Трамп – тешка европска мора

Иако је до америчких председничких избора (5. новембар) остало још доста времена и много неизвесности, готово паничан страх од повратка бившег председника у Белу кућу већ је ту: Хоће ли Америка окренути леђа Европи, хоће ли западни војни савез преживети, хоће ли се Трамп, игноришући Кијев, споразумети с Путином око Украјине…

Утицајни хамбуршки недељник „Шпигл“ је посветио (опет) насловну страну (број од 20. јануара) „диктатору“ и „разарачу“ Трампу, уз драматичну и упозоравајућу констатацију да би његова победа „променила свет“ радикалније и драстичније него било који председнички избори у Сједињеним Америчким Државама после Другог светског рата. У готово апокалиптичним сценаријима подстакнутим том чињеницом, који су у оптицају и пре него што је председничка трка формално и званично почела, западни медијски и политички свет (који би по сваку цену да то спречи) барата с тим да је Трампова победа, упркос многим препрекама које стоје пред њим (укључујући још четири судска процеса), извесна.
Један од тих „апокалиптичних“ (футуристичких) сценарија „европских стратешких планера“ (а реч је, очигледно, о прилозима за плашење Трампом) обелоданио је недавно портал „Политико“. Година је 2027, трећа другог Трамповог председничког мандата. Још се ратује у Украјини. Помоћ Кијеву је, међутим, пресахла. Сукоб Вашингтона и Пекинга око Тајвана се заоштрава. Путин то користи да крене у освајање Балтика. Трамп му сигнализира да га, због заузетости на Далеком истоку, неће ометати у том походу. Нема намеру да прискаче у помоћ партнерима с оне стране Атлантика. И да посеже за (фамозним и обавезујућим) чланом 5 НАТО статута и споразума…

СУДБИНА ЗАПАДНЕ АЛИЈАНСЕ Трамп не мора овога пута да изричито тражи да САД напусте западну војну алијансу, чиме је, иначе, претио у првом мандату. Довољно је, упозоравају његови критичари, као Иво Далдер (у Обамино време амбасадор у бриселској НАТО централи), да каже како није спреман да жртвује Бостон за Ригу или Балтимор за Талин.
Конгрес нема никаквог утицаја на то како ће председник испуњавати обавезе из НАТО споразума. А срж Алијансе је, објашњава Далдер, у међусобном поверењу. Ако нема тог поверења, упозорава, „колабира цео савез“. Осим САД, само још две земље у НАТО-у располажу нуклеарним оружјем, Велика Британија и Француска. Експерти, међутим, сумњају (Европљани се тога највише и боје) да нуклеарни арсенал ове две државе (око 500 нуклеарних глава) без америчког „нуклеарног кишобрана“ не би био довољан да ефикасно одговори на (евентуални) руски атомски удар, застрашујућег арсенала од преко 5.000 нуклеарних глава.
Бивши и (могуће) будући председник још се није, јавно и званично, изјаснио о томе хоће ли напустити НАТО. На његовој изборној веб-страници једино пише да ће, као нови председник, „фундаментално“ преиспитати циљеве и разлоге постојања тог савеза.
Шта онда чинити у ситуацији у којој се нашла Америка? Морали бисмо да се суочимо са стварношћу, упозорио је у „Вашингтон посту“ историчар и политички саветник Роберт Кејган, да су Сједињене Америчке Државе недвосмислено „на путу у диктатуру“. И да је тај пут „из дана у дан, све краћи“. Многе сметње на том путу су већ уклоњене. У Републиканској странци је отпор Трампу и његовим ауторитарним тенденцијама „колабирао“. Конгрес је постао „нефункционалан“, па би се Трамп, „као Хитлер тридесетих“, могао многима појавити као пожељна (и спасоносна) алтернатива.
Иако се аутору текста у „Шпиглу“ (Рене Пфистер) ово поређење с Хитлером чини „претераним“, и он је уверен да би Трамп заиста могао да „најмоћнију земљу западног света“ одведе, и уведе, у „лагер аутократија“. Нови амерички председник би се, тако, нашао у друштву Владимира Путина, Си Ђинпинга и Реџепа Тајипа Ердогана, којима се „одавно диви“. Добро информисани и утицајни западни медији констатују да Трамп, уз реалне изгледе да се врати у Белу кућу (што би представљало јединствен и „историјски подухват“), овога пута улази далеко спремнији у председничку трку и оно што га чека после победе.

ПРОЈЕКАТ 2025 Први пут је, затечен тријумфом, ушао у „празну“ Белу кућу: кандидате за важне функције у администрацији „сакупљао је успут“. Касно је схватио, и признавао, како је „поклањао поверење погрешним људима“. А међу њима је било и оних на највишим функцијама (шеф дипломатије Тилерсон, министар одбране Матис, саветник за националну безбедност Болтон) који, из различитих разлога и мотива, „нису били на председниковој линији“. И још једно сазнање и кључни наук из времена првог мандата: да би владу „имао у рукама“, председник мора чврсто „контролисати бирократију“ (око три милиона државних чиновника). А Трамп је губио битку с „дубоком државом“, у пропалом подухвату да „исуши (ту) баруштину“. Овога пута су (лојални) Трампови људи, уз помоћ моћног труста мозгова (конзервативне) „Херитиџ фондације“ и јаке лобистичке мреже, учинили све да га на време добро припреме и опреме. Резултат: амбициозни „Пројекат 2025“, који би (900 страница!) требало да буде „персонална, програмска и идеолошка основа“ за формирање нове (Трампове) владе.
И права револуција. У овом документу се, на пример, предлаже да САД напусте више међународних организација: Светску здравствену организацију, Светску банку, Међународни монетарни фонд. Међународне организације и удружења које „заобилазе“ амерички устав и амерички правни поредак не треба реформисати него напустити. Враћајући се себи, Америка ће поново бити јака.
У еколошкој политици аутори програма, који има претензије да буде ослонац и оријентир не само Трампу него и свим (будућим) републиканским председницима, напуштање фосилних енергетских извора оцењују као велику грешку и заблуду. Огромне америчке резерве нафте и гаса нису еколошки проблем него „крв у нашем економском крвотоку“.
У спољној политици главна оштрица је „намењена“ Кини: тридесет година је Америка, каже се у овом документу, „тетошила“ кинеске политичаре, економске и културне елите, и њену „геноцидну“ Комунистичку партију, и учинила их богатим, док је, у исто време, уништавана индустријска база САД. Трамп је, иначе, у једном ТВ наступу констатовао да је „велика лаж“ да Русија и њен нуклеарни арсенал представљају „највећу опасност за Сједињене Америчке Државе“.
Срце амбициозног и свеобухватног „Пројекта 2025“ је персонална политика. Циљ је да се ангажује, већ првог дана председниковог ступања на „трон“, армија проверених, утренираних и спремних конзервативаца и радикално промени „крвна слика“ државне администрације.
Председник и без ове (ванредне) „операције“ може да отпусти (и потом именује) око 4.000 политичких функционера, од амбасадора до руководилаца разних агенција на савезном нивоу. „Пројекат 2025“ је много амбициознији: да се председникова надлежност, у том смислу, прошири на (чак) 50.000 чиновника. Било би то моћно „оруђе“ за дисциплиновање (и кроћење) фамозне „дубоке државе“.

ПОТРЕС ТРАМП Очекивани „потрес Трамп“, кад је Европа у питању, осетио би се највише у немачком епицентру. Бивши председник је и у прошлом мандату држао земљу његових предака (потичу из Баварске) на „посебном нишану“. Упорно и директно. У „паузама“ је то (пре)често и несустало „одрађивао“ његов човек од посебног поверења Ричард Гренел. Чинио је то жестоко и провокативно па се у званичном Берлину (у потаји) помишљало да се амбасадор прогласи за непожељну особу. Гренела је од тога „спасао“ недостатак (баш толике) храбрости немачких власти да повуку потез великог политичког ризика. И његово повлачење у Вашингтон је било у Трамповом интересу – тамо му је био потребнији као координатор (бројних) обавештајних служби. И специјални посредник у дијалогу Београда и Приштине.
Суочен с „великом опасношћу“ да се Трамп заиста врати у Белу кућу, званични Берлин грозничаво покушава да се овога пута боље припреми за неминовне, превасходно, овде су уверени, негативне последице његовог избора. И да, превентивно, избегну ситуацију у каквој су се нашли кад је, за Немце неочекивано, први пут победио. Били су тада посве затечени. Нису имали и знали готово никог, релевантнијег, међу најближим председниковим људима.
Тренутно се у свим министарствима, а посебно у министарству спољних послова и у канцеларовом уреду, разрађују разни сценарији ако заиста не победи њихов „пожељни кандидат“, садашњи председник Џо Бајден. „Шпигл“ подсећа да је Шолц „све карте“ бацио на Бајдена, запостављајући европске партнере. Укључујући и (сујетног) француског председника Емануела Макрона. Утицајни недељник због тога упозорава: канцелар би, у случају Бајденовог пораза, могао да се суочи са „европском осамом“.
Као (могући) нови председник, Трамп ставља Немце на посебна, и очигледно, велика искушења. Хоће ли обновити царинске ратове са Европом, од чега би највише штете имали управо Немци (аутомобилска индустрија). Хоће ли их натерати да издвајају огромне суме за одбрану, не само оних фамозних два одсто за НАТО. Како ће Немачка реаговати ако отпадне амерички „атомски кишобран“. Својом (атомском) бомбом? И о тој, веома проблематичној (и немогућој) идеји се очигледно размишља. О томе је јавно говорио и Манфред Вебер, шеф (најбројније и најмоћније) народњачке посланичке формације у Европском парламенту. И не само он.
За сада се, уместо, и пре тако радикалних немачких потеза, подсећа шта је све учињено, да би се Трамп „одобровољио“, у контактима са утицајним људима (његове) Републиканске странке. Владин координатор за трансатлантску сарадњу Михаел Линк констатује: потребни су нам „снажни односи“ с Вашингтоном, без обзира на то ко „столује“ у Белој кући. Он сам је шест пута, на дуже време, у минуле две године летео преко океана, у потрази за савезницима у савезним државама и Конгресу, изван и изнад страначких граница.
Средином септембра минуле године, на пут преко Атлантика се одлучила и министарка спољних послова Аналена Бербок. Циљано је, пре вашингтонског састанка с колегом државним секретаром Блинкеном, отишла у Тексас, у посету „тврдом републиканцу“, гувернеру Грегу Аботу. И у Вашингтону се такође сусрела са двојицом републиканских конгресмена „специјализованих“ за спољну политику, Џимом Ричом и Мичом Конелијем. Главни разлог: да „опипа пулс“ републиканаца кад је у питању њихов однос према западном војном савезу. И немачким обавезама. Вашингтонски саговорници су „издиктирали“ Бербоковој: Берлин мора да се више ангажује како би помогао Украјини (док су републиканци против тога кад је њихова земља у питању) и да, неизоставно и коначно, почну да издвајају два одсто бруто националног производа за одбрану.
Нимало лак задатак. Осећајући да ће помоћ Украјини пасти на његова плећа, немачки канцелар позива на солидарност остале чланове европске фамилије. И кад су издаци за одбрану, и кад је реч о једва „склопљеном“ буџету (за ову годину) ригорозне штедње, неће ићи лако и безболно. Чувару касе, министру финансија Кристијану Линднеру, потребне су 52 милијарде евра, регуларно, за одбрану. И још, посебно, 20 милијарди евра како би се „намирила“ фамозна НАТО обавеза од два одсто. Толико пара у каси нема. Садашња владајућа „семафор“ коалиција може само да (декларативно) обзнани добре намере, а да њихово остварење препусти будућој влади…