Tramp – teška evropska mora

Iako je do američkih predsedničkih izbora (5. novembar) ostalo još dosta vremena i mnogo neizvesnosti, gotovo paničan strah od povratka bivšeg predsednika u Belu kuću već je tu: Hoće li Amerika okrenuti leđa Evropi, hoće li zapadni vojni savez preživeti, hoće li se Tramp, ignorišući Kijev, sporazumeti s Putinom oko Ukrajine…

Uticajni hamburški nedeljnik „Špigl“ je posvetio (opet) naslovnu stranu (broj od 20. januara) „diktatoru“ i „razaraču“ Trampu, uz dramatičnu i upozoravajuću konstataciju da bi njegova pobeda „promenila svet“ radikalnije i drastičnije nego bilo koji predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama posle Drugog svetskog rata. U gotovo apokaliptičnim scenarijima podstaknutim tom činjenicom, koji su u opticaju i pre nego što je predsednička trka formalno i zvanično počela, zapadni medijski i politički svet (koji bi po svaku cenu da to spreči) barata s tim da je Trampova pobeda, uprkos mnogim preprekama koje stoje pred njim (uključujući još četiri sudska procesa), izvesna.
Jedan od tih „apokaliptičnih“ (futurističkih) scenarija „evropskih strateških planera“ (a reč je, očigledno, o prilozima za plašenje Trampom) obelodanio je nedavno portal „Politiko“. Godina je 2027, treća drugog Trampovog predsedničkog mandata. Još se ratuje u Ukrajini. Pomoć Kijevu je, međutim, presahla. Sukob Vašingtona i Pekinga oko Tajvana se zaoštrava. Putin to koristi da krene u osvajanje Baltika. Tramp mu signalizira da ga, zbog zauzetosti na Dalekom istoku, neće ometati u tom pohodu. Nema nameru da priskače u pomoć partnerima s one strane Atlantika. I da poseže za (famoznim i obavezujućim) članom 5 NATO statuta i sporazuma…

SUDBINA ZAPADNE ALIJANSE Tramp ne mora ovoga puta da izričito traži da SAD napuste zapadnu vojnu alijansu, čime je, inače, pretio u prvom mandatu. Dovoljno je, upozoravaju njegovi kritičari, kao Ivo Dalder (u Obamino vreme ambasador u briselskoj NATO centrali), da kaže kako nije spreman da žrtvuje Boston za Rigu ili Baltimor za Talin.
Kongres nema nikakvog uticaja na to kako će predsednik ispunjavati obaveze iz NATO sporazuma. A srž Alijanse je, objašnjava Dalder, u međusobnom poverenju. Ako nema tog poverenja, upozorava, „kolabira ceo savez“. Osim SAD, samo još dve zemlje u NATO-u raspolažu nuklearnim oružjem, Velika Britanija i Francuska. Eksperti, međutim, sumnjaju (Evropljani se toga najviše i boje) da nuklearni arsenal ove dve države (oko 500 nuklearnih glava) bez američkog „nuklearnog kišobrana“ ne bi bio dovoljan da efikasno odgovori na (eventualni) ruski atomski udar, zastrašujućeg arsenala od preko 5.000 nuklearnih glava.
Bivši i (moguće) budući predsednik još se nije, javno i zvanično, izjasnio o tome hoće li napustiti NATO. Na njegovoj izbornoj veb-stranici jedino piše da će, kao novi predsednik, „fundamentalno“ preispitati ciljeve i razloge postojanja tog saveza.
Šta onda činiti u situaciji u kojoj se našla Amerika? Morali bismo da se suočimo sa stvarnošću, upozorio je u „Vašington postu“ istoričar i politički savetnik Robert Kejgan, da su Sjedinjene Američke Države nedvosmisleno „na putu u diktaturu“. I da je taj put „iz dana u dan, sve kraći“. Mnoge smetnje na tom putu su već uklonjene. U Republikanskoj stranci je otpor Trampu i njegovim autoritarnim tendencijama „kolabirao“. Kongres je postao „nefunkcionalan“, pa bi se Tramp, „kao Hitler tridesetih“, mogao mnogima pojaviti kao poželjna (i spasonosna) alternativa.
Iako se autoru teksta u „Špiglu“ (Rene Pfister) ovo poređenje s Hitlerom čini „preteranim“, i on je uveren da bi Tramp zaista mogao da „najmoćniju zemlju zapadnog sveta“ odvede, i uvede, u „lager autokratija“. Novi američki predsednik bi se, tako, našao u društvu Vladimira Putina, Si Đinpinga i Redžepa Tajipa Erdogana, kojima se „odavno divi“. Dobro informisani i uticajni zapadni mediji konstatuju da Tramp, uz realne izglede da se vrati u Belu kuću (što bi predstavljalo jedinstven i „istorijski poduhvat“), ovoga puta ulazi daleko spremniji u predsedničku trku i ono što ga čeka posle pobede.

PROJEKAT 2025 Prvi put je, zatečen trijumfom, ušao u „praznu“ Belu kuću: kandidate za važne funkcije u administraciji „sakupljao je usput“. Kasno je shvatio, i priznavao, kako je „poklanjao poverenje pogrešnim ljudima“. A među njima je bilo i onih na najvišim funkcijama (šef diplomatije Tilerson, ministar odbrane Matis, savetnik za nacionalnu bezbednost Bolton) koji, iz različitih razloga i motiva, „nisu bili na predsednikovoj liniji“. I još jedno saznanje i ključni nauk iz vremena prvog mandata: da bi vladu „imao u rukama“, predsednik mora čvrsto „kontrolisati birokratiju“ (oko tri miliona državnih činovnika). A Tramp je gubio bitku s „dubokom državom“, u propalom poduhvatu da „isuši (tu) baruštinu“. Ovoga puta su (lojalni) Trampovi ljudi, uz pomoć moćnog trusta mozgova (konzervativne) „Heritidž fondacije“ i jake lobističke mreže, učinili sve da ga na vreme dobro pripreme i opreme. Rezultat: ambiciozni „Projekat 2025“, koji bi (900 stranica!) trebalo da bude „personalna, programska i ideološka osnova“ za formiranje nove (Trampove) vlade.
I prava revolucija. U ovom dokumentu se, na primer, predlaže da SAD napuste više međunarodnih organizacija: Svetsku zdravstvenu organizaciju, Svetsku banku, Međunarodni monetarni fond. Međunarodne organizacije i udruženja koje „zaobilaze“ američki ustav i američki pravni poredak ne treba reformisati nego napustiti. Vraćajući se sebi, Amerika će ponovo biti jaka.
U ekološkoj politici autori programa, koji ima pretenzije da bude oslonac i orijentir ne samo Trampu nego i svim (budućim) republikanskim predsednicima, napuštanje fosilnih energetskih izvora ocenjuju kao veliku grešku i zabludu. Ogromne američke rezerve nafte i gasa nisu ekološki problem nego „krv u našem ekonomskom krvotoku“.
U spoljnoj politici glavna oštrica je „namenjena“ Kini: trideset godina je Amerika, kaže se u ovom dokumentu, „tetošila“ kineske političare, ekonomske i kulturne elite, i njenu „genocidnu“ Komunističku partiju, i učinila ih bogatim, dok je, u isto vreme, uništavana industrijska baza SAD. Tramp je, inače, u jednom TV nastupu konstatovao da je „velika laž“ da Rusija i njen nuklearni arsenal predstavljaju „najveću opasnost za Sjedinjene Američke Države“.
Srce ambicioznog i sveobuhvatnog „Projekta 2025“ je personalna politika. Cilj je da se angažuje, već prvog dana predsednikovog stupanja na „tron“, armija proverenih, utreniranih i spremnih konzervativaca i radikalno promeni „krvna slika“ državne administracije.
Predsednik i bez ove (vanredne) „operacije“ može da otpusti (i potom imenuje) oko 4.000 političkih funkcionera, od ambasadora do rukovodilaca raznih agencija na saveznom nivou. „Projekat 2025“ je mnogo ambiciozniji: da se predsednikova nadležnost, u tom smislu, proširi na (čak) 50.000 činovnika. Bilo bi to moćno „oruđe“ za disciplinovanje (i kroćenje) famozne „duboke države“.

POTRES TRAMP Očekivani „potres Tramp“, kad je Evropa u pitanju, osetio bi se najviše u nemačkom epicentru. Bivši predsednik je i u prošlom mandatu držao zemlju njegovih predaka (potiču iz Bavarske) na „posebnom nišanu“. Uporno i direktno. U „pauzama“ je to (pre)često i nesustalo „odrađivao“ njegov čovek od posebnog poverenja Ričard Grenel. Činio je to žestoko i provokativno pa se u zvaničnom Berlinu (u potaji) pomišljalo da se ambasador proglasi za nepoželjnu osobu. Grenela je od toga „spasao“ nedostatak (baš tolike) hrabrosti nemačkih vlasti da povuku potez velikog političkog rizika. I njegovo povlačenje u Vašington je bilo u Trampovom interesu – tamo mu je bio potrebniji kao koordinator (brojnih) obaveštajnih službi. I specijalni posrednik u dijalogu Beograda i Prištine.
Suočen s „velikom opasnošću“ da se Tramp zaista vrati u Belu kuću, zvanični Berlin grozničavo pokušava da se ovoga puta bolje pripremi za neminovne, prevashodno, ovde su uvereni, negativne posledice njegovog izbora. I da, preventivno, izbegnu situaciju u kakvoj su se našli kad je, za Nemce neočekivano, prvi put pobedio. Bili su tada posve zatečeni. Nisu imali i znali gotovo nikog, relevantnijeg, među najbližim predsednikovim ljudima.
Trenutno se u svim ministarstvima, a posebno u ministarstvu spoljnih poslova i u kancelarovom uredu, razrađuju razni scenariji ako zaista ne pobedi njihov „poželjni kandidat“, sadašnji predsednik Džo Bajden. „Špigl“ podseća da je Šolc „sve karte“ bacio na Bajdena, zapostavljajući evropske partnere. Uključujući i (sujetnog) francuskog predsednika Emanuela Makrona. Uticajni nedeljnik zbog toga upozorava: kancelar bi, u slučaju Bajdenovog poraza, mogao da se suoči sa „evropskom osamom“.
Kao (mogući) novi predsednik, Tramp stavlja Nemce na posebna, i očigledno, velika iskušenja. Hoće li obnoviti carinske ratove sa Evropom, od čega bi najviše štete imali upravo Nemci (automobilska industrija). Hoće li ih naterati da izdvajaju ogromne sume za odbranu, ne samo onih famoznih dva odsto za NATO. Kako će Nemačka reagovati ako otpadne američki „atomski kišobran“. Svojom (atomskom) bombom? I o toj, veoma problematičnoj (i nemogućoj) ideji se očigledno razmišlja. O tome je javno govorio i Manfred Veber, šef (najbrojnije i najmoćnije) narodnjačke poslaničke formacije u Evropskom parlamentu. I ne samo on.
Za sada se, umesto, i pre tako radikalnih nemačkih poteza, podseća šta je sve učinjeno, da bi se Tramp „odobrovoljio“, u kontaktima sa uticajnim ljudima (njegove) Republikanske stranke. Vladin koordinator za transatlantsku saradnju Mihael Link konstatuje: potrebni su nam „snažni odnosi“ s Vašingtonom, bez obzira na to ko „stoluje“ u Beloj kući. On sam je šest puta, na duže vreme, u minule dve godine leteo preko okeana, u potrazi za saveznicima u saveznim državama i Kongresu, izvan i iznad stranačkih granica.
Sredinom septembra minule godine, na put preko Atlantika se odlučila i ministarka spoljnih poslova Analena Berbok. Ciljano je, pre vašingtonskog sastanka s kolegom državnim sekretarom Blinkenom, otišla u Teksas, u posetu „tvrdom republikancu“, guverneru Gregu Abotu. I u Vašingtonu se takođe susrela sa dvojicom republikanskih kongresmena „specijalizovanih“ za spoljnu politiku, Džimom Ričom i Mičom Konelijem. Glavni razlog: da „opipa puls“ republikanaca kad je u pitanju njihov odnos prema zapadnom vojnom savezu. I nemačkim obavezama. Vašingtonski sagovornici su „izdiktirali“ Berbokovoj: Berlin mora da se više angažuje kako bi pomogao Ukrajini (dok su republikanci protiv toga kad je njihova zemlja u pitanju) i da, neizostavno i konačno, počnu da izdvajaju dva odsto bruto nacionalnog proizvoda za odbranu.
Nimalo lak zadatak. Osećajući da će pomoć Ukrajini pasti na njegova pleća, nemački kancelar poziva na solidarnost ostale članove evropske familije. I kad su izdaci za odbranu, i kad je reč o jedva „sklopljenom“ budžetu (za ovu godinu) rigorozne štednje, neće ići lako i bezbolno. Čuvaru kase, ministru finansija Kristijanu Lindneru, potrebne su 52 milijarde evra, regularno, za odbranu. I još, posebno, 20 milijardi evra kako bi se „namirila“ famozna NATO obaveza od dva odsto. Toliko para u kasi nema. Sadašnja vladajuća „semafor“ koalicija može samo da (deklarativno) obznani dobre namere, a da njihovo ostvarenje prepusti budućoj vladi…