Суочавање с бахатошћу сецесионистичког режима у Приштини, на ширем политичком и психолошком плану за српско друштво данас бива изузетно тешко, будући да је увезано с претећим примицањем осећања националног понижења читаве заједнице. Понижења као удеса доживљеног усред заоштравања и других драматичних криза – политичке, идентитетске, економске, културне. Уз хипотетичну капитулацију, у овдашњем јавном и полујавном дискурсу, промишљају се сада одговарајућа појмовне „копче“: историјски пораз, колаборација, национална издаја, кривична одговорност. Све то учвршћује уверење да је земља на историјском раскршћу и да је не само у прилици већ и да мора да доноси судбинске одлуке. Да се осмели на кораке одлучујуће за будућност, можда и на стратешка решења удаљена од папагајског понављања „будућност видимо само у ЕУ“.
Отуда бива логично, а правно и дипломатски целисходно, решење да се, макар „с великим закашњењем“, делује у новом смеру. У прошли понедељак Србија је наиме упутила писмени захтев којим је затражила хитно одржавању седнице Савета Безбедности УН, „због отвореног етничког чишћења на Косову и Метохији“. У захтеву за сазивање седнице скреће се пажња на актуелну ситуацију на територији покрајине. Прилике су у оштрој супротности са Повељом УН и Резолуцијом СБ УН 1244, према којој се територијални интегритет земље не доводи у питање!
Да ли је капитулација Србије на КиМ неминовна? Ситуација с којом се, де факто и де јуре, у садашњим геополитичким и историјским околностима српска држава и њен народ морају помирити? Одречан одговор, колико год га у овом тренутку догађаји смештали у „залуђивање“ и бандоглаво порицање „стварности“, није без смисла. Такав одговор вредан је, чини се, колико и онај супротног значења. Не само зато што међународно право још постоји и што би његово укидање, па и у овом случају, значило почетак ере потпуног планетарног хаоса и безумља. Не само зато што – парафразирајући великог песника – имамо право на логично питање: ако смо део своје земље већ предали (капитулирали), шта још тако упорно траже од наше државе и њених званичника? И не само зато што насилни и моћни део света – Колективни запад, методама жешћим од „терапијски“ спроведеног општег менталног терора и пропагандне масовне хипнозе – намеће Србији обавезу да верује да мора да буде поражена. И да је то наводно праведно решење јер Србија је, понављају, изгубила КиМ на бојном пољу.
Поступак убрзавања „отвореног етничког чишћења Срба са Ким“ управо се догађа – преко (о)смишљених мера и потеза који ће, буду ли несметано спроведени, учинити да држава Србија у наредних неколико месеци потпуно нестане с КиМ. „Након укидања динара и највероватније забране рада привременим општинским органима на Косову које именује Влада Србије, уследиће и потпуна интеграција српског здравства и школства у косовски систем. Осим тога, све српске фирме са севера Косова мораће да се пререгиструју у косовској агенцији за привредне регистре“ (Небојша Вујовић).
Међутим, простор и могућности да се усред албанског и западног насиља ситуација на КиМ преокрене – постоји. У околностима геополитичких промена и ресетовања светских прилика, тај простор, наравно, расте. Управо је учињен важан корак ка пожељном „премештању“ решавања проблема у домен одлучивања под окриљем УН. Разумна одлука упркос већ израженој резерви да ће до ове седнице стварно доћи („Не верујем да ће је одобрити“, рекао је председник Вучић и подсетио да је „од 15 чланица СБ УН девет признало независност Косова, а да је за одобравање седнице потребна сагласност девет чланица“).
Амбасадор НР Кине у Србији Ли Минг у интервјуу „Политици“ пак упозорава: „Питање Косова и Метохије је тачка ризика за Балкан и Европу, а политичко решење овог питања и одржавање стабилности на Косову и Метохији су у интересу свих страна и захтевају сталне напоре свих страна. Кинеска страна сматра да би у оквиру Резолуције 1244 СБ УН две стране требало да дођу до обострано прихватљивог решења (…) да у том процесу треба у потпуности поштовати суверенитет и територијални интегритет Србије.“
Разматрајући могуће пожељне обрте ове за Србију изузетно тешке ситуације, проф. др Слободан Самарџић, из Покрета за одбрану КиМ, саветује и пита српског председника: „Да ли ће се направити један важан корак, који може бити врло једноставан, и ствар се тако може зауставити, и можда једног дана и преокренути, а то је да (председник –прим. аут.) каже: Ја нећу више да преговарам, док Курти не повуче све оне одлуке и кораке које је предузео једнострано.“ „Заокружујући сада и финансијски суверенитет тзв. Косова, Аљбин Курти дакле води игру испред носа свима. Вероватно јесте у вези са Бриселом и Вашингтоном, али он води игру, намеће теме које ће стално да нас затичу. Затичу нашу власт пре свега, која је задужена да прати из дана у дан све што се догађа, дакле не само оно што види него и оно што чује од обавештајног сектора који би требало да буде тамо присутан.“
Међу детаљније упућенима у хронику косметских збивања, као и у политичким и страначким круговима у Београду, данас се наводе различити предлози и решења која неретко саветују проглашење окупације КиМ. Истиче се да низ споразума Београда и Приштине, и споразума Београда и западне међународне заједнице који се тичу Косова „нажалост јесу реалност, али та реалност не мора да буде трајна“, јер је над српском државом, црквом и народом на Косову извршено насиље (Александар Раковић).
„Србија мора прогласити окупацију дела државне територије док сви релевантни међународни чиниоци не буду уважавали Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација из 1999. године, којом се штити територијална целовитост Србије и предвиђа повратак српских снага безбедности на Косово“ (Нова ДСС).
„Иду ка томе да им није стало до столице у Уједињеним нацијама већ до фотеље у НАТО-у, али је реалност сасвим другачија – то је територија која је под НАТО окупацијом. То им треба рећи и у Бриселу“ (Небојша Човић).
Најзад, у српском друштву, у његовом убедљиво већинском делу, постоји велика сагласност у ставу: Србија никада не сме да одустане од одбране Косова. Поменули смо овде тек део гласова и аргумената којима се, контра повременом исказивању малодушности, поткрепљује, међу Србима снажно присутно убеђење поводом судбине Косова и Метохије: „Није готово! Косово је било, јесте и биће – српско“!
Sve što je u Briselu potpisano sada se izvršava. Nemojte se ljutiti.
Јелена
НИШТА НИЈЕ ГОТОВО ДОК НИЈЕ ГОТОВО!
Оно што траже западни моћници (не светски, јер Америка са сателитима није “свет”)не може да прође без пристанка Србије; тек тада би било “готово”. Зато, бандоглавост Срба који, у изузетно тешким околностима кукавичлука и сервилности одговорних, настоји да сачува своје предачко наслеђе, није безнадежна.
Две-три магичне реченице зауставиле би све – можда и преокренуле – ствари док се не створе боље прилике за Србију (и овај свет у целини). Једна је она г. Самарџића “НЕЋУ ДА ПРЕГОВАРАМ ДОК… ” Друга: ОДУСТАЈЕМ ОД ЕВРОИНТЕГРАЦИЈА.Трећа могућност је: ПРОГЛАШЕЊЕ ОКУПАЦИЈЕ и пљусак захтева, а не ЗСО, ЗСО…
Без те “магије” председник би се, до у бесконачност, задовољавао, отварањем нових “кластера“ (без значаја), тапшањем (или шибом) по леђима, све док не почне да шаље своју децу (српску) у туђе (америчке) ратове…
Али не! Није то недостатак храбрости или неразумевање ОДГОВОРНОГ ПРЕГОВАРАЧА, него није у духу оног: “Нисмо се тако договорили!”. И то је суштина свега, а можда би му, чак, измакла и (обећана?) номинација за Нобела !
Готово није готово/Косово држава није држава. Шта каже Бриселски споразум којим је Косово добило све статусне атрибуте државе. А Асоцијација/Заједница општина са српском већином налази се по споразуму у држави Косово (мора да се редефинише Бр. споразум – да се избришу сви статусни државни атрибути Косова). Недостаје проглашенје “нормализације односа” Србије и Косова (франц. немачким предлог решенјем-ултиматумом и Охридским споразумом) коју ће потврдити медјународна конференција – за чланство Косова у УН и свим медјународним организацијама (сада уклјучено у поглавлје 35). Зато је интензивирано свестрано насилје над косовским Србима дасе спроведе Охридски споразум за коначно решенје – Косово у УН!
Намеће се питанје зашто се Србија у задне време интензивно позива на “важећу” Резолуцију УН 1244 за заштиту суверенитета Србије, након 12. година Бриселских преговора, а Бриселским споразумом Косово (КиМ) се отима-предаје косовским шиптарима-албанцима? Шта ће Бриселски споразум када имамо Р-1244 УН-а?
Зашто су у старту 2013. године у Бриселу Дачић и Вучић прихватили и потписали Бриселски споразум који садржи све елементе “државе Косово”? Документи се потписују на крају (данашнје време) када обе стране усагласе ставове!!! То “стартно” потписиванје споразума је данас довло до тешке безбедносне и политичке проблеме, са оголјени насијем над Србима да опстану на Косову (КиМ). Поред тога – споразум нису доставили Народној скупштини на “јавну” расправу – да види народ шта пише (чије ће бити КиМ?) – него су га тумачили двосмислено да се прикрије предаја КиМ, у стилу: лажна држава (који је рок, кад су рекли Шиптари да лажу…, привремене косовске институције, наша јужна покрајина КиМ – то нигде не пише у споразуму, нема ни реч да пише Србија. Лаже се српски народ! Следи наставак! Хвала на разумеванју!
Ако сте ви писали овај коментар, да подсетим да у Србици (ћирилици) постоје Слова: Љ (уместо – Lj, Њ – уместо Nj и тако даље).
Овако кориштење са лј и нј наше азбуке је скаредно.
Одличан чланак!
“Ништа није готово док све не буде готово” (наставак коментара).
То је (двосмислен) принцип који је договорен за Бриселски споразум 2013. године измедју прдседника Вучича и Хашима Тачија: “Ништа није договорено док све не буде договорено”. Обојица су дали засебно (слично) образложенје. Вучић је рекао отприлике: Најболје је када се преговори до краја заврше, да се ондак званично изадје у јавност, да се не разводнјавају договори по тачкама у деталјима. Тачи је исто био видно задоволјан.
За мене је такав принцип двосмислен, тајанствен, неприхватлјив, писао сам више коментара, јер је такав приступ Бриселском споразуму (ништа није готово док све не буде готово) – довести до свршеног чина Бриселског споразума (отиманје-предаје КиМ), када ће бити касно да се нешто исправи, да се поврати територија! То се, како видимо, данас на Косову страшно дешава.
На такав заклјучак ме подстакао Бриселски споразум којег сам у старту 2013. године прочитао (Косово територијално добило све статусне атрибуте “Албанске државе”, и написао коментар: БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ: “Албанцима територија КиМ – Србима ништа, нула, и манје од ништа – Србија се обавезује да ће дугорочно финансирати опстанак Срба на Косову и Метохији”. Нисам могао да верујем да у наслову пише контрадикторно – Споразум за “нормализацији односа”. Каква је то нормализација односа да Србија преда територију!? Био сам врло разочаран таквом политиком.
Што се тиче “Нобела”, Вучић каже:
За предају Косова и санкције Русији добио бих “Нобелову награду”. То је сигурно. Тебе председниче неће да изневере, као што су изневерили премијера 2013. Ивицу Дачића. Први пут сам недавно гледао на ТВ Дачићеву изјаву, који каже, цитирам: “Мени су обећавали Нобелову награду ако потпишем Бриселски споразум. Ја сам потписао и… ништа. Где је та награда, нисам је добио”! Верујем да је огроман број гледалаца видело на ТВ ту Дачићеву изјаву. Чудно, нема коментара. Верујем да зна и Вучић.
Да се одбаци Бриселски, Франц. Немачки и Оридски споразум – преговоре наставити у УН! Да скратим, хвала на разумеванју!
NIJE GOTOVO pod uslovom da skori neslućeno uspešan manevar naše vlade koji obećava da se rešavanje kosovsakog problema, iz osvedočeno neprijateljsko okruženja EU ,vrati u UN., kruniše sledećim logičnim i hitnim korakom. A to je da se, uz obezbeđenje podrške Kine i njene meke moći u SB i UN, kao i ostalih nama prijateljskih zemala, zatraži hitno preispitivanje odluke komande kosovskog KFOR-a kojom je, UZ NAJGRU-BLJE KRŠENJE ODREDABA REZOLUCIJE 12-44 UN, odbačen naš nedavni zahtev za stacioniranje odreda naših oružanih snaga na KIM, a čije prisustvo,, brojno stanje (nešto manje od hiljadu vojnika i policajaca) kao zadaci su decidirano pobrojani u navedenoj rezoluciji.
Jasno je da će hitnim preduzimanjem ovog odlućujućeg koraka, u čiji uspeh ne bi trebalo sumnjati, pogotovo jer ima međunarodno zakonsko pravno utemeljjenje. uveliko predstavljati snažno ohrabrenje za oastanak Srba na KIM. Zapravo to je jedini mirotvorački manevar kako bi se neutralisala isplanirano tempirana odluka administracije EU o viznoj liberalizaciji sa lažnom državom Kosovo. Evidentno širenje glasina kako je ova odluka donesena u najtežem trenutku za Srbe da bi potakla Albance na masovno iseljavanje, nije ništa drugo nego podvala Srbima , kako bi upravo oni ispraznili KIM. E tek, tada bi bi sve bilo gotovo.A moguće je da u našem narodu ima snaga koji bi upravo na ovaj nači da spasu svenarodna”m..a iz procepa”.
Оно што је апсурдно је чињеница да ниједан до данас сазив Владе али ниједан није прогласио окупацију дијела сопствене територије државе чланице и оснивача УН од тренутка напада а затим окупације од стране коалиције ратних злочинаца ?
Зашто ?
То су факта , и то је нажалост нијеми одговор на чланак.
Питати “ господу “ из Владе као и све претходне сазиве како називају оно кад ти неко на силу отме и држи дио територије, убија, и пљачка ти сопствени народ ? .
Није имао ко да прогласи окупацију дјела сопствене територије , јер Срба у Влади Србије поодавно нема, да је био макар и један његов глас би се већ чуо .