ФРАЊО ТУЂМАН И МИЛАН БУЛАЈИЋ – ПОКУШАЈ ДИЈАЛОГА

Заташкавање истине о Јасеновцу (други део)

Др Милан Булајић, оснивач и први директор Музеја жртава геноцида у Београду, чији је циљ био да се сазна пуна истина о јасеновачком логору, никада није имао потребну подршку за свој рад, а након непрестаних напада и оспоравања из Хрватске, доживео је да га „минира“ и „петооктобарска“ власт

Милан Булајић, доктор међународног права и дипломатске историје, рођен је 6. септембра 1928. у Вилусима код Никшића. У партизанима је био од тринаесте године, а скоро четири деценије провео је на раду у Министарству иностраних послова. Био је носилац бројних домаћих и међународних признања. Као пријатељ суда, учествовао је на суђењу Адолфу Ајхману 1961. у Јерусалиму, а потом је у својству посматрача присуствовао процесу усташким терористима због напада на војну мисију Југославије, у Берлину 1970. Наредне године био је посматрач на суђењу убицама југословенског амбасадора у Стокхолму 1971, а као посматрач САНУ био је на суђењу Андрији Артуковићу, у Загребу 1986. године. Био је покретач оптужбе, захтева за екстрадицију, и суђења усташком команданту концентрационог логора смрти Јасеновац, ратном злочинцу Динку Шакићу, чијем је суђењу присуствовао у Загребу 1999. године. Булајић је учествовао на бројним домаћим и међународним скуповима и доказао се као аутор низа драгоцених књига о Србоциду у Другом светском рату и у ратовима деведесетих.
Овај каријерни југословенски дипломата је оснивач и први директор Музеја жртава геноцида у Београду, чији је циљ био да се сазна пуна истина о јасеновачком логору и да се спречи ревизионизам Фрање Туђмана и његових следбеника. Живот је посветио борби за истину. У циљу утврђивања истине о Јасеновцу, на међународном скупу у организацији САНУ („Јасеновац 1945–1988“) предложио је формирање базе података о жртвама усташког терора. На основу тог предлога је и формиран Музеј жртава геноцида.

БУЛАЈИЋЕВО ОСПОРАВАЊЕ ТУЂМАНОВИХ ТВРДЊИ Када је Фрањо Туђман, уочи распада СФРЈ, објавио ревизионистички памфлет, „Беспућа повијесне збиљности – расправе о повијести и филозофији злосиља“, Булајић је упозорио домаћу и светску јавност да је „стварни смисао Туђманове теорије – неоусташтво и разбијање Југославије“. С обзиром на то да Туђман није одговорио на ову тезу, 8. јуна 1990. године Булајић је позвао будућег председника независне Хрватске да „пред хрватском и српском, југословенском и свјетском јавношћу докаже јавно изнијету тврдњу у својој књизи „Беспућа повијесне збиљности“ да је тај простор (Јасеновац – Градишка) послужио за логор новим властима, најприје јединицама Југословенске армије, а затим и цивилним властима НР Хрватске“. А већ 6. јула Булајић је од Туђмана тражио да образложи свој пројекат претварање Меморијалног подручја Јасеновац у заједнички меморијал жртава и злочинаца.
На Међународној конференцији о Југославији 6. новембра 1991, сада већ као председник Хрватске, Туђман је тврдио да је у Јасеновцу убијено двадесет хиљада људи, позивајући се на „нова немачка документа“, која никад ником није показао. Булајић је опет дигао глас немирења са том лажи. Када се, у доба ратова у последњој деценији 20. века, подручје логора Јасеновац нашло на две различите државне територије (део у Хрватској, део у Републици Српској), Булајић је предложио да Унеско заштити цео комплекс, али његов предлог није прихваћен. Предлагао је и заједнички пројекат утврђивања пуне истине који би Србија спровела с Хрватском, али ни то није прошло. Исту судбину доживела је и Булајићева иницијатива да се формира Мисија Уједињених нација за утврђивање чињеничног стања, коју би чинили светски експерти.
Туђманова Хрватска је кренула у радикални обрачун са „јасеновачким митом“. Хрватски информациони центар и Хрватски институт за повијест објавили су књигу Јосипа Печарића, универзитетског професора математике, „Српски мит о Јасеновцу“, као и дело Филипа Коена, „Тајни рат Србије“. Печарић је Булајића проглашавао за „ратног злочинца“, али овај није одустајао од доказивања истине. Априла 1995. Булајић се поново обратио Унеску, тражећи да се Јасеновац стави на листу светске баштине. После девет месеци директор Центра светске баштине Бернд фон Дросте јавља да „са дужним поштовањем према подручју у питању, не може да не укаже да уписивање било ког подручја у листу светске баштине јесте искључиво право државе на чијој територији је имовина у питању лоцирана“. Нажалост, „Бљесак“ и „Олуја“ већ су били окончани, Јасеновац је био у Туђмановим рукама, тако да је надлежна била само Хрватска.
Године 1996. спречена је изложба о Јасеновцу у САД и Израелу, а приликом разговора у Музеју холокауста у Вашингтону и Музеју толеранције Визенталовог центра у Лос Анђелесу, Булајићу је речено да је Јасеновац – „политика“. Професор Бари Литучи, крајем 1997, на Кингсбороу колеџу у Њујорку је организовао међународну конференцију, на којој је наступио, као „стручњак за демографију“, инжењер Владимир Жерјавић, у Туђманово име. Притисак америчких власти спречава формирање Међународне комисије експерата и доношење акционог плана утврђивања чињеничног стања.

СУДБИНА ЈАСЕНОВАЧКЕ ЗБИРКЕ И НОВИ УДАРИ НА БУЛАЈИЋА Јасеновачку збирку је 1991, од уништења које је планирао неоусташки Туђманов режим, спасао кустос тадашњег музеја Симо Брдар, који ју је пренео у Козарску Дубицу и сместио у свој стан. Милан Булајић је покушао да збирку пресели у Београд како би се, с обзиром на њен значај, унела у адекватан простор. Срби из ондашње Владе Републике Српске су му рекли да се „грађа о страдањима у логору Јасеновац као културно добро од изузетног значаја не може износити из земље“. Влада РС је на седници 9. јула 1999. донела одлуку да се грађа из Козарске Дубице преда Архиву РС у Бањалуци. Симо Брдар је у септембру 1999. то и учинио. Архив РС се обавезао да ће збирку чувати, пописати и вратити Јавној установи „Спомен-подручје Доња Градина“. Међутим, грађа је на основу споразума Милорада Додика са Дианом Салцман уступљена САД. Вашингтонски Музеј холокауста је крајем те године, 5. децембра 2001, комплетну збирку вратио у Спомен-подручје Јасеновац, то јест на дар Туђмановој Хрватској. Додик је на саслушању пред Анкетном комисијом Народне скупштине РС потврдио да је „из разлога хитности потписао спорни споразум без знања Владе РС“, а јавност у РС је за ово сазнала након што је грађа већ пребачена у Вашингтон и предата Хрватима, који је и данас држе у депоима.
Након промена у Србији 2000. године домаћи ревизионисти и кроатофили су се жестоко обрушили на Милана Булајића. „После 5. октобра је истеран из Музеја жртава геноцида који је водио и рад музеја је блокиран. Рекао ми је да су му одузели компјутер у коме су била бројна документа о српским страдањима из Другог светског рата, али и документација о 1995. години. Затим су кренули и ревизионисти да смањују број жртава геноцида и релативизују број страдалих у Јасеновцу“, сведочио је Бранко Радун. У том периоду, као непожељни сведок истине о Србоциду, Булајић је новинарима говорио ствари које су биле више него актуелне: „Ми радимо против себе. Ја сам дубоко веровао у истину. Верујем и данас. Верујем у оно што је записано у Светом писму – Истина ће вас ослободити. Сви се куну у истину, а нико је не жели.“
Затим је наново почело институционално прећуткивање истине о Јасеновцу. Булајић, наравно, није ћутао: „Одбор САНУ за сакупљање грађе о геноциду је укинут 1994. у време обновљеног геноцида. Државна комисија за ратне злочине, коју је образовала Скупштина СФРЈ, такође је укинута 1993. Савезна комисија за злочине против човечности и међународног права је одлуком петооктобарске владе 2002. пасивизирана, а грађа пребачена у зграду СИВ-а. Музеј жртава геноцида је исте године пасивизиран и пребачен у Крагујевац. Фонду за истраживање геноцида су одузете просторије и електронска технологија, а ускраћена су му и финансијска средства.“ Био је то један од великих грехова „петооктобараца“.

КО ЈЕ ЗАПРЕПАСТИО БУЛАЈИЋА? Булајић је вапио: „Изучавање геноцида мора бити подигнуто на највиши ниво и морало би се институционализовати, а не као до сада препустити добронамерним појединцима. Србија мора донети закон о забрани и кажњавању негирања злочина геноцида, минимизирања броја жртава и ревизије историјских чињеница. Недавно је ‘Нова Далмација’ питала председника Тадића, у време његове посете Хрватској, да ли Србија размишља о питању обештећења јасеновачких жртава. Био сам запрепашћен када сам прочитао да је он одговорио да то не долази у обзир сада, јер би пореметило односе у регији! Немци су обештетили Јевреје. Ни после 64 године од пробоја јасеновачких затвореника није утврђена истина о броју жртава. Број од 700.000 жртава није израз ‘српског мита о Јасеновцу’. Тај број наводили су хрватске институције и истакнути независни истраживачи.
„На делу је минимизирање клероусташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, па тако Славко Голдштајн 2005. године, на комеморацији у Јасеновцу у пратњи премијера Хрватске Ива Санадера, изјављује да се број јасеновачких жртава креће између 80 и 100 хиљада! Члан Хрватске академије наука и уметности Јосип Печарић је ‘научно’ подржао јасеновачке жртве и изјавио да је живот од свих могућих узрока изгубило евентуално 3.000 људи, не више од 5.000. Исти академик је предложио да ја, због писања, будем проглашен за ратног злочинца.“
Чудне околности наметале су апсурдан закључак: кад су већ Артуковић и брачни пар Шакић умрли мирно, нека се суди Булајићу.
Пошто су се хрватски ревизионисти често позивали на државни попис жртава рата из 1964, Булајић је упозоравао свој народ да не наседа на лаж: „Попис жртава геноцида из 1964. године је била стравична злоупотреба, када се дошло до цифре од милион жртава рата, од чега у Јасеновцу испод 100.000 људи. Уместо да се изврши ревизија, Влада је издала наређење да се подаци ставе под ембарго. Када сам направио Музеј жртава геноцида, са директором Савезног завода за статистику поставио сам захтев да се отворе те архиве. Констатовано је да је тај попис обухватао око 59 одсто жртава, што нас одмах доводи до два милиона жртава. Наши историчари говоре о Јасеновцу као да је то логор на неком трећем континенту.“
Хрватска је усташке злочинце ослобађала одговорности, а Срби су, у ратовима деведесетих, постали „геноцидни“. Булајић је подсећао: „Нада Шакић, најмонструознија жена убица у логору Јасеновац, полусестра усташког злочинца Макса Лубурића и жена Динка Шакића, заповедника логора у Јасеновцу, мирно проводи старост у елитном старачком дому у Загребу. И поред доказа, суд у Загребу ју је ослободио кривице и тако показао зашто је 1998. затражио њено изручење од Аргентине када и суд у Београду. Уместо на робији, Нада Шакић ужива све привилегије достојне националног хероја и заслужног грађанина. (…) Ни Андрија Артуковић, ни Динко Шакић – командант Јасеновца, нису осуђени за геноцид. Ни Иво Ројница, стожерник у Дубровнику, као ни Нада Шакић, нису осуђени за геноцид. Осуђен је за геноцид генерал Радислав Крстић иако никога није убио. Председник Југославије је оптужен за геноцид, председник Србије, начелник Генералштаба, генерали који су бранили ову земљу на Косову, сви су они оптужени за геноцид. Скоро да и нема Србина који није оптужен за геноцид. Ми смо већ морали напасти ову прву пресуду за геноцид, генералу Радиславу Крстићу. Он није крив, а осуђен је.“ Булајића, међутим, одговорни нису желели да слушају.

ЈАСЕНОВЧИЋ И СРЕБРЕНИЧЕТИНА Пошто је у НАТО наративу Јасеновац морао постати Јасеновчић, а Сребреница Сребреничетина, Булајић је описао правила нове србофобне игре. О добу када је Република Српска правила свој, компромисни, извештај о Сребреници, Булајић је причао о својој посети тадашњем челнику Републике Српске: „Чавић ми је рекао, када сам био код њега, да је он под притиском Ешдауна, који не прихвата извештај Дејана Милетића и да мора формирати државну комисију, да би она дала неки објективнији извештај. Тада ме је Чавић питао: Господине Булајићу, јесте ли ви спремни да уђете у ту државну комисију? С обзиром на моју познату тезу да Војска Републике Српске у Сребреници није извршила геноцид – било је злочина, али није било геноцида, одговорио сам му да то не могу одбити. Чавић ме је питао да ли могу предложити у комисију још неког од међународног угледа, да би се одупрли Ешдауну. Ја сам предложио Xорxа Богданича, аутора документарног филма ‘Рат који се могао спречити’. Тај филм је врло значајан и он хоће да прави такав документарни филм о Сребреници. Xорx је то прихватио. Прихватио је и Филип Корвен. Он је, кључне 1995. године, био координатор у Босни. И професор Србољуб Живановић прихватио је позив. Професор Живановић живи у Лондону (он је 1964. године први откопавао у Јасеновцу) и због тога је морао лутати по свету под капом ОУН. Професор Живановић је један од најбољих светских стручњака за масовне гробнице и члан је Британске краљевске академије. Те три биографије и моју послао сам Чавићу и Микеревићу. Ниједан од нас четворице нити је уврштен у државну комисију за испитивање геноцида у Републици Српској, нити су се господину Корвену, господину Богданичу, као ни нама, обратили да бар кажу ‘хвала вам што сте изразили спремност’, па да су онда могли измислили неки разлог зашто нас нису уврстили у Комисију.“ Ово Булајићево казивање је само још један од примера нашег презира према струци и науци.
Када је Булајић протеран са свога места у Музеју, Хрватска се радовала, о чему је српски геноцидолог говорио: „Славко Голдштајн је изјавио да је након одласка (истеривања!) др Милана Булајића са места директора Музеја геноцида у Београду, група младих истраживача направила ревизију броја жртава и дошла до бројке од 80.022 ликвидираних жртава усташког злочина у Јасеновцу. Историчар др Иво, син Славка Голдштајна је, гостујући на београдској БК телевизији бранио не само минимизирање жртава Јасеновца већ отворено тврдио да бивши заповедник Јасеновачких логора Динко Шакић није могао бити осуђен за геноцид, ‘јер се утврдило да је убио само два заточеника’! Ни др Андрија Артуковић, министар усташке полиције НДХ, није пред загребачким судом ни оптужен, суђен ни осуђен за злочине геноцида, већ за ‘обично убиство’.“ Милан Булајић је умро 2009. године. Епископ СПЦ, ревизиониста из Славоније, назива га несрећником, и, скупа са садашњим директором Музеја жртава геноцида у Београду, сврстава међу „нестручњаке“, као и Гидеона Грајфа.

НАШИ „СТРУЧЊАЦИ“ И НЕМАЦ КОРБ Уместо „нестручног“ Булајића, добили смо стручњака, који је, као геноцидолог, објавио једну библиографију о Холокаусту на српском језику, и још већег стручњака, који је објавио, између осталог, три публицистичке књиге о митовима и заблудама светске и српске историје. У својој студији „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941–1945)“, објављеној у новосадском „Прометеју“, Владимир Умељић нас подсећа како се данас стиче назив стручњака за Јасеновац, са све подршком србијанских владајућих кругова (знамо да је дуо стручњака без књига о Србоциду подржала Ана Брнабић, а један од њих је био чак трећи на недавној предизборној листи посланичких кандидата владајуће странке).
За наше домаће ревизионисте прави научник (бар кад је Србоцид у питању) је немачки ревизиониста Александар Корб, који је, 20. маја 2018, у загребачком „Јутарњем листу“, дао интервју у коме каже да НДХ није ни планирала покољ Срба: „Нема доказа како је постојао мастер – план који је предвиђао суставну ликвидацију српског становништва у тој држави“. И још: „Примарни мотив је био исељавање, а не физичко уништавање. Отпор погођених и новонастали проблеми су међутим радикализовали прогонитеље, па су масакри и масовна убиства у логорима само каузални беочузи ланца, који су следили после неуспешног исељавања.“ Чак и логор на Пагу није замишљен ради убијања Срба, тврди Корб: „Основање логора је подсећало на планове хрватске владе да запосли логораше у соланама и на пољопривредним радовима.“ Па и клање Срба србосеком није плод намере него, опет по Корбу, резултат извесних околности: „Широко коришћење ножева током убијања није нужно проистицало из логике суровости. Ово је могло да буде мотивисано чињеницом да криминалци нису имали ватрено оружје, или пре зато што су били боље обучени за руковање ножем.“
Српски ревизионисти постали су прави корбопоклоници. Тако му је, пре више од деценије, извесна фондација „Михаел Жикић“, у чијем жирију је било и двоје наших историчара, доделила награду „Андреј Митровић“. Позван је, од стране државе, коју, што би рекли Американци, финансирамо од својих пореза, да у Палати Србија априла 2016. говори о Холокаусту и Порајмосу (не и о истребљењу Срба), са све домаћим „срећником и стручњаком“, већ поменутим аутором једне библиографије (јер су, како рекосмо, Булајић и Грајф и несрећни и нестручни). Онда је стигао у Музеј жртава геноцида, јула 2019, да поучно разговара са младим истраживачима, који су о томе објавили извештај у годишњаку Музеја. Па је, са благословом надлежне архијерејске власти, говорио, опет са ревизионистом са панагијом, на скупу „Новомученици: Полиперспектива“, а скуп је одржан 2021. у Загребу, у православној гимназији „Кантакузина Катарина Бранковић“. Све то чини исти онај Корб кога Умељић у својој књизи цитира као „срећног стручњака“ са следећим тезама: Ватикан и „Црква у Хрвата“ немају никакве кривице за Србоцид, а у логорима су људи највише страдали од „глади, хладноће и епидемија, мада и кроз повремена масовна убиства“.
Некад смо, на челу Музеја жртава геноцида, имали – како су га звали његови противници – „несрећног и нестручног доктора наука Милана Булајића“, а сада имамо срећног и стручног „недоктора“, човека од пуке публицистике, чије је тезе (и тежње) описала академик Мира Радојевић. Дотични, наиме, тврди да је „наша успомена на Јасеновац доминантно политичка и математичка“, да тамо беше највише „120–130 хиљада жртава“, и да „сви заједно манипулишемо жртвама“ (то јест, и Хрвати и Срби, и наследници Туђманових „беспућа повијесне збиљности“ и потомци закланог народа, само су манипулатори). Домаће (и већ одомаћене) ревизионисте подржава, поред Ане Брнабић, и хрватски левичар, пријатељ папе Франциска Драго Пилсел, који сматра да је циљ челника СПЦ да окончају „митоманске наративе везане уз Јасеновац“, при чему је „врло важно што СПЦ даје тако вриједан допринос повијесној истини“. (Под „СПЦ“ читај – мени драги ревизионости у мантији.)
Ко, поред Пилсела, доказује стручност ових срећника новокомпоноване геноцидологије у нас? Па, један жовијални недељник, који се тако и зове, и који је 27. августа 2015. ревизионисту са панагијом прогласио за „највећег стручњака СПЦ за Холокауст и Други светски рат. А кандидат са владајуће листе се квалификовао сам, тврдећи да, докле год имамо сведочанства преживелих жртава геноцида „нису нам потребни историчари“. Умељић се пита – зар „срећни стручњаци“ не виде штету од свог ревизионизма, који, путем деконструкције прихваћеног броја жртава, води потпуном порицању србоцида у НДХ? Нарочито ако се њихова методологија (попљуј Булајића и Грајфа, величај Корба) усвоји на државном нивоу. А ка томе се, очито иде. При чему, наравно, Србија верна свом памћењу неће пристати на ту врсту плана и програма. Који чита да разуме.

Kрај