SRPSKO POLITIČKO SAMOUPOZNAVANJE

ZORAN AVRAMOVIĆ

Srbi treba da se pripreme na dugu, upornu, hrabru borbu protiv savremenog Golijata. Proteklih 25 godina jasno pokazuju šta god Srbi učinili za svoja prava u pokrajini, Zapad će biti na strani kosovskih Albanaca. Oni su priznali izbore u četiri srpske opštine sa tri posto izašlih nesrpskih građana! To nikako ne sme da obeshrabri i gurne u malodušnost Srbe. Mudra borba i vera u vrednost pravde i pravičnosti koje drže zemlju i gradove mora da se nastavi.
A budućnost uvek donosi nešto novo

Knjiga „Srpske muke sa politikom“ Zorana Avramovića (Mali Nemo, 2023) napisana je, kao piše autor u uvodu, sa namerom da se osvetle ključne tačke srpske političke prakse i mišljenja u razdoblju od 1990. godine pa da naših dana (2022). Tačnije, da se ukaže na postojanje i delovanje onih srpskih ličnosti i grupacija koje pojačavaju konfliktnost i pri tom sprečavaju uspostavljanje saglasnosti oko vitalnih nacionalnih i državnih vrednosti, interesa, prava i sloboda. Takođe, autor smatra da je srpskoj politici neophodno samosaznanje u smislu zapisa sa hrama u Delfima: „Srbi upoznajte svoje političko biće“. Knjiga je tematski nastavak prethodnih knjiga, „Socijalizam i mogućnosti reforme“ (1990), „Drugo lice demokratije“ (1998), „Nevolje demokratije u Srbiji“ (2002), „Srbi i antipatriotizam (2020). Razgovor sa Zoranom Avramovićem fokusiramo na nekoliko osnovnih tematskih pitanja.

Šta su osnovni problemi srpskog političkog života od 1990. godine, dakle od vremena kada se napušta „monopolni“ sistem i ulazi u partijski pluralizam?
Više je problema i nema izgleda da se u dogledno vreme reše. Politika je preplet znanja, veština, razboritost, ali i strasti, interesa, laži i nasilja. Na njen teren slobodno ulaze i oni sa različitim znanjima i neznanjima o osnovnim problemima i pitanjima „opšte suštine“; to otežava profesionalizaciju (kompetentni političar) a samim tim i podizanje nivoa kvaliteta političkog mišljenja i delovanja. U srpskoj politici se pojavljuju turisti (danas jesu sutra nisu u politici), neka vrsta povremenih ili privremenih političara. Pojavljuju se „političari“ bez odgovornosti za posledice svojih reči i dela, sa oskudnim javnim moralom, slavoljubivi sa strastima i neprozirnim interesima. To hrani množenje malih stranaka i otežava valjanu političku reprezentativnost građana.
Najopasniji po državnu nezavisnost i nacionalnu celinu jesu oni političari koji se oslanjaju na zapadno savezništvo i pomoć u osvajanju vlasti. To su oni pojedinci i partije koje se rukovode maksimom – da mi uzmemo vlast, pa makar država propala. Rodomrsci, antipatriote! U tom pogledu zabrinjavajuće je kontinuirano osporavanje izbornog poverenje od strane nekih opozicionih stranaka od 1990. godine. Po mom mišljenju, najveći problem srpske politike u poslednje tri decenije je ponašanje opozicije od 1990. do 2000. i posle 2012. To u knjizi dokazujem činjenicama.
Koje su to „otvorene rane“ srpske politike u poslednje tri decenije? Ili, kakav je odnos razuma i emocija u srpskoj političkoj kulturi?
U srpskoj politici prepoznaje se preplet strasti i načela: ljubav prema slobodi, jednakosti, nezavisnosti prepliće se sa posebnim interesima, daje se prednost ljudima a ne idejama, pojedinačno vlada nad opštim, koristi se oštar jezik, važnije su posledice od načela. U stilu one Tokvilove tvrdnje da načela hoće da ograniče vlast, a strasti žele da je neograničeno šire.
Prvi veliki problem srpske politike je u različitom shvatanju vlasti: kao borba za opšte dobro, za partijsko-grupno-lično dobro, ili za inostrano (zapadno) dobro. Zatim, upotreba svih sredstva u borbi za vlast u delu opozicije, a treba istaći laži koje potiskuju istinu, nasilje u verbalnoj i praktičnoj formi, pomaganje iz zapadnih centara moći, ostrašćeni jezik politike koji prekida vezu između reči i događaja, znaka i označenog. Mnogo je mržnje na vlast, naročito u nekim manjim strankama. Oni nisu svesni da upotreba takvih političkih sredstva osvetljava opskurne ciljeve.
Drugi veliki problem je oseka patriotskih vrednosti u jednom delu srpske politike. Tokom tri decenije Srbija je suočena sa zapadnim pritiscima na njen nacionalni i državni integritet u različitim oblicima. Videli smo da jedan krug političkih stranaka i njihovih vođa odbija solidarnu odbranu državne suverenosti.
Treći problem je politička javnost. Srpsku političku kulturu podrivaju sve brojniji akteri na mrežama. To je nova politička javnost u kojoj svaki učesnik na mrežama šalje „mišljenje“, optužuju, laže, mrzi, preti ili hvali i podržava. Oni prvi prave od politike neotklonjivo zlo. Ovi akteri na mrežama se brzo povezuju i sa reči prelaze na ulicu. Nova politička onlajn-javnost će biti sve složeniji problem u bliskoj budućnosti, ne samo srpske politike.
Bavili ste se u više knjiga odnosom politike i književnosti u srpskoj kulturi, a posebno delima Miloša Crnjanskog i Dobrice Ćosića. Šta karakteriše taj odnos i kakav su uticaj ostvarivali književnici u politici? Da li su doprinosili patriotskim vrednostima ili njima suprotnim?
U srpskoj političkoj tradiciji karakteristično je značajno učešće nepolitičkih ljudi u državnim i javnim poslovima. Te uloge preuzimali su u prošlosti sveštenici, naučnici, profesori i naročito književnici. Kako su se srpski književnici snalazili u političkoj areni? Različito, kako u partijsko-državnoj aktivnosti tako i papirnoj borbi za opštu suštinu. Neki su razumevali političke stvari, drugi su koristili emocije. Bilo je onih koji su na prvo mesto stavljali slobodu i pravo otadžbine i onih koji su ih gurali na poslednje. Nije lako objasniti činjenicu da je u vreme razbijanja SFRJ i borbi za nacionalna prava, jedna grupacija srpskih književnika otvoreno delovala projugoslovenski, a protiv povratka Srbije sebi i svojoj državi. O tome sam pisao u knjizi „Odrođeni književnik“. Takav antipatriotizam nije postojao u 19. veku, pa i u većem delu 20. stoleća.
Sreća je da su najveća srpska književna pera uznosila patriotske vrednosti u svojim javnim političkim tekstovima. Crnjanski i Ćosić su neka od tih imena. Crnjanski je u jugoslovenskoj državi, ukazivao povremeno na srpske nacionalne interese a posebno je isticao srpske kulturne vrednosti. Ćosić je počeo sa odbranom socijalističke države, ali se okrenuo srpskim pravima kada je uvideo ustavnu i stvarnu neravnopravnost srpskog naroda u SFRJ. Obojca su politički napadana od strane srpskih Jugoslovena; jedan zbog antikomunizma, drugi zbog srpskog nacionalizma. Obojica su jedno vreme bili zabranjeni u javnosti. Vreme je pokazalo gde je kome mesto u političkoj i kulturnoj istoriji srpskog naroda.
Posvećujete analitičku pažnju tipovima političkih ličnosti u Srbiji. U toku protekle tri decenije na srpskoj političkoj sceni pojavljivale su se različite ličnosti, kako po svojim osobinama tako i po rezultatima.
Svaka politička ličnost ima neke karakteristične crte. Kao i drugi ljudi razlikuju se po nekim osobinama: fizičkom izgledu, temperamentu, osećanjima, obrazovanju, moralu, socijabilnosti. Politička ličnost mora da ime posebna svojstva; posebna politička znanja, mišljenja, sposobnosti i veštine. Njeno delovanje je usmereno na opštost države i nacije, a to znači sposobnost za tumačenje i izražavanje interesa građana države. Nema političkog delovanja bez ideologije, bez nekih ideja i vrednosti kojima se usmerava ukupni život čoveka i nacije. Ona mora da ima sposobnost da donosi odluke na raznim nivoima upravljanja državom i društvom. Računa se i na moralno ponašanje onoga koji se bavi javnim poslom. Ali prva i najvažnija osobina je mera težnje ka moći i vlasti. Otuda važnost njegovih organizacionih sposobnosti.
Tipološki pristup podrazumeva sabiranja ovih razlika u jedan ili više tipova. U srpskoj demokratiji od 1990. razlikuju se dva tipa: razborit politički čovek i ostrašćeni. Razborita srpska politička ličnost postupno i mudro savlađuje prepreke na putu borbe za vlast, ali i u samoj državnoj vlasti. Da se poslužim jednom Veberovom slikom, on „lagano buši debele daske“.
Ostrašćeni političar daje prednost jakim emocijama, preterani je individualista, slabo se samosavlađuje, zavidi protivniku, vlastoljubiv, proizvodi sukobe kako među partijskim pristalicama, tako i protivnicima. Mržnja je daleko jača od minimalne saradnje u političkim odnosima. Zbog nesnošljive netrpeljivosti i izopačene sujete, stradaju srpski nacionalni državni interesi a koriste ih inostrani antisrpski centri.
U srpskoj politici izdvajaju se prema najodgovornijoj državnoj funkciji Milošević, Šešelj, Đinđić, Koštunica, Tadić, Nikolić, Vučić. Koje kriterijume predlažete za razlikovanje uspešne od neuspešne političke ličnosti?
U demokratskom poretku uspešnost političara se ceni prema kvalitetu donetih odluka i „podršci na izborima“ za državne organe ili poverenju koje uživa u društvu. Drugi kriterijum uspešnosti se pokazuje kroz podizanje materijalnog standarda građana, odnosno ekonomskog rasta. Treći se vezuje za suzbijanje antipravnih delatnosti, suzbijanje kriminala i odbrana pravnog poretka i moralnih vrednosti društva. Četvrto merilo je širenje uticaja u zemlji i inostranstvu. Filozof bi rekao: uspešan političar je „vrtlar svog naroda“, on koristi ali i stvara tradiciju, a veliki političar je uvek „centar sile u struji zbivanja“.
Neuspešan političar mora biti onaj koji svoje JA postavlja kao ideju-vodilju delovanja. To je prikriveni egoista, koji može raspolagati sposobnošću razuma, komunikacije, ali ukoliko nije posvećen opštim državnim interesima i potrebama građana neće ostvariti uspeh u politici. Teško da takva ličnost može da računa na izbornu podršku građana.
U politički dramatičnoj istoriji od 1990 godine, od kada traje borba za srpska prava, slobode i interese sa eksjugoslovenskim i zapadnim silama, izdvajaju se ove ličnosti. O njihovoj ulozi će se tek pisati. Ukratko. Milošević je tragičan junak, prvi je srpski političar koji je postavio srpsko pitanje u Jugoslaviji; kada je video da druge političke vođe rade na izdvajanju republika, okrenuo se povratku i obnovi srpske države. Platio je životom svoju patriotsku politiku. I Đinđić je platio životom politiku koja je bila nastavak Miloševića bez Miloševića. Njegovo okretanje srpskim i kosovskim pitanjima, poteklo je iz otkrivanja prevarnog odnosa onog Zapada koji ga je podržavao u borbi protiv Miloševića. Šešelj je takođe platio svoju patriotsku politiku nečuvenim desetogodišnjim Haškim zatvorom i kaznom zbog verbalnog delikta! Oni, kao i Koštunica, Tadić, Nikolić, razlikovali su se u političkim vrednostima (patriotizam ili prozapadni oslonac) a za politički bilans tek dolazi vreme. Ostao je od 2012. godine, Vučić u borbi za Srbiju i Srbe, takođe suočen sa zapadnim marifetlucima, pritiscima, pretnjama oko smanjivanja i ponižavanja Srbije; kao i svi srpski politički lideri u protekle tri decenije, ali sa oprečnim odgovorima na njih. Ni u jednoj drugoj evropskoj državi politički ljudi na vrhu države nisu nosili tako preteško breme.
Jedno poglavlje nosi naziv „Problemi sa srpskom demokratijom u poslednje tri decenije“. Koristite sintagme „demokratski ekstremisti“, „antidemokratski demokratizam“. Šta one označavaju?
O kakvoj se demokratiji radi, sudimo na osnovu tri njena činioca: vlasti, opozicije, javnosti. Ovome bih dodao i mešanje inostranih (zapadnih) političkih centara moći. Srpska demokratija se kritikuje, osporava spolja i iznutra tokom tri decenije pri čemu tokom pomenutog razdoblja, u uslovima ratnog razbijanja SFRJ i zapadnih sankcija, osnovne institucije se ne ukidaju. Vlast se birala na izborima a „demokratska opozicija Srbije“ (DS, SPO, DSS…) neprestano osporava njihovu legitimnost 1990, 1992, 1993, 1997, 2000, i nastavlja posle 2012, 2014, 2016, 2020, 2022, 2023 godine sve do ovih iz 2023. A opozicija (SRS, SPS) između 2000, 2003, 2008, 2012 ne osporava izbore! Tzv. demokratska opozicija je generator političke nestabilnosti i kvarenja političke kulture. Tvrdila je kako je svaki izbor bio neravnopravan, da nije bilo slobodnih medija, da su „izbori pokradeni“, i pri tom koristila razna sredstva protesta, nasilja, laži, mržnje, dehumanizacije. Tako se pod imenom demokratije provlačila antidemokratska praksa i politički ekstremizam.
Ruiniranju srpske demokratije doprinosile su i one partije („demokratska opozicija“) koje su tražile ili prihvatale pomoć Zapada u borbi za srpsku vlast. Posledice upotrebe inostrane političke pomoći su dalekosežne po nacionalnu slobodu, moral i dostojanstvo.
Kako u srpskoj demokratiji deluje intelektualna elita?
Ovakvoj nestabilnosti institucija i povećavanju razlike između reči i dela, demokratskih normi i stvarnosti značajno je doprinosio jedan deo „kritičke“, prozapadne inteligencije, nesklone patriotskim vrednostima. Oni su širili nepoverenje u demokratske institucije od kojih je institucija izbora za predstavnička tela najvažnija. U vreme brutalnih sankcija i rata na prostoru SFRJ, čak i NATO bombardovanja, optuživali su Miloševića za zapadni varvarizam. Neki među njima tri decenije govore i pišu da se u delovanju svake prosrpske vlade „prepoznaju brojni znaci diktature“, da su „ukinute političke, ekonomske i kulturne slobode“, da „vlast odustaje od evropskog puta i dobrosusedskih odnosa čime ponovo vodi zemlju u međunarodnu izolaciju“. Pri tom koriste rečnik od koga se pristojan čovek stidi. Koriste laž. Šire mržnju prema demokratski izabranim predstavnicima vlasti. Da, takvi su neki srpski intelektualci! I sve to pod kapom samopripisanog demokratizma! To su govorili i govore intelektualci socijalnih znanja i nije lako objasniti kako u višestranačkoj demokratiji vide diktaturu i ukidanje sloboda!

LAŽNI POJAM „MEĐUNARODNA ZAJEDNICA“ Nemoguće je razgovarati o srpskoj politici, a da se ne analizira uloga Zapada, prevashodno Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Zapadno mešanje u srpsku politiku odvijalo se kontinuirano i na više nivoa. Kako objašnjavate njihovu politiku kažnjavanja i pomaganja Srbima i Srbiji? Pogledajmo šta je Zapad, kamufliran lažnim pojmom „međunarodna zajednica“ čini Srbima u poslednjih 30 godina. Srbi se od 1990. do 2000. brutalno kažnjavaju od strane Zapada i UN. Sankcije koje su uvedene protiv Srba 1992, po okrutnosti nemaju premca u kolektivnom kažnjavanju (prevazilaze ih ove prema Rusima 2022, ali samo od strane Zapada). Zašto? Zato što su branili pravo na samoopredeljenje, isto ono pravo koje je dato i drugima u SFRJ. Srbi nisu pristali na republičke granice kao državne. Amerikanci pretvaraju terorističku OVK u oslobodilačku 1998. godine, a onda je usledilo NATO bombardovanje 24. marta 1999. koje će Srbi pamtiti kao Kosovski boj iz 1389. Cilj otimanja Kosova i Metohije iz ustavnog poretka Srbije ostvaren je sredstvima neviđenih laži iz zapadnih političkih i medijskih centara uz povremenu upotrebu (ne)selektivne vojne sile. I sad Srbi treba da nastave nazdravičarski odnos sa akterima takve antisrpske politike! To ne može! I posle 2000. nastavlja se zapadna borba protiv srpskih prava i interesa. Veći deo Evropskih država priznaje Kosovo. Na čelu borbe protiv Srba su političke vlasti Londona i Berlina koje se rukovode maksimom Oto fon Bizmarka da sila ide pre prava. Predvodnici EU pritiskaju Srbiju da prizna učinak NATO sile na KiM. U tome im se pridružuje Evropski parlament sa dodatkom da uvede sankcije Rusiji. A ima i srpskih zaljubljenika u EU koji ne mare za nacionalnu pravdu, slobodu, interes, dostojanstvo. Patriotskoj Srbiji i srpskom narodu ne preostaje ništa drugo nego da nastave borbu za svoja nacionalna prava i državni integritet. Istorijsko iskustvo nas uči da onaj koji se bori za slobodu i pravdu nikad nije izgubio. Socijalni mislioci tvrde da nacionalnu snagu jačaju kolektivnopsihološki činioci kao što su patnje, uvrede, kolektivno poniženje naneseno od imperijalnog osvajača.

Kao u nekim drugim tekstovima tako i u ovoj knjizi, kritički ocenjujete jugoslovensku deonicu srpske istorije. Tvrdite da je 20. vek politički unazadio srpsku državnost i političku svest, a nacionalno biće smanjio za oko tri miliona. Šta se to desilo sa srpskim političkim umom pa je posle duge istorije samooslobođenja doživeo ono što se dogodilo na kraju 20. veka?
Potrebni su nam timovi naučnika koji bi istražili i objasnili kako se dogodilo da jedan narod koji postoji i bori se protiv stranih zavojevača osam vekova, uđe u 20. vek i promeni svoje nacionalno ime i ime države. Kako srpski intelektualci i političari nisu progledali početkom 19. veka namere hrvatskih iliraca u okretanju od Mađara prema Srbima i srpskom jeziku? Pa su slepi za ostrašćeno antisrpsko delovanje Ante Starčevića, Josipa Franka? A sa stvaranjem jugoslovenske države počinje rad nekih srpskih intelektualaca protiv srpskih interesa!
Glas u pustinji bio je glas Crnjanskog kada je 1934. godine zapisao da Srbi treba da se okrenu vlastitim interesima. „Inače, trajaće i dalje ova dosadna komedija i završiće se još jednom kao srpska tragedija.“ A samo sedam godina kasnije došlo je do te srpske tragedije u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
A pogledajmo šta se radi sa srpskim jezikom u Jugoslaviji i dvadeset godina od razbijanja SFRJ! Stojan Novaković pokreće 1888. godine pisanje „Rečnika srpskog narodnog i književnog jezika“. Na tom rečniku se radilo do 1953. godine, tačnije do Novosadskog dogovora koji uvodi „srpskohrvatski jezik“, a 1959. godine štampa se prvi tom „Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika“. Čudo je pravo da se rad pod tim imenom nastavlja u Beogradu u Institutu za jezik SANU do današnjeg dana!
Uostalom pogledajmo bilans srpskog jugoslovenstva. 1. U prvom i drugom ratu Srbi su uzaludno postradali; protiv njih su se okrenule stare i nove nacije u Jugoslaviji, čiju su emancipaciju pomogli; 2. ušli su sa slavom u novu državu 1918. a izašli sa zapadnom i unutarjugoslovenskom političkom i medijskom demonizacijom, ponižavanjem i vređanjem; 3. od srpskog nacionalnog bića otkidali su se i prisvajali delovi preveravanjem i manipulacijom; 4. potrošena je ogromna intelektualna i politička energija, materijalna dobra, kultura; 5. doživeli genocid u Jasenovcu i nacionalni genocid u Hagu; 6. doživeli NATO bombardovanje i otimanje KiM; 7. isterani uz pomoć Zapada iz Hrvatske, delova BiH i Kosova i Metohije. Uzaludno straćen srpski vek! Pa zar jugoslovenstvo nije poraz i srpskog političkog uma. Dve velike srpske ratne pobede pretvorene u poraze! Sveta Stojanović je postavio pravo pitanje: da li je Jugoslavija bila mogućna posle Jasenovca? Ali ni 1918. nije imala u sebi mogućnost trajanja.
Razmišljanje o srpskoj političkoj svesti i stvarnosti u poslednje tri decenije ne može da zaobiđe Kosovo i Metohiju. Ko je više zaslužan za današnji status KiM: zapadni politički, vojni i medijski centri, nasleđe socijalističkog ustava ili neki srpski politički akteri?
Svako je iz ove trojke nešto učinio da je KiM u nacionalnim i političkim ranama decenijama. Srpski komunisti, opijeni ideologijom internacionalizma, nisu videli ili nisu hteli da pogledaju razmah nacionalizma među kosovskim Albancima kao i kod drugih nacija u SFRJ. Zapadni politički centri planiraju i pripremaju pomoć separatističkim snagama u bivšoj državi. Pa Musolini je još 1938. govorio da je „Kosovo nož u leđa Jugoslavije“. Demokratski Zapad je to sproveo u delo bombama 1999. godine. Naravno odgovorni su svi srpski politički i javni akteri od 1918. godine koji su na razne načine doprineli da se deo srpske teritorije postepeno otima i što nisu znali kako da je odbrane.
U situaciji koja stvorena 17. 2. 2008. godine, nalaže se srpskoj politici nastavak borbe za međunarodno pravo i odbranu KiM. U toj borbi patriotizam treba da pokažu državna vlast, politička opozicija, crkva, intelektualci, mediji, obrazovanje. Protivnik je jak, Zapad deluje mimo pravila i prava, ali ne podržavaju ga drugi delovi sveta. Srbi treba da se pripreme na dugu, upornu, hrabru borbu protiv savremenog Golijata. Proteklih 25 godina jasno pokazuju šta god Srbi učinili za svoja prava u pokrajini, Zapad će biti na strani kosovskih Albanaca. Oni su priznali izbore u četiri srpske opštine sa tri posto izašlih nesrpskih građana! To nikako ne sme da obeshrabri i gurne u malodušnost Srbe. Mudra borba i vera u vrednost pravde i pravičnosti koje drže zemlju i gradove mora da se nastavi. A budućnost uvek donosi nešto novo.