosova može da prođe kod Srba!
Srpska pesnikinja Milena Marković u završnici svoje pesme Malena Banjska, međutim, otkriva važnije podatke: „i onda sam videla znak sa desne strane / na njemu je pisalo banjska / i tu me je stigla i baba i majka i sestra i zemlja / i groblje i ibar voda i tu me je stiglo i / neće da pusti / i nikad neće da pusti jer sam se setila / usred noći bi se setila / i nikad neću da zaboravim banjsku / zato što / neko beše strahinjiću bane /beše bane u malenoj banjskoj.“
Dakle, i baba i majka! I kada se to ispostavi – kraj je, nema dalje, gospodo eskobari! Premda to možda i nije u ovom trenutku sasvim vidljivo, a „komisija“ drugačije javlja!
U Pečatu se, uz sva uvažavanja dokumentovanih ekspertskih analiza, pažnja poklanjala i ovakvim „to ne pušta“ – upozorenjima, poslatim nam iz duhovnog prostora srpskog pesništva. Posle 800 brojeva i dalje verujemo u koncepcijska i uređivačka pravila prema kojima to jeste služenje istini, prvom etičkom pravilu novinarskog zanata.