NAPUKLI OBRAZAC

Da li bi Sloveni, ujedinjeni i složni, mogli da budu sila koja bi presudila Zapadu? Miroslav Radakovski, evropski poslanik iz Slovačke, ovim povodom nema dilemu.
„Trebalo bi da prestanemo da isporučujemo oružje Ukrajini, da prestanemo da podržavamo ubistvo Slovena. Jer ako se ovo ne zaustavi, onda ćemo se mi, Sloveni, ujediniti kao braća – a verujem da ćemo se ujediniti – i sravniti Zapadnu Evropu sa zemljom“, izjavio je on tokom debate o slanju pomoći Kijevu.
Među razmišljanjima koja su pobudile reči ovog Slovaka pažnju nam je privukao urednički komentar na srpskom sajtu „Fakti“: „Da današnju Zapadnu Evropu treba postaviti na mesto – treba. Da je treba osloboditi američkog tutorstva – treba. Oboje je manje od sravnjivanja sa zemljom. A Poljaci, Hrvati i Česi ni u čemu opšteslovenskom neće učestvovati. Česi su fatalno germanizovali i način života, a Poljaci i Hrvati – vatikanske nacije…“
Opisana situacija nepomirljivih protivrečja i razlika u slovenskom, ne samo brojčano moćnom, korpusu poznata je Kolektivnom zapadu koji, reklo bi se, ne strepi od mogućeg razgoropađivanja i ujedinjenja Slovena. Da li se na ovoj strani sveta trude da pomenuta protivrečja i razlike prodube? Trude se, a u tome nisu neuspešni. Svojevrsna potvrda njihovog trijumfa u tom smislu je Specijalna vojna operacija u Ukrajini. Uz neprestano ponavljanje mantre „Ukrajina mora da pobedi“, sa Zapada obećavaju da će programiranoj pobedi slabijih vojnih snaga pomoći tako što će Kijevu „isporučivati oružje“, a to će činiti do sudnjeg dana, demonstrirajući neprolazna taktička pravila svoje ratne doktrine: vodimo borbu „do poslednjeg tuđeg vojnika i civila“. U ovom slučaju „do poslednjeg Ukrajinca“, uz jasan nagoveštaj da se zapravo sanja uspeh u ratu „do poslednjeg Rusa“.
„NATO treba da isporuči oružje Ukrajini, ne samo za odbranu već i da bi mogla da pobedi i povrati svoje teritorije“, kaže nedavno gensek Alijanse Jens Stoltenberg. U slengu ovo se naziva „loženjem“, uz podrazumevanje da je u pitanju licemerno mangupsko podsticanje na samoubilački poduhvat, osuđen na neuspeh. Cinizam je potpun, a obrazac „pomoći“ što se Zapada tiče jeste, ponovimo, univerzalan: ratuje se bespoštedno i uništavajuće, sve dok ima živih duša koje će biti voljne da budu žrtvovane pohlepi i interesima Zapada!
Premda nije reč o ratu, tačnije – ne o „vrućem“ ratu, danas se i na delu prostora srpske države – pokrajini KiM – odvija proces primene poznatog zapadnog obrasca „velikodušne pomoći“ sukobljenim stranama. Naime, tragom zamisli o postizanju sporazuma i napredovanju u „kulturi dijaloga“, naglašava se i da „SAD snažno podržavaju dogovor lidera Srbije i ’Kosova’ o primeni sporazuma o normalizaciji odnosa“. Pomoćnik državnog sekretara SAD za evropska i evroazijska pitanja Džejms O’Brajen, objašnjavajući kako vidi perspektivu odnosa tzv. Kosova i Srbije i šta je njegova poruka liderima dve strane, Aleksandru Vučiću i Aljbinu Kurtiju, pre koji dan reče da „SAD snažno podržavaju mapu puta dogovorenu u Ohridu u martu prošle godine. Verujemo da obe zemlje treba da se angažuju u procesu dijaloga na primeni mape puta u potpunosti“.
O’Brajen je poentirao onim „obe zemlje“. Hoće li „snažno podržavanje“ trajati sve do hipotetičnog prisustva „poslednjeg Srbina“ na ovom prostoru? Jer najnoviji događaji – pretnja ukidanja dinara na KiM recimo – znače tzv. zaokruživanje državnosti pokrajine. Koje pak može biti neposredan razlog iseljavanja Srba sa ovog dela njihove zemlje.
U duhu primene obrasca angažovane pomoći drugima, sve do granice ugrožavanja njihovog opstanka, francuski predsednik Emanuel Makron najavio je prošle nedelje nove isporuke raketa dugog dometa i bombi Kijevu. Tom prilikom izgovorio je kolosalnu rečenicu: „Zapad ne može dopustiti da Rusija pobedi u sukobu s Ukrajinom.“
Dakle, u ulozi velikog sudije, Zapad odlučuje o sudbinama naroda i država, drugim državama dopušta ili ne dopušta!? S kojim, i od koga dobijenim bezmalo božanskim ovlašćenjima? O ovom bezumnom maniru prisvajanja apsolutne (nad)moći nad planetom, dijagnozu – političku, društvenu, može se reći unekoliko i medicinsku – dao je Vladimir Putin, govoreći jesenas na sednici Međunarodnog debatnog kluba Valdaj. „Nažalost, moramo konstatovati da su naše kolege na Zapadu izgubile osećaj za realnost, prešle su sve moguće granice“, rekao je Putin, naglašavajući da je prosperitet Zapada dobrim delom postignut viševekovnom pljačkom. „To je činjenica. Faktički, taj nivo razvoja u velikoj meri je postignut zahvaljujući pljački cele planete. Istorija Zapada je u suštini hronika beskonačne ekspanzije.“
Geopolitički i mentalni obrasci koje pominjemo, kao i mnogi drugi koji govore o svemoći Zapada ubrzano se međutim krune. Kako to izgleda kada se sam Zapad – preko svojih mislilaca – kritički zagleda u sebe i svoje celovito biće? Važan odgovor stigao je ovog janura sa eminentne adrese. Dao ga je, povodom izlaska svoje nove knjige, u intervjuima pariskoj štampi, poznati francuski sociolog Emanuel Tod, koji je inače predvideo raspad SSSR-a 1970-ih. Francuz navodi zaključke o praktično neminovnoj propasti Zapada. Ubeđen da se Zapad suočava sa neizbežnim kolapsom, on kaže i da Moskva „svuda pronalazi nevidljive ekonomske saveznike“, te da je „nova konzervativna ruska meka moć proradila punim plućima kada je postalo jasno da ruska ekonomija može da izdrži sankcioni šok“. U promišljanjima koja prenose i naši mediji, Tod analizira razloge koji predodređuju poraz Zapada. Nabraja redom: nestanak protestantizma kao sistema vrednosti zapadnog društva jer je Zapadu, smatra on, „upravo protestantizam obezbedio visok nivo obrazovanja i univerzalnu pismenost bez presedana u istoriji, snažan individualni i kolektivni moral, što je dovelo do značajnog ekonomskog i industrijskog napretka u zapadnim zemljama“. Tod tvrdi i da je „kolaps protestantizma doveo do intelektualnog pada, nestanka radne etike i pojave masovne pohlepe, zvanično nazvane ’neoliberalizam’ “. Kao izuzetno važan uzrok poraza Zapada on navodi pomenutu „sve veću privlačnost Rusije u očima ostatka sveta“.
Ukazujemo na argumentaciju ovog teoretičara kojem pažnju sada poklanja ne samo francuska javnost već i značajan deo mislećeg Zapada. Za Srbe izložene teškoj torturi, gotovo sadističkom iživljavanju zapadnih „prijatelja“, ovi događaji su veoma važni. Izvestan su strateški putokaz, koliko i ohrabrenje da se ne žuri sa odlukama ključnim za budućnost zemlje.
Jer – napukao je i svom kraju žuri geopolitički i civilizacijski obrazac kojim je bilo garantovano da, u okolnostima nekažnjivosti i odsustva odgovornosti, Zapad decenijama (vekovima), saobrazno nalozima svoje opšte nezajažljivosti u sticanju plena, određuje život i sudbinu zemalja kao što je Srbija.