НИЈЕ ГОТОВО

Реч „капитулација“ – са својим злокобним значењем националне предаје и пораза – протеклих дана учестало се појављивала у свести и друштвеном животу Срба. Заслуге за ту невољу припадају догађајима на Косову и Метохији, југозападној територији наше државе за коју поједини истакнути њени становници албанске националности, уз асистенцију и подршку најмоћнијег дела западног света, тврде да није више део Србије већ да је самостална и независна држава. Такође, да тако осамостаљена и своја, ова државолика творевина може, и сме, да отворено намигује трећој држави – Албанији, вољна да кад-тад ступи у брак с њом.
Суочавање с бахатошћу сецесионистичког режима у Приштини, на ширем политичком и психолошком плану за српско друштво данас бива изузетно тешко, будући да је увезано с претећим примицањем осећања националног понижења читаве заједнице. Понижења као удеса доживљеног усред заоштравања и других драматичних криза – политичке, идентитетске, економске, културне. Уз хипотетичну капитулацију, у овдашњем јавном и полујавном дискурсу, промишљају се сада одговарајућа појмовне „копче“: историјски пораз, колаборација, национална издаја, кривична одговорност. Све то учвршћује уверење да је земља на историјском раскршћу и да је не само у прилици већ и да мора да доноси судбинске одлуке. Да се осмели на кораке одлучујуће за будућност, можда и на стратешка решења удаљена од папагајског понављања „будућност видимо само у ЕУ“.
Отуда бива логично, а правно и дипломатски целисходно, решење да се, макар „с великим закашњењем“, делује у новом смеру. У прошли понедељак Србија је наиме упутила писмени захтев којим је затражила хитно одржавању седнице Савета Безбедности УН, „због отвореног етничког чишћења на Косову и Метохији“. У захтеву за сазивање седнице скреће се пажња на актуелну ситуацију на територији покрајине. Прилике су у оштрој супротности са Повељом УН и Резолуцијом СБ УН 1244, према којој се територијални интегритет земље не доводи у питање!
Да ли је капитулација Србије на КиМ неминовна? Ситуација с којом се, де факто и де јуре, у садашњим геополитичким и историјским околностима српска држава и њен народ морају помирити? Одречан одговор, колико год га у овом тренутку догађаји смештали у „залуђивање“ и бандоглаво порицање „стварности“, није без смисла. Такав одговор вредан је, чини се, колико и онај супротног значења. Не само зато што међународно право још постоји и што би његово укидање, па и у овом случају, значило почетак ере потпуног планетарног хаоса и безумља. Не само зато што – парафразирајући великог песника – имамо право на логично питање: ако смо део своје земље већ предали (капитулирали), шта још тако упорно траже од наше државе и њених званичника? И не само зато што насилни и моћни део света – Колективни запад, методама жешћим од „терапијски“ спроведеног општег менталног терора и пропагандне масовне хипнозе – намеће Србији обавезу да верује да мора да буде поражена. И да је то наводно праведно решење јер Србија је, понављају, изгубила КиМ на бојном пољу.
Поступак убрзавања „отвореног етничког чишћења Срба са Ким“ управо се догађа – преко (о)смишљених мера и потеза који ће, буду ли несметано спроведени, учинити да држава Србија у наредних неколико месеци потпуно нестане с КиМ. „Након укидања динара и највероватније забране рада привременим општинским органима на Косову које именује Влада Србије, уследиће и потпуна интеграција српског здравства и школства у косовски систем. Осим тога, све српске фирме са севера Косова мораће да се пререгиструју у косовској агенцији за привредне регистре“ (Небојша Вујовић).
Међутим, простор и могућности да се усред албанског и западног насиља ситуација на КиМ преокрене – постоји. У околностима геополитичких промена и ресетовања светских прилика, тај простор, наравно, расте. Управо је учињен важан корак ка пожељном „премештању“ решавања проблема у домен одлучивања под окриљем УН. Разумна одлука упркос већ израженој резерви да ће до ове седнице стварно доћи („Не верујем да ће је одобрити“, рекао је председник Вучић и подсетио да је „од 15 чланица СБ УН девет признало независност Косова, а да је за одобравање седнице потребна сагласност девет чланица“).
Амбасадор НР Кине у Србији Ли Минг у интервјуу „Политици“ пак упозорава: „Питање Косова и Метохије је тачка ризика за Балкан и Европу, а политичко решење овог питања и одржавање стабилности на Косову и Метохији су у интересу свих страна и захтевају сталне напоре свих страна. Кинеска страна сматра да би у оквиру Резолуције 1244 СБ УН две стране требало да дођу до обострано прихватљивог решења (…) да у том процесу треба у потпуности поштовати суверенитет и територијални интегритет Србије.“
Разматрајући могуће пожељне обрте ове за Србију изузетно тешке ситуације, проф. др Слободан Самарџић, из Покрета за одбрану КиМ, саветује и пита српског председника: „Да ли ће се направити један важан корак, који може бити врло једноставан, и ствар се тако може зауставити, и можда једног дана и преокренути, а то је да (председник –прим. аут.) каже: Ја нећу више да преговарам, док Курти не повуче све оне одлуке и кораке које је предузео једнострано.“ „Заокружујући сада и финансијски суверенитет тзв. Косова, Аљбин Курти дакле води игру испред носа свима. Вероватно јесте у вези са Бриселом и Вашингтоном, али он води игру, намеће теме које ће стално да нас затичу. Затичу нашу власт пре свега, која је задужена да прати из дана у дан све што се догађа, дакле не само оно што види него и оно што чује од обавештајног сектора који би требало да буде тамо присутан.“
Међу детаљније упућенима у хронику косметских збивања, као и у политичким и страначким круговима у Београду, данас се наводе различити предлози и решења која неретко саветују проглашење окупације КиМ. Истиче се да низ споразума Београда и Приштине, и споразума Београда и западне међународне заједнице који се тичу Косова „нажалост јесу реалност, али та реалност не мора да буде трајна“, јер је над српском државом, црквом и народом на Косову извршено насиље (Александар Раковић).
„Србија мора прогласити окупацију дела државне територије док сви релевантни међународни чиниоци не буду уважавали Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација из 1999. године, којом се штити територијална целовитост Србије и предвиђа повратак српских снага безбедности на Косово“ (Нова ДСС).
„Иду ка томе да им није стало до столице у Уједињеним нацијама већ до фотеље у НАТО-у, али је реалност сасвим другачија – то је територија која је под НАТО окупацијом. То им треба рећи и у Бриселу“ (Небојша Човић).
Најзад, у српском друштву, у његовом убедљиво већинском делу, постоји велика сагласност у ставу: Србија никада не сме да одустане од одбране Косова. Поменули смо овде тек део гласова и аргумената којима се, контра повременом исказивању малодушности, поткрепљује, међу Србима снажно присутно убеђење поводом судбине Косова и Метохије: „Није готово! Косово је било, јесте и биће – српско“!