Kojim će putem Izrael krenuti posle rata?

Dani šoka, žalosti i besa protutnjali su izraelskom javnošću posle napada Hamasa početkom oktobra. Ulazak u rat čiji se kraj još ne nazire – i za koji i dalje postoje izgledi da preraste u širi regionalni sukob – otvara pitanja o pravcu izraelske politike u njegovom daljem toku, kao i nakon okončanja rata

Posle napada Hamasa politička pitanja zamenila su egzistencijalna. Nacija koja je nekoliko meseci ranije bila na ivici oštrih unutrašnjih sukoba pretvorila se u monolit pred pretnjom koja je dovela u pitanje njeno temeljno određenje – sigurno utočište jevrejskog naroda. Sećanja na Drugu intifadu i sveprožimajuće nasilje iz potaje počelo je da bledi i za mnoge Izraelce pitanje bezbednosti, i posebno egzistencijalna briga za izraelsko društvo, tonuli su u drugi plan. Kako je jedan komentator na društvenim mrežama primetio: Izraelci su svoju zemlju počeli da razumevaju kao tipičnu zapadnu državu sa nekoliko opsežnijih fusnota u kojima se objašnjavaju specifične prilike.
Čak su se i doskorašnje političke borbe mogle porediti sa uobičajenim dešavanjima u brojnim zapadnim državama – zbog čega je tumačenje izraelske politike i u Izraelu i u SAD bilo preopterećeno uvidima prikupljenim u drugim zapadnim državama. Benjamin Netanijahu je, kao Donald Tramp, Viktor Orban ili Jaroslav Kačinjski, „iliberalna“ opasnost po demokratski poredak. Ili, s druge strane, nacionalistički borac protiv levoliberalnog štelovanja političkih procesa na štetu većine biračkog tela. Koliko do pre nekoliko meseci 45 odsto ispitanika je, prema navodu Johanana Plesnera, predsednika Izraelskog instituta za demokratiju, verovalo da se zemlja nalazi na pragu nasilnih unutrašnjih sukoba. Posle početka rata reforma pravosudnog sistema koja je toliko usijala unutrašnje političke odnose brzo je ostavljena po strani.
Briga o unutrašnjem rasporedu snaga sklonjena je u drugi plan po otpočinjanju opsežnih vojnih operacija u Gazi. Javnost je uglavnom objedinjena oko dva cilja ovih operacija: slamanje vojne moći Hamasa i vraćanje talaca otetih 7. oktobra. Izraelska vojska za sada nije ostvarila nijedan od ovih ciljeva iako se teritorija pod kontrolom Hamasa suzila, posebno na severu enklave, dok je vojnim posmatračima jasno da Hamasovi lako naoružani borci nemaju mnogo šansi u dugotrajnom sukobu protiv nadmoćne izraelske vojske.
No čak i da se ratni sukob neočekivano brzo razreši u izraelsku korist, hipotetičkim kolapsom protivničkih snaga, to ne bi umanjilo broj pitanja koja stoje pred zemljom a za koja se činilo, koliko pre tri meseca, da je na njih moguće jasno odgovoriti.
Za početak, delovalo je da je vlada Benjamina Netanijahua, uprkos unutrašnjoj krizi, stabilna. Sa 64 poslanika u parlamentu mogla je mirno da čeka naredne izbore 2026. godine. Pravosudna reforma naišla je na žestok otpor, i tu je vlada bila spremna na uzmicanje. Međutim, napad je doveo u pitanje temeljnu kompetentnost vlasti da se brine o bezbednosti građana, te je vrlo rasprostranjeno uverenje da Netanijahu, pre ili kasnije, mora da ode. Prema istraživanju javnog mnjenja Trinaestog televizijskog kanala sa početka novembra, većina ispitanika procenila je da je Netanijahu odgovoran za propuste koji su omogućili prodor Hamasa na jug Izraela. Vrlo uverljiva većina od 76 odsto ispitanika smatrala je da bi trebalo da ode sa čela izraelske vlade ili odmah ili po okončanju rata, dok je 30 odsto procenilo da bi bilo najbolje da se to desi odmah.
Za razliku od izraelske politike, gde je bilo naznaka žestokih unutrašnjih previranja, izraelska ekonomija delovala je snažno, sa prosečnim rastom od 3,9 odsto od 2000. godine. Sukobi u kojima je Izrael učestvovao prethodnih decenija malo su uticali na ekonomska kretanja, pre svega jer su trajali kratko, te nisu mnogo remetili ekonomske aktivnosti u zemlji. Sada stvari deluju drugačije, počev od očiglednih problema koje je izazvala evakuacija velikog broja stanovnika sa juga i severa zemlje.
Pokazalo se, povrh svega, da izraelska vojna i tehnološka nadmoć ne nude neupitnu bezbednost stanovnicima zemlje. Visokotehnološka vojska nije odraz samo domaće sofisticirane nauke i industrije – iako su ovo nužni preduslovi. Ona je odraz i suženih ljudskih resursa koje je društvo voljno da permanentno opredeljuje za sopstvenu odbranu, i posledične psihološke odvojenosti dobrog dela društva od surovosti učešća u ratu.
Iznova je naglašena paradoksalna pozicija Izraela – „opsednika“ koji je istovremeno „pod opsadom“, okupacione sile čije se društvo udaljilo od krhkosti sopstvenog položaja.

NESIGURNOST POLITIČKIH PROMENA Čim je postalo jasno kolike su razmere napada na jug Izraela, pojavili su se snažni glasovi koji zahtevaju ostavku izraelskog premijera. Znatan deo javnosti smatrao je da je vlast načinila velike propuste, te da je zato odgovorna za napade bez presedana na izraelsku teritoriju.
Štaviše, u javnim nastupima, načelnik generalštaba Izraelskih odbrambenih snaga, šef Vojnoobaveštajne uprave i direktor Šin Beta su preuzeli odgovornost za kontraobaveštajne propuste, u domenu sopstvene nadležnosti. Izjave premijera su, nasuprot tome, bile dvosmislene i oprezne. Prema procenama komentatora izraelskih političkih prilika, on oprezno traži putanju da ostane na vlasti i po okončanju rata.
Prema istraživanju javnog mnjenja Izraelskog instituta za demokratiju, poverenje u vladu iskazalo je svega 18 odsto ispitanika, što je najniža vrednost od kada je 2003. godine agencija počela da proverava ovo raspoloženje.
Međutim, kako je naznačila Danijel Šnajdlin, komentator liberalnog „Hareca“, neraspoloženje prema Netanijahuu može biti odijum prema njegovoj ličnosti, a ne odbacivanje širih političkih okvira koji zastupaju desne političke snage u zemlji (različita ispitivanja pokazuju da se oko 50 odsto Izraelaca samoodređuju kao desničari dok drugu polovinu čine centristi i, uz manji udeo, levičari).
Opadanje podrške za rešenje sukoba s Palestincima koje bi podrazumevalo postojanje dve države upućuje na to da se politički konsenzus ne preispituje na dubljem nivou. Štaviše, opala je i podrška javnosti za pregovore, čak i ukoliko preduslov ne bi bila saglasnost sa stvaranjem palestinske države (podrška za pregovore kao način razrešenja sukoba najviša je bila 2013, kada je taj put podržavalo 76 odsto ispitanika).
Široko prihvatanje desnog konsenzusa, kako ga je odredila decenijska politička dominacija Likuda, ne znači nužno i prihvatanje desnih opredeljenja u unutrašnjoj politici zemlje, kao što su podrška ilegalnim jevrejskim naseljenicima ili širok skup izuzeća i posebnih prava delova izraelskog društva.
Naprotiv. Po mnogo čemu, Izrael bi se mogao opredeliti slično kao sedamdesetih godina prošlog veka – nepristajanje na palestinsku državnost kao rešenje bezbednosnih izazova, ali i nedavanje blanko čeka ilegalnim naseljenicima, koje i sada dobar deo javnosti vidi kao remetilački faktor.

BREME SUKOBA Duž slične putanje mogla bi da se kreću i druga pitanja izraelske unutrašnje politike. Uoči rata vođene su rasprave o ograničenjima vojne obaveze, te čak i o dugoročnoj profesionalizaciji vojske. Takve zamisli već sada deluju anahrono. Rat u Gazi, poput dvogodišnjeg sukoba u Ukrajini, upućuje da je masovno raspolaganje jeftinim borbenim sredstvima često isplativije u odnosu na malobrojne primerke tehnološki napredne opreme.
Izraelsko oslanjanje na skupu avijaciju i municiju za čiju nabavku dobrim delom zavisi od američke proizvodnje (i političkih odluka o izvozu naoružanja) ograničava prostor za samostalno strateško delovanje. Očekuje se, stoga, da izraelska vojna industrija u većoj meri proizvodi i jeftina ubojna sredstva, uključujući artiljerijske granate i jeftine dronove kakvi se verovatno prave na časovima tehničkog obrazovanja u tajvanskim osnovnim školama.
Politika izuzetaka, imuniteta i specijalnih prava, teško da će ostati netaknuta. Ubrzo po napadu Hamasa javile su se prve naznake pritiska protiv iredentističkih stavova među izraelskim Arapima, koji su uglavnom tolerisani u ranijem periodu. Privođenja, zabrane i univerzitetske smernice koje zabranjuju isticanje ovakvih gledišta su prvi povučeni potezi, ali su oni kratkog daha i manjeg značaja. Politički dalekosežnija može biti zabrana učešća na izborima anticionističkih stranaka. Do sada je Vrhovni sud po pravilu odbacivao ovakva ograničenja kada bi ih usvojila Izborna komisija Kneseta.
Međutim, i Vrhovni sud, nevezano s verovatno otpisanom pravosudnom reformom, kreće se udesno, te bi na ovaj način u relativno bliskoj budućnosti mogao da olakša put desnih političkih snaga ka stabilnim većinama u Knesetu.
S druge strane, „pragmatična desna politika“ usmerena protiv unutrašnjih privilegija mogla bi da se odrazi na položaj ultraortodoksnih Jevreja, koji imaju sve veći udeo u izraelskom biračkom telu. Jedan od središnjih ciljeva religijskih stranaka u Netanijahuovoj koaliciji bilo je usvajanje zakonske inicijative po kojoj bi bilo sankcionisano ono što se već praktično sprovodi – da svi učenici „ješiva“, jevrejskih verskih škola, budu oslobođeni vojne službe. Kako raste društveno breme rata, sve će se više čuti pozivi za preispitivanje politike specijalnih prava.
Ni rast ekonomskog bremena sukoba ne može a da ne ostavi posledice.
Izraelska ekonomija, kako smo naznačili, dobro je stajala uoči rata. Stabilan rast BDP-a, koji bi sa 3,1 odsto 2023. godine trebalo da, prema proceni MMF-a, skoči do stope od 3,9 odsto 2026. godine. Devizne rezerve procenjivane su na 200 milijardi dolara, što je dovoljno da se pokrije jednogodišnji uvoz zemlje. Izrael je ustrojio sopstvenu makrofinansijsku politiku, tako da može da odoli velikim iskušenjima, pa čak i malo verovatnom sankcionom pritisku.
Posle nekoliko ratnih meseci već su primetni ekonomski poremećaji. U poslednjem tromesečju zabeležen je pad ekonomske aktivnosti od tri odsto. Procene rasta za narednu godinu su umanjene, a najveći pesimisti predviđaju rast bruto domaćeg proizvoda od svega pola procenta. Izraelska centralna banka je optimističnija i iznosi procenu rasta od dva odsto. Prema navodima „Njujork tajmsa“, 191.666 ljudi u Izraelu podnelo je zahtev za pomoć nezaposlenima od kada je rat otpočeo 7. oktobra. Izraelska vlada opredelila je izdašnu pomoć kompanijama, ali veliki broj mobilisanih rezervista su preduzetnici i vlasnici malih firmi čiji poslovi bez njih tavore. Nedostatak radne snage posebno se oseća u turizmu, građevinskom sektoru i poljoprivredi, sektorima koji su zapošljavali brojne Palestince.
Predviđati dugoročna ekonomska kretanja je nezahvalno, pošto svaka nedelja ili mesec mogu na krajnje nepredvidljive načine da promene geopolitičke prilike.
Na sličan način su nepredvidljivi i politički pravci razvoja Izraela.
Dodatna militarizacija društva, vojni izdaci, te nastojanja da se obezbedi šira strateška samostalnost u odnosu na velikog atlantskog saveznika možda su jedine teme oko kojih bi se mogli saglasiti nepomirljivi politički tabori.
O miru, za sada, govori se samo na margini.