FRANJO TUĐMAN I MILAN BULAJIĆ – POKUŠAJ DIJALOGA

Zataškavanje istine o Jasenovcu (drugi deo)

Dr Milan Bulajić, osnivač i prvi direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu, čiji je cilj bio da se sazna puna istina o jasenovačkom logoru, nikada nije imao potrebnu podršku za svoj rad, a nakon neprestanih napada i osporavanja iz Hrvatske, doživeo je da ga „minira“ i „petooktobarska“ vlast

Milan Bulajić, doktor međunarodnog prava i diplomatske istorije, rođen je 6. septembra 1928. u Vilusima kod Nikšića. U partizanima je bio od trinaeste godine, a skoro četiri decenije proveo je na radu u Ministarstvu inostranih poslova. Bio je nosilac brojnih domaćih i međunarodnih priznanja. Kao prijatelj suda, učestvovao je na suđenju Adolfu Ajhmanu 1961. u Jerusalimu, a potom je u svojstvu posmatrača prisustvovao procesu ustaškim teroristima zbog napada na vojnu misiju Jugoslavije, u Berlinu 1970. Naredne godine bio je posmatrač na suđenju ubicama jugoslovenskog ambasadora u Stokholmu 1971, a kao posmatrač SANU bio je na suđenju Andriji Artukoviću, u Zagrebu 1986. godine. Bio je pokretač optužbe, zahteva za ekstradiciju, i suđenja ustaškom komandantu koncentracionog logora smrti Jasenovac, ratnom zločincu Dinku Šakiću, čijem je suđenju prisustvovao u Zagrebu 1999. godine. Bulajić je učestvovao na brojnim domaćim i međunarodnim skupovima i dokazao se kao autor niza dragocenih knjiga o Srbocidu u Drugom svetskom ratu i u ratovima devedesetih.
Ovaj karijerni jugoslovenski diplomata je osnivač i prvi direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu, čiji je cilj bio da se sazna puna istina o jasenovačkom logoru i da se spreči revizionizam Franje Tuđmana i njegovih sledbenika. Život je posvetio borbi za istinu. U cilju utvrđivanja istine o Jasenovcu, na međunarodnom skupu u organizaciji SANU („Jasenovac 1945–1988“) predložio je formiranje baze podataka o žrtvama ustaškog terora. Na osnovu tog predloga je i formiran Muzej žrtava genocida.

BULAJIĆEVO OSPORAVANJE TUĐMANOVIH TVRDNJI Kada je Franjo Tuđman, uoči raspada SFRJ, objavio revizionistički pamflet, „Bespuća povijesne zbiljnosti – rasprave o povijesti i filozofiji zlosilja“, Bulajić je upozorio domaću i svetsku javnost da je „stvarni smisao Tuđmanove teorije – neoustaštvo i razbijanje Jugoslavije“. S obzirom na to da Tuđman nije odgovorio na ovu tezu, 8. juna 1990. godine Bulajić je pozvao budućeg predsednika nezavisne Hrvatske da „pred hrvatskom i srpskom, jugoslovenskom i svjetskom javnošću dokaže javno iznijetu tvrdnju u svojoj knjizi „Bespuća povijesne zbiljnosti“ da je taj prostor (Jasenovac – Gradiška) poslužio za logor novim vlastima, najprije jedinicama Jugoslovenske armije, a zatim i civilnim vlastima NR Hrvatske“. A već 6. jula Bulajić je od Tuđmana tražio da obrazloži svoj projekat pretvaranje Memorijalnog područja Jasenovac u zajednički memorijal žrtava i zločinaca.
Na Međunarodnoj konferenciji o Jugoslaviji 6. novembra 1991, sada već kao predsednik Hrvatske, Tuđman je tvrdio da je u Jasenovcu ubijeno dvadeset hiljada ljudi, pozivajući se na „nova nemačka dokumenta“, koja nikad nikom nije pokazao. Bulajić je opet digao glas nemirenja sa tom laži. Kada se, u doba ratova u poslednjoj deceniji 20. veka, područje logora Jasenovac našlo na dve različite državne teritorije (deo u Hrvatskoj, deo u Republici Srpskoj), Bulajić je predložio da Unesko zaštiti ceo kompleks, ali njegov predlog nije prihvaćen. Predlagao je i zajednički projekat utvrđivanja pune istine koji bi Srbija sprovela s Hrvatskom, ali ni to nije prošlo. Istu sudbinu doživela je i Bulajićeva inicijativa da se formira Misija Ujedinjenih nacija za utvrđivanje činjeničnog stanja, koju bi činili svetski eksperti.
Tuđmanova Hrvatska je krenula u radikalni obračun sa „jasenovačkim mitom“. Hrvatski informacioni centar i Hrvatski institut za povijest objavili su knjigu Josipa Pečarića, univerzitetskog profesora matematike, „Srpski mit o Jasenovcu“, kao i delo Filipa Koena, „Tajni rat Srbije“. Pečarić je Bulajića proglašavao za „ratnog zločinca“, ali ovaj nije odustajao od dokazivanja istine. Aprila 1995. Bulajić se ponovo obratio Unesku, tražeći da se Jasenovac stavi na listu svetske baštine. Posle devet meseci direktor Centra svetske baštine Bernd fon Droste javlja da „sa dužnim poštovanjem prema području u pitanju, ne može da ne ukaže da upisivanje bilo kog područja u listu svetske baštine jeste isključivo pravo države na čijoj teritoriji je imovina u pitanju locirana“. Nažalost, „Bljesak“ i „Oluja“ već su bili okončani, Jasenovac je bio u Tuđmanovim rukama, tako da je nadležna bila samo Hrvatska.
Godine 1996. sprečena je izložba o Jasenovcu u SAD i Izraelu, a prilikom razgovora u Muzeju holokausta u Vašingtonu i Muzeju tolerancije Vizentalovog centra u Los Anđelesu, Bulajiću je rečeno da je Jasenovac – „politika“. Profesor Bari Lituči, krajem 1997, na Kingsborou koledžu u Njujorku je organizovao međunarodnu konferenciju, na kojoj je nastupio, kao „stručnjak za demografiju“, inženjer Vladimir Žerjavić, u Tuđmanovo ime. Pritisak američkih vlasti sprečava formiranje Međunarodne komisije eksperata i donošenje akcionog plana utvrđivanja činjeničnog stanja.

SUDBINA JASENOVAČKE ZBIRKE I NOVI UDARI NA BULAJIĆA Jasenovačku zbirku je 1991, od uništenja koje je planirao neoustaški Tuđmanov režim, spasao kustos tadašnjeg muzeja Simo Brdar, koji ju je preneo u Kozarsku Dubicu i smestio u svoj stan. Milan Bulajić je pokušao da zbirku preseli u Beograd kako bi se, s obzirom na njen značaj, unela u adekvatan prostor. Srbi iz ondašnje Vlade Republike Srpske su mu rekli da se „građa o stradanjima u logoru Jasenovac kao kulturno dobro od izuzetnog značaja ne može iznositi iz zemlje“. Vlada RS je na sednici 9. jula 1999. donela odluku da se građa iz Kozarske Dubice preda Arhivu RS u Banjaluci. Simo Brdar je u septembru 1999. to i učinio. Arhiv RS se obavezao da će zbirku čuvati, popisati i vratiti Javnoj ustanovi „Spomen-područje Donja Gradina“. Međutim, građa je na osnovu sporazuma Milorada Dodika sa Dianom Salcman ustupljena SAD. Vašingtonski Muzej holokausta je krajem te godine, 5. decembra 2001, kompletnu zbirku vratio u Spomen-područje Jasenovac, to jest na dar Tuđmanovoj Hrvatskoj. Dodik je na saslušanju pred Anketnom komisijom Narodne skupštine RS potvrdio da je „iz razloga hitnosti potpisao sporni sporazum bez znanja Vlade RS“, a javnost u RS je za ovo saznala nakon što je građa već prebačena u Vašington i predata Hrvatima, koji je i danas drže u depoima.
Nakon promena u Srbiji 2000. godine domaći revizionisti i kroatofili su se žestoko obrušili na Milana Bulajića. „Posle 5. oktobra je isteran iz Muzeja žrtava genocida koji je vodio i rad muzeja je blokiran. Rekao mi je da su mu oduzeli kompjuter u kome su bila brojna dokumenta o srpskim stradanjima iz Drugog svetskog rata, ali i dokumentacija o 1995. godini. Zatim su krenuli i revizionisti da smanjuju broj žrtava genocida i relativizuju broj stradalih u Jasenovcu“, svedočio je Branko Radun. U tom periodu, kao nepoželjni svedok istine o Srbocidu, Bulajić je novinarima govorio stvari koje su bile više nego aktuelne: „Mi radimo protiv sebe. Ja sam duboko verovao u istinu. Verujem i danas. Verujem u ono što je zapisano u Svetom pismu – Istina će vas osloboditi. Svi se kunu u istinu, a niko je ne želi.“
Zatim je nanovo počelo institucionalno prećutkivanje istine o Jasenovcu. Bulajić, naravno, nije ćutao: „Odbor SANU za sakupljanje građe o genocidu je ukinut 1994. u vreme obnovljenog genocida. Državna komisija za ratne zločine, koju je obrazovala Skupština SFRJ, takođe je ukinuta 1993. Savezna komisija za zločine protiv čovečnosti i međunarodnog prava je odlukom petooktobarske vlade 2002. pasivizirana, a građa prebačena u zgradu SIV-a. Muzej žrtava genocida je iste godine pasiviziran i prebačen u Kragujevac. Fondu za istraživanje genocida su oduzete prostorije i elektronska tehnologija, a uskraćena su mu i finansijska sredstva.“ Bio je to jedan od velikih grehova „petooktobaraca“.

KO JE ZAPREPASTIO BULAJIĆA? Bulajić je vapio: „Izučavanje genocida mora biti podignuto na najviši nivo i moralo bi se institucionalizovati, a ne kao do sada prepustiti dobronamernim pojedincima. Srbija mora doneti zakon o zabrani i kažnjavanju negiranja zločina genocida, minimiziranja broja žrtava i revizije istorijskih činjenica. Nedavno je ‘Nova Dalmacija’ pitala predsednika Tadića, u vreme njegove posete Hrvatskoj, da li Srbija razmišlja o pitanju obeštećenja jasenovačkih žrtava. Bio sam zaprepašćen kada sam pročitao da je on odgovorio da to ne dolazi u obzir sada, jer bi poremetilo odnose u regiji! Nemci su obeštetili Jevreje. Ni posle 64 godine od proboja jasenovačkih zatvorenika nije utvrđena istina o broju žrtava. Broj od 700.000 žrtava nije izraz ‘srpskog mita o Jasenovcu’. Taj broj navodili su hrvatske institucije i istaknuti nezavisni istraživači.
„Na delu je minimiziranje kleroustaškog genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima, pa tako Slavko Goldštajn 2005. godine, na komemoraciji u Jasenovcu u pratnji premijera Hrvatske Iva Sanadera, izjavljuje da se broj jasenovačkih žrtava kreće između 80 i 100 hiljada! Član Hrvatske akademije nauka i umetnosti Josip Pečarić je ‘naučno’ podržao jasenovačke žrtve i izjavio da je život od svih mogućih uzroka izgubilo eventualno 3.000 ljudi, ne više od 5.000. Isti akademik je predložio da ja, zbog pisanja, budem proglašen za ratnog zločinca.“
Čudne okolnosti nametale su apsurdan zaključak: kad su već Artuković i bračni par Šakić umrli mirno, neka se sudi Bulajiću.
Pošto su se hrvatski revizionisti često pozivali na državni popis žrtava rata iz 1964, Bulajić je upozoravao svoj narod da ne naseda na laž: „Popis žrtava genocida iz 1964. godine je bila stravična zloupotreba, kada se došlo do cifre od milion žrtava rata, od čega u Jasenovcu ispod 100.000 ljudi. Umesto da se izvrši revizija, Vlada je izdala naređenje da se podaci stave pod embargo. Kada sam napravio Muzej žrtava genocida, sa direktorom Saveznog zavoda za statistiku postavio sam zahtev da se otvore te arhive. Konstatovano je da je taj popis obuhvatao oko 59 odsto žrtava, što nas odmah dovodi do dva miliona žrtava. Naši istoričari govore o Jasenovcu kao da je to logor na nekom trećem kontinentu.“
Hrvatska je ustaške zločince oslobađala odgovornosti, a Srbi su, u ratovima devedesetih, postali „genocidni“. Bulajić je podsećao: „Nada Šakić, najmonstruoznija žena ubica u logoru Jasenovac, polusestra ustaškog zločinca Maksa Luburića i žena Dinka Šakića, zapovednika logora u Jasenovcu, mirno provodi starost u elitnom staračkom domu u Zagrebu. I pored dokaza, sud u Zagrebu ju je oslobodio krivice i tako pokazao zašto je 1998. zatražio njeno izručenje od Argentine kada i sud u Beogradu. Umesto na robiji, Nada Šakić uživa sve privilegije dostojne nacionalnog heroja i zaslužnog građanina. (…) Ni Andrija Artuković, ni Dinko Šakić – komandant Jasenovca, nisu osuđeni za genocid. Ni Ivo Rojnica, stožernik u Dubrovniku, kao ni Nada Šakić, nisu osuđeni za genocid. Osuđen je za genocid general Radislav Krstić iako nikoga nije ubio. Predsednik Jugoslavije je optužen za genocid, predsednik Srbije, načelnik Generalštaba, generali koji su branili ovu zemlju na Kosovu, svi su oni optuženi za genocid. Skoro da i nema Srbina koji nije optužen za genocid. Mi smo već morali napasti ovu prvu presudu za genocid, generalu Radislavu Krstiću. On nije kriv, a osuđen je.“ Bulajića, međutim, odgovorni nisu želeli da slušaju.

JASENOVČIĆ I SREBRENIČETINA Pošto je u NATO narativu Jasenovac morao postati Jasenovčić, a Srebrenica Srebreničetina, Bulajić je opisao pravila nove srbofobne igre. O dobu kada je Republika Srpska pravila svoj, kompromisni, izveštaj o Srebrenici, Bulajić je pričao o svojoj poseti tadašnjem čelniku Republike Srpske: „Čavić mi je rekao, kada sam bio kod njega, da je on pod pritiskom Ešdauna, koji ne prihvata izveštaj Dejana Miletića i da mora formirati državnu komisiju, da bi ona dala neki objektivniji izveštaj. Tada me je Čavić pitao: Gospodine Bulajiću, jeste li vi spremni da uđete u tu državnu komisiju? S obzirom na moju poznatu tezu da Vojska Republike Srpske u Srebrenici nije izvršila genocid – bilo je zločina, ali nije bilo genocida, odgovorio sam mu da to ne mogu odbiti. Čavić me je pitao da li mogu predložiti u komisiju još nekog od međunarodnog ugleda, da bi se oduprli Ešdaunu. Ja sam predložio Xorxa Bogdaniča, autora dokumentarnog filma ‘Rat koji se mogao sprečiti’. Taj film je vrlo značajan i on hoće da pravi takav dokumentarni film o Srebrenici. Xorx je to prihvatio. Prihvatio je i Filip Korven. On je, ključne 1995. godine, bio koordinator u Bosni. I profesor Srboljub Živanović prihvatio je poziv. Profesor Živanović živi u Londonu (on je 1964. godine prvi otkopavao u Jasenovcu) i zbog toga je morao lutati po svetu pod kapom OUN. Profesor Živanović je jedan od najboljih svetskih stručnjaka za masovne grobnice i član je Britanske kraljevske akademije. Te tri biografije i moju poslao sam Čaviću i Mikereviću. Nijedan od nas četvorice niti je uvršten u državnu komisiju za ispitivanje genocida u Republici Srpskoj, niti su se gospodinu Korvenu, gospodinu Bogdaniču, kao ni nama, obratili da bar kažu ‘hvala vam što ste izrazili spremnost’, pa da su onda mogli izmislili neki razlog zašto nas nisu uvrstili u Komisiju.“ Ovo Bulajićevo kazivanje je samo još jedan od primera našeg prezira prema struci i nauci.
Kada je Bulajić proteran sa svoga mesta u Muzeju, Hrvatska se radovala, o čemu je srpski genocidolog govorio: „Slavko Goldštajn je izjavio da je nakon odlaska (isterivanja!) dr Milana Bulajića sa mesta direktora Muzeja genocida u Beogradu, grupa mladih istraživača napravila reviziju broja žrtava i došla do brojke od 80.022 likvidiranih žrtava ustaškog zločina u Jasenovcu. Istoričar dr Ivo, sin Slavka Goldštajna je, gostujući na beogradskoj BK televiziji branio ne samo minimiziranje žrtava Jasenovca već otvoreno tvrdio da bivši zapovednik Jasenovačkih logora Dinko Šakić nije mogao biti osuđen za genocid, ‘jer se utvrdilo da je ubio samo dva zatočenika’! Ni dr Andrija Artuković, ministar ustaške policije NDH, nije pred zagrebačkim sudom ni optužen, suđen ni osuđen za zločine genocida, već za ‘obično ubistvo’.“ Milan Bulajić je umro 2009. godine. Episkop SPC, revizionista iz Slavonije, naziva ga nesrećnikom, i, skupa sa sadašnjim direktorom Muzeja žrtava genocida u Beogradu, svrstava među „nestručnjake“, kao i Gideona Grajfa.

NAŠI „STRUČNJACI“ I NEMAC KORB Umesto „nestručnog“ Bulajića, dobili smo stručnjaka, koji je, kao genocidolog, objavio jednu bibliografiju o Holokaustu na srpskom jeziku, i još većeg stručnjaka, koji je objavio, između ostalog, tri publicističke knjige o mitovima i zabludama svetske i srpske istorije. U svojoj studiji „Kada mrtva usta progovore (O Srbocidu hrvatske države 1941–1945)“, objavljenoj u novosadskom „Prometeju“, Vladimir Umeljić nas podseća kako se danas stiče naziv stručnjaka za Jasenovac, sa sve podrškom srbijanskih vladajućih krugova (znamo da je duo stručnjaka bez knjiga o Srbocidu podržala Ana Brnabić, a jedan od njih je bio čak treći na nedavnoj predizbornoj listi poslaničkih kandidata vladajuće stranke).
Za naše domaće revizioniste pravi naučnik (bar kad je Srbocid u pitanju) je nemački revizionista Aleksandar Korb, koji je, 20. maja 2018, u zagrebačkom „Jutarnjem listu“, dao intervju u kome kaže da NDH nije ni planirala pokolj Srba: „Nema dokaza kako je postojao master – plan koji je predviđao sustavnu likvidaciju srpskog stanovništva u toj državi“. I još: „Primarni motiv je bio iseljavanje, a ne fizičko uništavanje. Otpor pogođenih i novonastali problemi su međutim radikalizovali progonitelje, pa su masakri i masovna ubistva u logorima samo kauzalni beočuzi lanca, koji su sledili posle neuspešnog iseljavanja.“ Čak i logor na Pagu nije zamišljen radi ubijanja Srba, tvrdi Korb: „Osnovanje logora je podsećalo na planove hrvatske vlade da zaposli logoraše u solanama i na poljoprivrednim radovima.“ Pa i klanje Srba srbosekom nije plod namere nego, opet po Korbu, rezultat izvesnih okolnosti: „Široko korišćenje noževa tokom ubijanja nije nužno proisticalo iz logike surovosti. Ovo je moglo da bude motivisano činjenicom da kriminalci nisu imali vatreno oružje, ili pre zato što su bili bolje obučeni za rukovanje nožem.“
Srpski revizionisti postali su pravi korbopoklonici. Tako mu je, pre više od decenije, izvesna fondacija „Mihael Žikić“, u čijem žiriju je bilo i dvoje naših istoričara, dodelila nagradu „Andrej Mitrović“. Pozvan je, od strane države, koju, što bi rekli Amerikanci, finansiramo od svojih poreza, da u Palati Srbija aprila 2016. govori o Holokaustu i Porajmosu (ne i o istrebljenju Srba), sa sve domaćim „srećnikom i stručnjakom“, već pomenutim autorom jedne bibliografije (jer su, kako rekosmo, Bulajić i Grajf i nesrećni i nestručni). Onda je stigao u Muzej žrtava genocida, jula 2019, da poučno razgovara sa mladim istraživačima, koji su o tome objavili izveštaj u godišnjaku Muzeja. Pa je, sa blagoslovom nadležne arhijerejske vlasti, govorio, opet sa revizionistom sa panagijom, na skupu „Novomučenici: Poliperspektiva“, a skup je održan 2021. u Zagrebu, u pravoslavnoj gimnaziji „Kantakuzina Katarina Branković“. Sve to čini isti onaj Korb koga Umeljić u svojoj knjizi citira kao „srećnog stručnjaka“ sa sledećim tezama: Vatikan i „Crkva u Hrvata“ nemaju nikakve krivice za Srbocid, a u logorima su ljudi najviše stradali od „gladi, hladnoće i epidemija, mada i kroz povremena masovna ubistva“.
Nekad smo, na čelu Muzeja žrtava genocida, imali – kako su ga zvali njegovi protivnici – „nesrećnog i nestručnog doktora nauka Milana Bulajića“, a sada imamo srećnog i stručnog „nedoktora“, čoveka od puke publicistike, čije je teze (i težnje) opisala akademik Mira Radojević. Dotični, naime, tvrdi da je „naša uspomena na Jasenovac dominantno politička i matematička“, da tamo beše najviše „120–130 hiljada žrtava“, i da „svi zajedno manipulišemo žrtvama“ (to jest, i Hrvati i Srbi, i naslednici Tuđmanovih „bespuća povijesne zbiljnosti“ i potomci zaklanog naroda, samo su manipulatori). Domaće (i već odomaćene) revizioniste podržava, pored Ane Brnabić, i hrvatski levičar, prijatelj pape Franciska Drago Pilsel, koji smatra da je cilj čelnika SPC da okončaju „mitomanske narative vezane uz Jasenovac“, pri čemu je „vrlo važno što SPC daje tako vrijedan doprinos povijesnoj istini“. (Pod „SPC“ čitaj – meni dragi revizionosti u mantiji.)
Ko, pored Pilsela, dokazuje stručnost ovih srećnika novokomponovane genocidologije u nas? Pa, jedan žovijalni nedeljnik, koji se tako i zove, i koji je 27. avgusta 2015. revizionistu sa panagijom proglasio za „najvećeg stručnjaka SPC za Holokaust i Drugi svetski rat. A kandidat sa vladajuće liste se kvalifikovao sam, tvrdeći da, dokle god imamo svedočanstva preživelih žrtava genocida „nisu nam potrebni istoričari“. Umeljić se pita – zar „srećni stručnjaci“ ne vide štetu od svog revizionizma, koji, putem dekonstrukcije prihvaćenog broja žrtava, vodi potpunom poricanju srbocida u NDH? Naročito ako se njihova metodologija (popljuj Bulajića i Grajfa, veličaj Korba) usvoji na državnom nivou. A ka tome se, očito ide. Pri čemu, naravno, Srbija verna svom pamćenju neće pristati na tu vrstu plana i programa. Koji čita da razume.

Kraj