НАПУКЛИ ОБРАЗАЦ

Да ли би Словени, уједињени и сложни, могли да буду сила која би пресудила Западу? Мирослав Радаковски, европски посланик из Словачке, овим поводом нема дилему.
„Требало би да престанемо да испоручујемо оружје Украјини, да престанемо да подржавамо убиство Словена. Јер ако се ово не заустави, онда ћемо се ми, Словени, ујединити као браћа – а верујем да ћемо се ујединити – и сравнити Западну Европу са земљом“, изјавио је он током дебате о слању помоћи Кијеву.
Међу размишљањима која су побудиле речи овог Словака пажњу нам је привукао уреднички коментар на српском сајту „Факти“: „Да данашњу Западну Европу треба поставити на место – треба. Да је треба ослободити америчког туторства – треба. Обоје је мање од сравњивања са земљом. А Пољаци, Хрвати и Чеси ни у чему општесловенском неће учествовати. Чеси су фатално германизовали и начин живота, а Пољаци и Хрвати – ватиканске нације…“
Описана ситуација непомирљивих противречја и разлика у словенском, не само бројчано моћном, корпусу позната је Колективном западу који, рекло би се, не стрепи од могућег разгоропађивања и уједињења Словена. Да ли се на овој страни света труде да поменута противречја и разлике продубе? Труде се, а у томе нису неуспешни. Својеврсна потврда њиховог тријумфа у том смислу је Специјална војна операција у Украјини. Уз непрестано понављање мантре „Украјина мора да победи“, са Запада обећавају да ће програмираној победи слабијих војних снага помоћи тако што ће Кијеву „испоручивати оружје“, а то ће чинити до судњег дана, демонстрирајући непролазна тактичка правила своје ратне доктрине: водимо борбу „до последњег туђег војника и цивила“. У овом случају „до последњег Украјинца“, уз јасан наговештај да се заправо сања успех у рату „до последњег Руса“.
„НАТО треба да испоручи оружје Украјини, не само за одбрану већ и да би могла да победи и поврати своје територије“, каже недавно генсек Алијансе Јенс Столтенберг. У сленгу ово се назива „ложењем“, уз подразумевање да је у питању лицемерно мангупско подстицање на самоубилачки подухват, осуђен на неуспех. Цинизам је потпун, а образац „помоћи“ што се Запада тиче јесте, поновимо, универзалан: ратује се беспоштедно и уништавајуће, све док има живих душа које ће бити вољне да буду жртвоване похлепи и интересима Запада!
Премда није реч о рату, тачније – не о „врућем“ рату, данас се и на делу простора српске државе – покрајини КиМ – одвија процес примене познатог западног обрасца „великодушне помоћи“ сукобљеним странама. Наиме, трагом замисли о постизању споразума и напредовању у „култури дијалога“, наглашава се и да „САД снажно подржавају договор лидера Србије и ’Косова’ о примени споразума о нормализацији односа“. Помоћник државног секретара САД за европска и евроазијска питања Џејмс О’Брајен, објашњавајући како види перспективу односа тзв. Косова и Србије и шта је његова порука лидерима две стране, Александру Вучићу и Аљбину Куртију, пре који дан рече да „САД снажно подржавају мапу пута договорену у Охриду у марту прошле године. Верујемо да обе земље треба да се ангажују у процесу дијалога на примени мапе пута у потпуности“.
О’Брајен је поентирао оним „обе земље“. Хоће ли „снажно подржавање“ трајати све до хипотетичног присуства „последњег Србина“ на овом простору? Јер најновији догађаји – претња укидања динара на КиМ рецимо – значе тзв. заокруживање државности покрајине. Које пак може бити непосредан разлог исељавања Срба са овог дела њихове земље.
У духу примене обрасца ангажоване помоћи другима, све до границе угрожавања њиховог опстанка, француски председник Емануел Макрон најавио је прошле недеље нове испоруке ракета дугог домета и бомби Кијеву. Том приликом изговорио је колосалну реченицу: „Запад не може допустити да Русија победи у сукобу с Украјином.“
Дакле, у улози великог судије, Запад одлучује о судбинама народа и држава, другим државама допушта или не допушта!? С којим, и од кога добијеним безмало божанским овлашћењима? О овом безумном маниру присвајања апсолутне (над)моћи над планетом, дијагнозу – политичку, друштвену, може се рећи унеколико и медицинску – дао је Владимир Путин, говорећи јесенас на седници Међународног дебатног клуба Валдај. „Нажалост, морамо констатовати да су наше колеге на Западу изгубиле осећај за реалност, прешле су све могуће границе“, рекао је Путин, наглашавајући да је просперитет Запада добрим делом постигнут вишевековном пљачком. „То је чињеница. Фактички, тај ниво развоја у великој мери је постигнут захваљујући пљачки целе планете. Историја Запада је у суштини хроника бесконачне експанзије.“
Геополитички и ментални обрасци које помињемо, као и многи други који говоре о свемоћи Запада убрзано се међутим круне. Како то изгледа када се сам Запад – преко својих мислилаца – критички загледа у себе и своје целовито биће? Важан одговор стигао је овог јанура са еминентне адресе. Дао га је, поводом изласка своје нове књиге, у интервјуима париској штампи, познати француски социолог Емануел Тод, који је иначе предвидео распад СССР-а 1970-их. Француз наводи закључке о практично неминовној пропасти Запада. Убеђен да се Запад суочава са неизбежним колапсом, он каже и да Москва „свуда проналази невидљиве економске савезнике“, те да је „нова конзервативна руска мека моћ прорадила пуним плућима када је постало јасно да руска економија може да издржи санкциони шок“. У промишљањима која преносе и наши медији, Тод анализира разлоге који предодређују пораз Запада. Набраја редом: нестанак протестантизма као система вредности западног друштва јер је Западу, сматра он, „управо протестантизам обезбедио висок ниво образовања и универзалну писменост без преседана у историји, снажан индивидуални и колективни морал, што је довело до значајног економског и индустријског напретка у западним земљама“. Тод тврди и да је „колапс протестантизма довео до интелектуалног пада, нестанка радне етике и појаве масовне похлепе, званично назване ’неолиберализам’ “. Као изузетно важан узрок пораза Запада он наводи поменуту „све већу привлачност Русије у очима остатка света“.
Указујемо на аргументацију овог теоретичара којем пажњу сада поклања не само француска јавност већ и значајан део мислећег Запада. За Србе изложене тешкој тортури, готово садистичком иживљавању западних „пријатеља“, ови догађаји су веома важни. Известан су стратешки путоказ, колико и охрабрење да се не жури са одлукама кључним за будућност земље.
Јер – напукао је и свом крају жури геополитички и цивилизацијски образац којим је било гарантовано да, у околностима некажњивости и одсуства одговорности, Запад деценијама (вековима), саобразно налозима своје опште незајажљивости у стицању плена, одређује живот и судбину земаља као што је Србија.