СРПСКО ПОЛИТИЧКО САМОУПОЗНАВАЊЕ

ЗОРАН АВРАМОВИЋ

Срби треба да се припреме на дугу, упорну, храбру борбу против савременог Голијата. Протеклих 25 година јасно показују шта год Срби учинили за своја права у покрајини, Запад ће бити на страни косовских Албанаца. Они су признали изборе у четири српске општине са три посто изашлих несрпских грађана! То никако не сме да обесхрабри и гурне у малодушност Србе. Мудра борба и вера у вредност правде и правичности које држе земљу и градове мора да се настави.
А будућност увек доноси нешто ново

Књига „Српске муке са политиком“ Зорана Аврамовића (Мали Немо, 2023) написана је, као пише аутор у уводу, са намером да се осветле кључне тачке српске политичке праксе и мишљења у раздобљу од 1990. године па да наших дана (2022). Тачније, да се укаже на постојање и деловање оних српских личности и групација које појачавају конфликтност и при том спречавају успостављање сагласности око виталних националних и државних вредности, интереса, права и слобода. Такође, аутор сматра да је српској политици неопходно самосазнање у смислу записа са храма у Делфима: „Срби упознајте своје политичко биће“. Књига је тематски наставак претходних књига, „Социјализам и могућности реформе“ (1990), „Друго лице демократије“ (1998), „Невоље демократије у Србији“ (2002), „Срби и антипатриотизам (2020). Разговор са Зораном Аврамовићем фокусирамо на неколико основних тематских питања.

Шта су основни проблеми српског политичког живота од 1990. године, дакле од времена када се напушта „монополни“ систем и улази у партијски плурализам?
Више је проблема и нема изгледа да се у догледно време реше. Политика је преплет знања, вештина, разборитост, али и страсти, интереса, лажи и насиља. На њен терен слободно улазе и они са различитим знањима и незнањима о основним проблемима и питањима „опште суштине“; то отежава професионализацију (компетентни политичар) а самим тим и подизање нивоа квалитета политичког мишљења и деловања. У српској политици се појављују туристи (данас јесу сутра нису у политици), нека врста повремених или привремених политичара. Појављују се „политичари“ без одговорности за последице својих речи и дела, са оскудним јавним моралом, славољубиви са страстима и непрозирним интересима. То храни множење малих странака и отежава ваљану политичку репрезентативност грађана.
Најопаснији по државну независност и националну целину јесу они политичари који се ослањају на западно савезништво и помоћ у освајању власти. То су они појединци и партије које се руководе максимом – да ми узмемо власт, па макар држава пропала. Родомрсци, антипатриоте! У том погледу забрињавајуће је континуирано оспоравање изборног поверење од стране неких опозиционих странака од 1990. године. По мом мишљењу, највећи проблем српске политике у последње три деценије је понашање опозиције од 1990. до 2000. и после 2012. То у књизи доказујем чињеницама.
Које су то „отворене ране“ српске политике у последње три деценије? Или, какав је однос разума и емоција у српској политичкој култури?
У српској политици препознаје се преплет страсти и начела: љубав према слободи, једнакости, независности преплиће се са посебним интересима, даје се предност људима а не идејама, појединачно влада над општим, користи се оштар језик, важније су последице од начела. У стилу оне Токвилове тврдње да начела хоће да ограниче власт, а страсти желе да је неограничено шире.
Први велики проблем српске политике је у различитом схватању власти: као борба за опште добро, за партијско-групно-лично добро, или за инострано (западно) добро. Затим, употреба свих средства у борби за власт у делу опозиције, а треба истаћи лажи које потискују истину, насиље у вербалној и практичној форми, помагање из западних центара моћи, острашћени језик политике који прекида везу између речи и догађаја, знака и означеног. Много је мржње на власт, нарочито у неким мањим странкама. Они нису свесни да употреба таквих политичких средства осветљава опскурне циљеве.
Други велики проблем је осека патриотских вредности у једном делу српске политике. Током три деценије Србија је суочена са западним притисцима на њен национални и државни интегритет у различитим облицима. Видели смо да један круг политичких странака и њихових вођа одбија солидарну одбрану државне суверености.
Трећи проблем је политичка јавност. Српску политичку културу подривају све бројнији актери на мрежама. То је нова политичка јавност у којој сваки учесник на мрежама шаље „мишљење“, оптужују, лаже, мрзи, прети или хвали и подржава. Они први праве од политике неотклоњиво зло. Ови актери на мрежама се брзо повезују и са речи прелазе на улицу. Нова политичка онлајн-јавност ће бити све сложенији проблем у блиској будућности, не само српске политике.
Бавили сте се у више књига односом политике и књижевности у српској култури, а посебно делима Милоша Црњанског и Добрице Ћосића. Шта карактерише тај однос и какав су утицај остваривали књижевници у политици? Да ли су доприносили патриотским вредностима или њима супротним?
У српској политичкој традицији карактеристично је значајно учешће неполитичких људи у државним и јавним пословима. Те улоге преузимали су у прошлости свештеници, научници, професори и нарочито књижевници. Како су се српски књижевници сналазили у политичкој арени? Различито, како у партијско-државној активности тако и папирној борби за општу суштину. Неки су разумевали политичке ствари, други су користили емоције. Било је оних који су на прво место стављали слободу и право отаџбине и оних који су их гурали на последње. Није лако објаснити чињеницу да је у време разбијања СФРЈ и борби за национална права, једна групација српских књижевника отворено деловала пројугословенски, а против повратка Србије себи и својој држави. О томе сам писао у књизи „Одрођени књижевник“. Такав антипатриотизам није постојао у 19. веку, па и у већем делу 20. столећа.
Срећа је да су највећа српска књижевна пера узносила патриотске вредности у својим јавним политичким текстовима. Црњански и Ћосић су нека од тих имена. Црњански је у југословенској држави, указивао повремено на српске националне интересе а посебно је истицао српске културне вредности. Ћосић је почео са одбраном социјалистичке државе, али се окренуо српским правима када је увидео уставну и стварну неравноправност српског народа у СФРЈ. Обојца су политички нападана од стране српских Југословена; један због антикомунизма, други због српског национализма. Обојица су једно време били забрањени у јавности. Време је показало где је коме место у политичкој и културној историји српског народа.
Посвећујете аналитичку пажњу типовима политичких личности у Србији. У току протекле три деценије на српској политичкој сцени појављивале су се различите личности, како по својим особинама тако и по резултатима.
Свака политичка личност има неке карактеристичне црте. Као и други људи разликују се по неким особинама: физичком изгледу, темпераменту, осећањима, образовању, моралу, социјабилности. Политичка личност мора да име посебна својства; посебна политичка знања, мишљења, способности и вештине. Њено деловање је усмерено на општост државе и нације, а то значи способност за тумачење и изражавање интереса грађана државе. Нема политичког деловања без идеологије, без неких идеја и вредности којима се усмерава укупни живот човека и нације. Она мора да има способност да доноси одлуке на разним нивоима управљања државом и друштвом. Рачуна се и на морално понашање онога који се бави јавним послом. Али прва и најважнија особина је мера тежње ка моћи и власти. Отуда важност његових организационих способности.
Типолошки приступ подразумева сабирања ових разлика у један или више типова. У српској демократији од 1990. разликују се два типа: разборит политички човек и острашћени. Разборита српска политичка личност поступно и мудро савлађује препреке на путу борбе за власт, али и у самој државној власти. Да се послужим једном Веберовом сликом, он „лагано буши дебеле даске“.
Острашћени политичар даје предност јаким емоцијама, претерани је индивидуалиста, слабо се самосавлађује, завиди противнику, властољубив, производи сукобе како међу партијским присталицама, тако и противницима. Мржња је далеко јача од минималне сарадње у политичким односима. Због несношљиве нетрпељивости и изопачене сујете, страдају српски национални државни интереси а користе их инострани антисрпски центри.
У српској политици издвајају се према најодговорнијој државној функцији Милошевић, Шешељ, Ђинђић, Коштуница, Тадић, Николић, Вучић. Које критеријуме предлажете за разликовање успешне од неуспешне политичке личности?
У демократском поретку успешност политичара се цени према квалитету донетих одлука и „подршци на изборима“ за државне органе или поверењу које ужива у друштву. Други критеријум успешности се показује кроз подизање материјалног стандарда грађана, односно економског раста. Трећи се везује за сузбијање антиправних делатности, сузбијање криминала и одбрана правног поретка и моралних вредности друштва. Четврто мерило је ширење утицаја у земљи и иностранству. Филозоф би рекао: успешан политичар је „вртлар свог народа“, он користи али и ствара традицију, а велики политичар је увек „центар силе у струји збивања“.
Неуспешан политичар мора бити онај који своје ЈА поставља као идеју-водиљу деловања. То је прикривени егоиста, који може располагати способношћу разума, комуникације, али уколико није посвећен општим државним интересима и потребама грађана неће остварити успех у политици. Тешко да таква личност може да рачуна на изборну подршку грађана.
У политички драматичној историји од 1990 године, од када траје борба за српска права, слободе и интересе са ексјугословенским и западним силама, издвајају се ове личности. О њиховој улози ће се тек писати. Укратко. Милошевић је трагичан јунак, први је српски политичар који је поставио српско питање у Југославији; када је видео да друге политичке вође раде на издвајању република, окренуо се повратку и обнови српске државе. Платио је животом своју патриотску политику. И Ђинђић је платио животом политику која је била наставак Милошевића без Милошевића. Његово окретање српским и косовским питањима, потекло је из откривања преварног односа оног Запада који га је подржавао у борби против Милошевића. Шешељ је такође платио своју патриотску политику нечувеним десетогодишњим Хашким затвором и казном због вербалног деликта! Они, као и Коштуница, Тадић, Николић, разликовали су се у политичким вредностима (патриотизам или прозападни ослонац) а за политички биланс тек долази време. Остао је од 2012. године, Вучић у борби за Србију и Србе, такође суочен са западним марифетлуцима, притисцима, претњама око смањивања и понижавања Србије; као и сви српски политички лидери у протекле три деценије, али са опречним одговорима на њих. Ни у једној другој европској држави политички људи на врху државе нису носили тако претешко бреме.
Једно поглавље носи назив „Проблеми са српском демократијом у последње три деценије“. Користите синтагме „демократски екстремисти“, „антидемократски демократизам“. Шта оне означавају?
О каквој се демократији ради, судимо на основу три њена чиниоца: власти, опозиције, јавности. Овоме бих додао и мешање иностраних (западних) политичких центара моћи. Српска демократија се критикује, оспорава споља и изнутра током три деценије при чему током поменутог раздобља, у условима ратног разбијања СФРЈ и западних санкција, основне институције се не укидају. Власт се бирала на изборима а „демократска опозиција Србије“ (ДС, СПО, ДСС…) непрестано оспорава њихову легитимност 1990, 1992, 1993, 1997, 2000, и наставља после 2012, 2014, 2016, 2020, 2022, 2023 године све до ових из 2023. А опозиција (СРС, СПС) између 2000, 2003, 2008, 2012 не оспорава изборе! Тзв. демократска опозиција је генератор политичке нестабилности и кварења политичке културе. Тврдила је како је сваки избор био неравноправан, да није било слободних медија, да су „избори покрадени“, и при том користила разна средства протеста, насиља, лажи, мржње, дехуманизације. Тако се под именом демократије провлачила антидемократска пракса и политички екстремизам.
Руинирању српске демократије доприносиле су и оне партије („демократска опозиција“) које су тражиле или прихватале помоћ Запада у борби за српску власт. Последице употребе иностране политичке помоћи су далекосежне по националну слободу, морал и достојанство.
Како у српској демократији делује интелектуална елита?
Оваквој нестабилности институција и повећавању разлике између речи и дела, демократских норми и стварности значајно је доприносио један део „критичке“, прозападне интелигенције, несклоне патриотским вредностима. Они су ширили неповерење у демократске институције од којих је институција избора за представничка тела најважнија. У време бруталних санкција и рата на простору СФРЈ, чак и НАТО бомбардовања, оптуживали су Милошевића за западни варваризам. Неки међу њима три деценије говоре и пишу да се у деловању сваке просрпске владе „препознају бројни знаци диктатуре“, да су „укинуте политичке, економске и културне слободе“, да „власт одустаје од европског пута и добросуседских односа чиме поново води земљу у међународну изолацију“. При том користе речник од кога се пристојан човек стиди. Користе лаж. Шире мржњу према демократски изабраним представницима власти. Да, такви су неки српски интелектуалци! И све то под капом самоприписаног демократизма! То су говорили и говоре интелектуалци социјалних знања и није лако објаснити како у вишестраначкој демократији виде диктатуру и укидање слобода!

ЛАЖНИ ПОЈАМ „МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА“ Немогуће је разговарати о српској политици, а да се не анализира улога Запада, превасходно Европске уније и Сједињених Америчких Држава. Западно мешање у српску политику одвијало се континуирано и на више нивоа. Како објашњавате њихову политику кажњавања и помагања Србима и Србији? Погледајмо шта је Запад, камуфлиран лажним појмом „међународна заједница“ чини Србима у последњих 30 година. Срби се од 1990. до 2000. брутално кажњавају од стране Запада и УН. Санкције које су уведене против Срба 1992, по окрутности немају премца у колективном кажњавању (превазилазе их ове према Русима 2022, али само од стране Запада). Зашто? Зато што су бранили право на самоопредељење, исто оно право које је дато и другима у СФРЈ. Срби нису пристали на републичке границе као државне. Американци претварају терористичку ОВК у ослободилачку 1998. године, а онда је уследило НАТО бомбардовање 24. марта 1999. које ће Срби памтити као Косовски бој из 1389. Циљ отимања Косова и Метохије из уставног поретка Србије остварен је средствима невиђених лажи из западних политичких и медијских центара уз повремену употребу (не)селективне војне силе. И сад Срби треба да наставе наздравичарски однос са актерима такве антисрпске политике! То не може! И после 2000. наставља се западна борба против српских права и интереса. Већи део Европских држава признаје Косово. На челу борбе против Срба су политичке власти Лондона и Берлина које се руководе максимом Ото фон Бизмарка да сила иде пре права. Предводници ЕУ притискају Србију да призна учинак НАТО силе на КиМ. У томе им се придружује Европски парламент са додатком да уведе санкције Русији. А има и српских заљубљеника у ЕУ који не маре за националну правду, слободу, интерес, достојанство. Патриотској Србији и српском народу не преостаје ништа друго него да наставе борбу за своја национална права и државни интегритет. Историјско искуство нас учи да онај који се бори за слободу и правду никад није изгубио. Социјални мислиоци тврде да националну снагу јачају колективнопсихолошки чиниоци као што су патње, увреде, колективно понижење нанесено од империјалног освајача.

Као у неким другим текстовима тако и у овој књизи, критички оцењујете југословенску деоницу српске историје. Тврдите да је 20. век политички уназадио српску државност и политичку свест, а национално биће смањио за око три милиона. Шта се то десило са српским политичким умом па је после дуге историје самоослобођења доживео оно што се догодило на крају 20. века?
Потребни су нам тимови научника који би истражили и објаснили како се догодило да један народ који постоји и бори се против страних завојевача осам векова, уђе у 20. век и промени своје национално име и име државе. Како српски интелектуалци и политичари нису прогледали почетком 19. века намере хрватских илираца у окретању од Мађара према Србима и српском језику? Па су слепи за острашћено антисрпско деловање Анте Старчевића, Јосипа Франка? А са стварањем југословенске државе почиње рад неких српских интелектуалаца против српских интереса!
Глас у пустињи био је глас Црњанског када је 1934. године записао да Срби треба да се окрену властитим интересима. „Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија.“ А само седам година касније дошло је до те српске трагедије у Независној Држави Хрватској.
А погледајмо шта се ради са српским језиком у Југославији и двадесет година од разбијања СФРЈ! Стојан Новаковић покреће 1888. године писање „Речника српског народног и књижевног језика“. На том речнику се радило до 1953. године, тачније до Новосадског договора који уводи „српскохрватски језик“, а 1959. године штампа се први том „Речника српскохрватског књижевног и народног језика“. Чудо је право да се рад под тим именом наставља у Београду у Институту за језик САНУ до данашњег дана!
Уосталом погледајмо биланс српског југословенства. 1. У првом и другом рату Срби су узалудно пострадали; против њих су се окренуле старе и нове нације у Југославији, чију су еманципацију помогли; 2. ушли су са славом у нову државу 1918. а изашли са западном и унутарјугословенском политичком и медијском демонизацијом, понижавањем и вређањем; 3. од српског националног бића откидали су се и присвајали делови преверавањем и манипулацијом; 4. потрошена је огромна интелектуална и политичка енергија, материјална добра, култура; 5. доживели геноцид у Јасеновцу и национални геноцид у Хагу; 6. доживели НАТО бомбардовање и отимање КиМ; 7. истерани уз помоћ Запада из Хрватске, делова БиХ и Косова и Метохије. Узалудно страћен српски век! Па зар југословенство није пораз и српског политичког ума. Две велике српске ратне победе претворене у поразе! Света Стојановић је поставио право питање: да ли је Југославија била могућна после Јасеновца? Али ни 1918. није имала у себи могућност трајања.
Размишљање о српској политичкој свести и стварности у последње три деценије не може да заобиђе Косово и Метохију. Ко је више заслужан за данашњи статус КиМ: западни политички, војни и медијски центри, наслеђе социјалистичког устава или неки српски политички актери?
Свако је из ове тројке нешто учинио да је КиМ у националним и политичким ранама деценијама. Српски комунисти, опијени идеологијом интернационализма, нису видели или нису хтели да погледају размах национализма међу косовским Албанцима као и код других нација у СФРЈ. Западни политички центри планирају и припремају помоћ сепаратистичким снагама у бившој држави. Па Мусолини је још 1938. говорио да је „Косово нож у леђа Југославије“. Демократски Запад је то спровео у дело бомбама 1999. године. Наравно одговорни су сви српски политички и јавни актери од 1918. године који су на разне начине допринели да се део српске територије постепено отима и што нису знали како да је одбране.
У ситуацији која створена 17. 2. 2008. године, налаже се српској политици наставак борбе за међународно право и одбрану КиМ. У тој борби патриотизам треба да покажу државна власт, политичка опозиција, црква, интелектуалци, медији, образовање. Противник је јак, Запад делује мимо правила и права, али не подржавају га други делови света. Срби треба да се припреме на дугу, упорну, храбру борбу против савременог Голијата. Протеклих 25 година јасно показују шта год Срби учинили за своја права у покрајини, Запад ће бити на страни косовских Албанаца. Они су признали изборе у четири српске општине са три посто изашлих несрпских грађана! То никако не сме да обесхрабри и гурне у малодушност Србе. Мудра борба и вера у вредност правде и правичности које држе земљу и градове мора да се настави. А будућност увек доноси нешто ново.