Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Bilo bi tragično po ovaj narod ako bismo zaista posve preumili i sve zaboravili – a već u tome imamo nešto zavidnog uspeha – pa da se onda, još jednom, kao ringišpil zavrti istorija, ili razistorija, upozorava naš sagovornik
Književnik, književni kritičar, pesnik i pripovedač Srba Ignjatović autor je više knjiga poezije i proze, kritika eseja i studija. Njegova poezija prevođena je na rumunski, bugarski, makedonski, češki, italijanski, nemački i engleski jezik, a zastupljena je i u nizu domaćih i stranih antologija. Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije, urednik u novinama i časopisima. Upravo je objavio knjigu kolumni sa početka naše tranzicije u devedesetim godinama prošlog veka, što je bio i povod za intervju „Pečatu“.Jedna od ključnih, a neobrađenih tema naše prošlosti je prelazni period između poznog socijalizma i ranog kapitalizma. U knjizi „Smutnja“ dali ste uverljivu rekonstrukciju epohe koju ste doživeli kao pojedinac, kao pripadnik srpskog naroda, kao književnik uključen u život naše intelektualne zajednice. Kako je nastala knjiga koja o smutnji govori kao o početnoj fazi naše sadašnje iscrpljenosti?
U autorskoj napomeni na kraju „Smutnje“ podsetio sam na dva svoja (starija) naslova: roman-ogled iz 1988. „Kako mi je žaba uletela u usta ili o samosaznavanju“ i dnevničko-dokumentarnu prozu „Niže i naniže“ iz 2005. Da odmah pojasnim zašto sam to učinio. U ovoj prvoj knjizi je „ključ“ rečenica/izjava o tome kako želim da živim osvešćeno. Ta želja je ogledana i u svim tekstovima probranim za „Smutnju“, minimalno redigovanim pri sačinjavanju te knjige-hronike, s tim što je jasno da su napisani (i prvobitno objavljeni) upravo kako je to naznačeno u podnaslovu, 1990. i 1991. Dakle, što bi se to pomodno reklo, nastajali su u (onom) realnom vremenu. A sve kao pokušaji odgovora na čuveno gde, šta i kako, plus spomenuti – da li i ostvarivi – naum pronicanja, osvešćenosti.
Da dodam malu anegdotu. Na jednom skupu, posvećenom mojim tada aktuelnim knjigama, Miodrag Bulatović izdvoji baš rečenicu o osvešćenosti s početka „Žabe“ i govorio je samo o njoj. Cinici bi rekli da dalje nije ni čitao. Pa šta da je i tako! Zanimljiv je sam odabir, njegov trud da se tom rečenicom pozabavi, da je varira na svoj način, „opipava“ joj nosivost.
Nije manje zanimljivo ni to što se zgoda u kojoj se popularni Bule oglasio zbila u prostorijama Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, faktički salonima negda znamenitog ministra (Kraljevine Srbije) Ninčića, optočenim biljurnim ogledalima, štukaturom i podnom intarzijom, koje je, zatim, divlja tranzicija pretvorila u elitni restoran, da bi se na istom mestu potom pojavio neki „ministarski klub“. Valjda mrestilište novih Ninčića!
Svašta je taj prostor video: najpre skupove na kojim se, navodno, pojavljivala i Draga Mašin, potom je potpao pod socijalističku „rekviziciju“ zarad narodnog prosvešćivanja i uzdizanja, da bi, danas, bio namenjen „novoj eliti“ – onima koji imaju društvenu moć, a pre svega dubok džep.
Eto, to je istina naše tranzicije koja traje i traje; nikako da se okonča. Prosto imam utisak da mi večno živimo u nekim „prelaznim vremenima“. A pošto je u običnom ljudskom veku malo šta „večno“, čini se da mi je sav život minuo u tim „prelaznim obrtima“. I nije reč samo o svagdanjem opstanku i tzv. ekonomiji. Mada to nikako nije zanemarljivo. Setimo se kako je sličnu tranzicionu epizodu, Lenjinov NEP, novu ekonomsku politiku, Pasternak nazvao najlažljivijim periodom.
Da, laž, prevare, obmane i samoobmane zamajac su društvene i lične smutnje. Bili, i ostali. Osvedočili se kao obrasci i stanja na drugim stranama, pa tako i kod nas, u našem pometenju.
Reč je, dakle, o svemu. A to sve, koje je onda u Rusiji iznedrilo pijane sovjetske milionere u skupocenim bundama, u našem (današnjem) slučaju podrazumeva i ono tristotinak domaćih deviznih milionera, i „šačicu“ isto deviznih milijardera, uz istovremenu devastaciju – devalvaciju svega i svačega, sve do smisla i pameti.
Pred kraj zajedničke države sretali ste hrvatske pisce, poput Slobodana Šnajdera, učestvovali u poslednjim trenucima rada žirija za nagradu Železare Sisak, i budno motrili naše trenutke rastanka. Koliko su funkcionisale, a kako su pucale naše književne veze u pozno doba SFRJ?
Nadam se da neću biti shvaćen kao jugonostalgičar, ali je činjenica da je veća država podrazumevala širi (veći) kulturni prostor. Više sredina, centara, više mogućnosti. Neću biti originalan, ponoviću ono što je neko već rekao: bila je to situacija zahvaljujući čijoj se tvrdoj politici „lopta“ lakše mogla da proturi kroz noge. Evo ilustracije: ono što nije mogao da objavi u Srbiji (polemičke spise), Dobrica Ćosić je objavio u Rijeci. Ili Momo Kapor, u Beogradu novinski zabavljač, romanima objavljenim u Zagrebu, a čitanim i tamo i ovde, izrastao je u značajnog autora.
Ne vidim sebe u toj „kategoriji“, ali Poetizam stripa, analizu znakovnosti tog medija, inače uopšte prvu knjigu o stripu u Jugoslaviji, objavio je mali izdavač u Osijeku (urednik Josip Brkić). Recepcija je potom bila značajna i iznenađujuće rasprostranjena. Usudio sam se da se pozabavim nečim, oficijelno viđeno, sa kulturne margine, i nisam dobio po prstima. A imao sam uvid u lingvističku igru Umberta Eka – doduše objavljenu u jednom fanzinu – zabavljenu „jezikom“ Štrumpfa (Pufa, u italijanskoj verziji). To me je hrabrilo, mada ne i zaštitilo od nešto čaršijskog podbrckivanja. (Naša elita, akademski umovi, po pravilu priznaju samo bavljenje dobro poznatim, „proverenim“, a ja sam, izgleda, vazda bio skloniji novom i rizičnom.)
Što je svakako bezazleno, benigno u odnosu na situaciju u kojoj sam zbog refleksa „afere Đogo“ („Vunena vremena“) u Beogradu ostao bez hleba. Kolege i prijatelji u Novom Sadu, Zagrebu, Sarajevu… otvorili su mi tada stalne rubrike u raznim novinama, listovima i časopisima. Morao sam da radim manijakalno kako bih održao tempo, ali sam ovom nadnicom od honorara izdržavao porodicu. I ispalo je da mi je to bio izuzetno plodan period.
|
Priznanja našeg sagovornika
Srba Igatović je član Akademije ASLA u Oradeji (Rumunija) i Slovenske akademije književnosti i umetnosti u Varni (Bugarska). Osim toga, član je osnivač Udruženja za kulturu, umetnosti i međunarodnu saradnju „Adligat“, čije je stvaranje nesebično podržavao od početka. Laureat je niza domaćih i stranih književnih nagrada, između ostalog i nagrade „Lučijan Blaga“ Rumunske akademije, kao i Evropske medalje „Franc Kafka“ u Pragu. Dobitnik je posebnog priznanja vlade Republike Srbije za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi. |
S druge strane, odmah da naglasim, nije sve bilo idilično. Epizoda o raspadu žirija i truloj fasadi (jugoslovenske!) velenagrade Železare Sisak odlična je, makar u malom, ilustracija pucanja onoga što se, uz sve posebnosti, smatralo širim i relativno zajedničkim kulturnim prostorom. Za onog ko je umeo da shvati, bila je to jedna od niza najava onoga što je tek imalo da usledi.
Uostalom, ima u tom tekstu još jedna diskretna naznaka. Reč je o sastavu nas, putnika, u avionu za Zagreb. Našao se tu i general što se zaputio na Petrovu goru, na miting, a onda i političar, vojvođanerska zvezda u usponu. Predigra je, dakle, bila u jeku. Pucaju veze, a uskoro će početi i prava paljba.
Ali za ono što će uslediti velike „zasluge“ imaju i Srbi, funkcioneri iz Brozove falange. Svojim klimoglavima i „rajetinskim mentalitetom“, kukavičlukom i nesposobnošću, pripremili su teren za postradanje svog naroda, a možda su, s nešto pameti, ipak mogli da doprinesu i nekom drugačijem opštem „scenariju“. Ali te „petlje“, i pogotovu pameti, očigledno nije bilo; razumne kukavice i kompletni opskuranti su kao provereno „korisni idioti“ trudoljubivo statirali u posuvraćenoj, crnoj verziji „partizanskog vesterna“.
Ovo, naravno, ne amnestira vrhuške ostalih republika i pokrajina. Svi oni su učestvovali u krčkanju čorbe koja nam je servirana, i čije posledice, uz doprinos novih glavara „ranim radovima“ njihovih prethodnika, u znatnoj meri i danas kusamo.
Već u to vreme javio se kult Evrope po svaku cenu – mi nismo Evropa, oni su Evropa, i mi moramo da ih stignemo po svaku cenu, mada je trka unapred izgubljena. Ali bilo je onih koji se nisu stideli da uzviknu: „Dosta, bre, više!“ U knjizi ste naveli Dušana Savkovića, koji je bio jasan i glasan: „Malo-malo pa nam stave pod nos okrepljujuće, mirišljave soli da nam potom, osvešćenim i rasvešćenim, kažiprstom pokažu na Evropu, da nam gustiraju Evropu, njene numizmatičke zbirke, njen Luvr, njenu Mona Lizu, njene oltare, da nas, malo-malo, pa udare Evropom po glavi, kao mokrom čarapom po glavi.“ Kao književnik, kosmopolita ste u najboljem smislu reči, dobitnik evropskih nagrada, pa ipak – citirate Savkovića. Kako je izgledala naša „ranotranziciona“ obuzetost Evropom, koja je, 1992, postala EU?
Svi koji su poželeli, ili umislili da su elita, požurili su da se oslobode epiteta zadrtih, zatucanih balkanoida. Da budu, ili da se legitimišu kao uznositi Evropljani. U osnovi ništa novo. Gotovo od predvukovskih i potonjih vremena traje taj kult „izobraženosti“, ta potreba „slučajnih Srba“ da konvertiraju, da postanu nešto drugo. Bolje, otmenije, društveno i ekonomski probitačnije; da se nekako „udenu“ u navodno više društvo.
Dušan Savković, novinar, ali i pisac, bio je među onima koji su na vreme znali žestoko da se narugaju tom kompleksu umne inferiornosti i inhibiranosti, naročitoj vrsti skorojevićevstva, blago rečeno. Zato sam ga i citirao. Uzgred, na drugom mestu postoji i moj tekst o Savkoviću „Sudbina narodnog pisca“. Možda taj „narodnjački“ pojam nije dovoljno dobar, ali je u osnovi tačan. Savković je, baš kao i Žika Lazić, u izvesnoj meri i Danko Popović, vrsta našeg pisca za narod, popularnog i – u svoje vreme masovno čitanog. Ne slažem se s uobičajenom tvrdnjom da su oni taj status temeljili na primitivizaciji, osiromašenju jezika i pisma, odnosno vulgarnom podilaženju vlastitoj publici. Pažljive analize mogle bi da ponude drugačije nalaze i zaključke.
Hoću da kažem, zapravo, da su sve književne vrednosti podjednako važne, pogotovu kada ih iznedruju znalci. Podela na više i niže žanrove ima, moguće, više klasifikacijsku svrhu, ali je jedan Hašekov Švejk večan kao i Čehovljevi junaci, dok naš Domanović nije manje vredan od svetskih majstora apsurda.
Proza Radovana Belog Markovića je pravi mikrokosmos jezika, frazeologije i stilova srpske literature, što znači da nije ni najmanje inferiorna spram dela naših prozaista čiji su idealni parametri Kafka, Borhes, Bruno Šulc, Pinčon ili Karver. I nije Radovan Beli, na sreću, jedini naš stvaralac koji nije imao ni „evropejski“, ni „belosvetski“ kompleks.
U prilog narativnom ilustrovanju raspre o Evropi ide i blagim humorom začinjen tekst o mom novosadskom susretu 1990. i „debatovanju“ na tu temu s Đerđem Konradom, velikim zagovornikom osobenosti srednjoevropskog kulturnog kruga. Objavljen, doduše, na drugom mestu, u knjizi „Bez oblande“, 2001, mada pripada niti iste hronike.
A kada je reč o politici, postkolonijalnoj zapadnoj ideologiji i istoj takvoj diktiranoj ekonomiji, konceptu života i posvemašnoj dehumanizaciji, potrebni su čitavi tomovi studija koji, na sreću, pojedinačno već postoje, ali manjkaju posledični efekti osvešćenog uma. Živimo u graničnoj situaciji; alternative i ishodi iz mnogo razloga nisu izvesni.
Opisali ste i prelazak sa „dogovorne“ na „tržišnu“ privredu, i socijalističko samoupravne rukovodioce koji su, iznenada, postali menadžeri. Koliko je to bilo moguće u zemlji koja je, do juče, među negativcima, kakvi su nacionalisti, anarholiberali i slični, imala i tzv. tehnomenadžere?
U našem narodu postoji ona jeftina mudrolija o tome kako će se bolje ogrejati onaj ko je bliži vatri. Prevedeno: Bliže vlasti, to jest (u demokratiji!) bliže vladajućoj partiji. Koliko god nam bilo nesimpatično takvo „mudrovanje“, tako je bilo juče, a tako je i danas. Kada je – ne znam već ko – po smrti Kodža Miloša načinio „deobni bilans“, ispostavilo se da je Milošev imetak, i bez uračunatih imanja u ondašnjoj Vlaškoj (danas Rumuniji), bio veći od iznosa celokupne tadašnje srpske blagajne!
Mala digresija: dok smo, davno, gostili jednu uglednu delegaciju iz tada Čaušeskuove Rumunije u klubu kod Ive i Bude (nekadašnji Klub književnika), spomenuo sam u razgovoru kako je knez Miloš imao u Vlaškoj zamašne posede, zemlju i čitava sela. – Koliko je toga bilo, pripitali su me gosti zaintrigirano. – Oko trećine današnje Rumunije! – odgovorio sam u šali. Dalja elaboracija te teme gostima već nije bila zanimljiva.
Ali da se vratimo na spomenute naše „tehnomenadžere“ koji su se, obnoć, preobratili u ugledne, poželjne menadžere i eksperte. Jedan od mogućih scenarija volšebnog preobražaja mogao je da glasi i, otprilike, ovako: – Vi nemate para, je li? Nemate, ali imam ja, i moji prijatelji… Pa ćemo ovo kupiti, a vi ćete, kao i dosad, raditi… i biće vam sve bolje! A taj koji „ima para“ znao je s kim – ili kojom partijom – valjda da gricka novostečeni kolač.
Sa čime smo se suočili kad se uobličilo naše višestranačje? Kako su izgledali prvi sukobi vlasti i opozicije i tranzicija žednih preko vode, koji su bili željni demokratije i ljudskih prava, ali zaista željni?
Naravno da bi odgovor na ovo bio još jedan nastavak priče o smutnji. Protesti, kordoni policije, šmrkovi, čak pojava tenkova na ulicama Beograda… Galimatijas pokliča, govora, opšta gungula… Sa ove distance mislim da pravi, realni demokratski projekat, celovit, osmišljen, niko nije ponudio. Još manje sređivanje, pospremanje države i institucija. Sve gola improvizacija, laktanje i guranje da se uzjaše i zajaše…
Parlament ne čine, na primer, partijski delegati već imenom i prezimenom biračima poznati i odgovorni poslanici. A to je svega jedna „stavka“ na putu do kakve-takve demokratije, odnosno društvenog ozbiljenja. Eksperimenti kojima smo tada podvrgnuti, i odevanja u štošta ponekad nalik ludačkoj košulji, ne okončavaju se već traju. Možda neodgovorno preterujem, ali, recimo, godinama naklapam kako bi seoski knez, onaj koji je bio tek elementarno pismen i presuđivao seljanima po običajnom pravu, efikasno i pravično razrešio svaki spor koji naše pravosuđe mrcvari godinama. A tek nakazni jezik pravnih spisa! A pride orvelovski novogovor naših političara i državnih institucija: sva ona „privlačenja“, „prepoznavanja“ i IT sluđivanja… Sve je to onda počelo ili se barem začelo. Kako beše: unucima trnu zubi od onoga što su im dedovi jeli … Ili nekako tome slično.
Nešto od konfuznih zbivanja onog doba zabeleženo je na stranicama moje knjige. Celovita analiza tražila bi ozbiljnu studiju, dok je moja pozicija faktički pozicija naratora – hroničara. Mogao sam da ponudim isečke, fragmente, pre opaske nego zaključke.
Raspad Jugoslavije počinje kao činjenica da je ova zemlja bila hologram – slika bez sadržaja, balon od sapunice koji blista svim duginim bojama, ali kad prsne, prsne pravo u lice gledaoca. Kako ste, kao čovek mnogih kulturnih veza u doba Jugoslavije, doživeli taj „trenutak prskanja“?
Najpre sam, kako se vidi već iz prvog teksta u „Smutnji“, onog naslovljenog „Istorija i realpolitika“, pokušao da humornim tretmanom, podsećanjem na Hašekovu navodnu „Povest Partije umerenog progresa u granicama zakona“ i srodne burgije, izgradim nadmoćnu poziciju. Drugim rečima, da budem iznad stvari, iznad zbivanja. Ali dalje nizanje događaja brzo je pokazalo da to nije moguće. Sve je otišlo predaleko, i kalašnjikovi tek što nisu progovorili… Tu negde zastaje moja hronika, dok na drugom mestu, u knjizi „Niže i naniže“, kad u demokratskom Beogradu pršte rakete u čast otvaranja (tada još uvek slovenačkog) Merkatora, u koji se očekuje da auto-putem nagrne pola Srbije, podsećam na one nedužne regrute JNA koje su slovenački teritorijalci u gojzericama, opremljeni kao američka nacionalna garda, lovili, a neke i malo pržili bacačima plamena…
Taj prasak je bio takav i toliki da do danas nisu uređeni ni (civilizacijski) pristojni, elementarni odnosi među novonastalim državama. Naturena je lažna glazura, a mahom su to i dalje rogovi u vreći, sa nizom međusobno nerešenih i neraščišćenih pitanja. Političko licemerje nalaže da se tapšemo po ramenima, kreveljimo, izigravamo uzajamnu srdačnost i razumevanje… Licemerje je, uostalom, političarima u opisu posla.
Stokli Karmajkl je davno kazao da je nasilje američki (nacionalni) specijalitet kao pita od jabuka. Evropa, Boreljov „rajski vrt“, malo se s nasiljem pritajila, ali u licemerju ne oskudeva. A i mi: učimo, stalno učimo… što rekao drug Lenjin. I čekamo da vidimo šta će biti napošljetku. U međuvremenu pristižu nove generacije i Evropa, odnosno Zapad, računa da će sve pokriti mahovina i šaš.
Bilo bi tragično po ovaj narod ako bismo zaista posve preumili i sve zaboravili – a već u tome imamo nešto zavidnog uspeha – pa da se onda, još jednom, kao ringišpil zavrti istorija, ili razistorija… Još se iskobeljavamo iz jedne smutnje; da li nam je potrebna nova?
Na kraju knjige, koja je nastala na osnovu vaših kolumni u negda popularnom nedeljniku „Osmica“, kažete da sličnosti onoga nekad i ovoga danas nisu slučajne, nego zakonomerne. U čemu se ogleda ta zakonomernost?
U prethodnim odgovorima sadržan je, svakako, i deo odgovora na ovo pitanje. „Simetrije“ su inače brojne, makar da nisu uvek i očigledne. Zar su partijske polarizacije i razračunavanja postala benignija no što su bila? Da li su sve značajne društvene pozicije zaista posednute na osnovu kvalifikacija i sposobnosti? Koliko je porastao kvalitet života shvaćen ambicioznije od potrošnje i blagoutrobija? Nisu li kladionice, nabujale kao pečurke posle kiše, legitimni naslednik fenomena gazda Jezda i Dafina? Ili ovo: toliko brinemo o Srbima u regionu da je poslati im knjigu ili časopis gotovo skuplje no da ih šaljemo u Pariz ili London. Uostalom, čemu knjige, čemu umetnici i artefakti kada nastaje, i sve valja da proguta i obujmi, svemoćni klaud?!
Milovan Danojlić, autor na kojeg se u „Smutnji“ verovatno najčešće pozivam, izvrsno je posvedočio o našoj prijemčivosti, odnosno brzom prihvatanju svega najgoreg – iz „velikog sveta“. Konačno, da ne dužim, u osnovi smo danas isti kakvi smo i bili, i to kako u dobrom, tako i u lošem smislu. Ali nije sve ni u karakterologiji. Često se ponosimo time da smo državotvoran, to jest istorijski narod. Pitanje je, međutim, umemo li zaista i kakvu to državu, sada umnogome još nedograđenu, neartikulisanu – zaista želimo da imamo. Naravno, ni sile destrukcije ne treba zanemariti. A one ne deluju isključivo spolja.
Ne bi se reklo da smo se u tom kolopletu uvek dobro i na vreme snašli – juče, a danas? Partijska država i ona u kojoj su zakoni „za protivnici“, a pogotovu polukolonijalizovana ili postavljena kao servis globalista, ne može, i ne sme da nam bude rešenje za 21. vek.
