Којим ће путем Израел кренути после рата?

Дани шока, жалости и беса протутњали су израелском јавношћу после напада Хамаса почетком октобра. Улазак у рат чији се крај још не назире – и за који и даље постоје изгледи да прерасте у шири регионални сукоб – отвара питања o правцу израелске политике у његовом даљем току, као и након окончања рата

После напада Хамаса политичка питања заменила су егзистенцијална. Нација која је неколико месеци раније била на ивици оштрих унутрашњих сукоба претворила се у монолит пред претњом која је довела у питање њено темељно одређење – сигурно уточиште јеврејског народа. Сећања на Другу интифаду и свепрожимајуће насиље из потаје почело је да бледи и за многе Израелце питање безбедности, и посебно егзистенцијална брига за израелско друштво, тонули су у други план. Како је један коментатор на друштвеним мрежама приметио: Израелци су своју земљу почели да разумевају као типичну западну државу са неколико опсежнијих фуснота у којима се објашњавају специфичне прилике.
Чак су се и доскорашње политичке борбе могле поредити са уобичајеним дешавањима у бројним западним државама – због чега је тумачење израелске политике и у Израелу и у САД било преоптерећено увидима прикупљеним у другим западним државама. Бењамин Нетанијаху је, као Доналд Трамп, Виктор Орбан или Јарослав Качињски, „илиберална“ опасност по демократски поредак. Или, с друге стране, националистички борац против леволибералног штеловања политичких процеса на штету већине бирачког тела. Колико до пре неколико месеци 45 одсто испитаника је, према наводу Јоханана Плеснера, председника Израелског института за демократију, веровало да се земља налази на прагу насилних унутрашњих сукоба. После почетка рата реформа правосудног система која је толико усијала унутрашње политичке односе брзо је остављена по страни.
Брига о унутрашњем распореду снага склоњена је у други план по отпочињању опсежних војних операција у Гази. Јавност је углавном обједињена око два циља ових операција: сламање војне моћи Хамаса и враћање талаца отетих 7. октобра. Израелска војска за сада није остварила ниједан од ових циљева иако се територија под контролом Хамаса сузила, посебно на северу енклаве, док је војним посматрачима јасно да Хамасови лако наоружани борци немају много шанси у дуготрајном сукобу против надмоћне израелске војске.
Но чак и да се ратни сукоб неочекивано брзо разреши у израелску корист, хипотетичким колапсом противничких снага, то не би умањило број питања која стоје пред земљом а за која се чинило, колико пре три месеца, да је на њих могуће јасно одговорити.
За почетак, деловало је да је влада Бењамина Нетанијахуа, упркос унутрашњој кризи, стабилна. Са 64 посланика у парламенту могла је мирно да чека наредне изборе 2026. године. Правосудна реформа наишла је на жесток отпор, и ту је влада била спремна на узмицање. Међутим, напад је довео у питање темељну компетентност власти да се брине о безбедности грађана, те је врло распрострањено уверење да Нетанијаху, пре или касније, мора да оде. Према истраживању јавног мњења Тринаестог телевизијског канала са почетка новембра, већина испитаника проценила је да је Нетанијаху одговоран за пропусте који су омогућили продор Хамаса на југ Израела. Врло уверљива већина од 76 одсто испитаника сматрала је да би требало да оде са чела израелске владе или одмах или по окончању рата, док је 30 одсто проценило да би било најбоље да се то деси одмах.
За разлику од израелске политике, где је било назнака жестоких унутрашњих превирања, израелска економија деловала је снажно, са просечним растом од 3,9 одсто од 2000. године. Сукоби у којима је Израел учествовао претходних деценија мало су утицали на економска кретања, пре свега јер су трајали кратко, те нису много реметили економске активности у земљи. Сада ствари делују другачије, почев од очигледних проблема које је изазвала евакуација великог броја становника са југа и севера земље.
Показало се, поврх свега, да израелска војна и технолошка надмоћ не нуде неупитну безбедност становницима земље. Високотехнолошка војска није одраз само домаће софистициране науке и индустрије – иако су ово нужни предуслови. Она је одраз и сужених људских ресурса које је друштво вољно да перманентно опредељује за сопствену одбрану, и последичне психолошке одвојености доброг дела друштва од суровости учешћа у рату.
Изнова је наглашена парадоксална позиција Израела – „опседника“ који је истовремено „под опсадом“, окупационе силе чије се друштво удаљило од крхкости сопственог положаја.

НЕСИГУРНОСТ ПОЛИТИЧКИХ ПРОМЕНА Чим је постало јасно колике су размере напада на југ Израела, појавили су се снажни гласови који захтевају оставку израелског премијера. Знатан део јавности сматрао је да је власт начинила велике пропусте, те да је зато одговорна за нападе без преседана на израелску територију.
Штавише, у јавним наступима, начелник генералштаба Израелских одбрамбених снага, шеф Војнообавештајне управе и директор Шин Бета су преузели одговорност за контраобавештајне пропусте, у домену сопствене надлежности. Изјаве премијера су, насупрот томе, биле двосмислене и опрезне. Према проценама коментатора израелских политичких прилика, он опрезно тражи путању да остане на власти и по окончању рата.
Према истраживању јавног мњења Израелског института за демократију, поверење у владу исказало је свега 18 одсто испитаника, што је најнижа вредност од када је 2003. године агенција почела да проверава ово расположење.
Међутим, како је назначила Данијел Шнајдлин, коментатор либералног „Хареца“, нерасположење према Нетанијахуу може бити одијум према његовој личности, а не одбацивање ширих политичких оквира који заступају десне политичке снаге у земљи (различита испитивања показују да се око 50 одсто Израелаца самоодређују као десничари док другу половину чине центристи и, уз мањи удео, левичари).
Опадање подршке за решење сукоба с Палестинцима које би подразумевало постојање две државе упућује на то да се политички консензус не преиспитује на дубљем нивоу. Штавише, опала је и подршка јавности за преговоре, чак и уколико предуслов не би била сагласност са стварањем палестинске државе (подршка за преговоре као начин разрешења сукоба највиша је била 2013, када је тај пут подржавало 76 одсто испитаника).
Широко прихватање десног консензуса, како га је одредила деценијска политичка доминација Ликуда, не значи нужно и прихватање десних опредељења у унутрашњој политици земље, као што су подршка илегалним јеврејским насељеницима или широк скуп изузећа и посебних права делова израелског друштва.
Напротив. По много чему, Израел би се могао определити слично као седамдесетих година прошлог века – непристајање на палестинску државност као решење безбедносних изазова, али и недавање бланко чека илегалним насељеницима, које и сада добар део јавности види као реметилачки фактор.

БРЕМЕ СУКОБА Дуж сличне путање могла би да се крећу и друга питања израелске унутрашње политике. Уочи рата вођене су расправе о ограничењима војне обавезе, те чак и о дугорочној професионализацији војске. Такве замисли већ сада делују анахроно. Рат у Гази, попут двогодишњег сукоба у Украјини, упућује да је масовно располагање јефтиним борбеним средствима често исплативије у односу на малобројне примерке технолошки напредне опреме.
Израелско ослањање на скупу авијацију и муницију за чију набавку добрим делом зависи од америчке производње (и политичких одлука о извозу наоружања) ограничава простор за самостално стратешко деловање. Очекује се, стога, да израелска војна индустрија у већој мери производи и јефтина убојна средства, укључујући артиљеријске гранате и јефтине дронове какви се вероватно праве на часовима техничког образовања у тајванским основним школама.
Политика изузетака, имунитета и специјалних права, тешко да ће остати нетакнута. Убрзо по нападу Хамаса јавиле су се прве назнаке притиска против иредентистичких ставова међу израелским Арапима, који су углавном толерисани у ранијем периоду. Привођења, забране и универзитетске смернице које забрањују истицање оваквих гледишта су први повучени потези, али су они кратког даха и мањег значаја. Политички далекосежнија може бити забрана учешћа на изборима антиционистичких странака. До сада је Врховни суд по правилу одбацивао оваква ограничења када би их усвојила Изборна комисија Кнесета.
Међутим, и Врховни суд, невезано с вероватно отписаном правосудном реформом, креће се удесно, те би на овај начин у релативно блиској будућности могао да олакша пут десних политичких снага ка стабилним већинама у Кнесету.
С друге стране, „прагматична десна политика“ усмерена против унутрашњих привилегија могла би да се одрази на положај ултраортодоксних Јевреја, који имају све већи удео у израелском бирачком телу. Један од средишњих циљева религијских странака у Нетанијахуовој коалицији било је усвајање законске иницијативе по којој би било санкционисано оно што се већ практично спроводи – да сви ученици „јешива“, јеврејских верских школа, буду ослобођени војне службе. Како расте друштвено бреме рата, све ће се више чути позиви за преиспитивање политике специјалних права.
Ни раст економског бремена сукоба не може а да не остави последице.
Израелска економија, како смо назначили, добро је стајала уочи рата. Стабилан раст БДП-а, који би са 3,1 одсто 2023. године требало да, према процени ММФ-а, скочи до стопе од 3,9 одсто 2026. године. Девизне резерве процењиване су на 200 милијарди долара, што је довољно да се покрије једногодишњи увоз земље. Израел је устројио сопствену макрофинансијску политику, тако да може да одоли великим искушењима, па чак и мало вероватном санкционом притиску.
После неколико ратних месеци већ су приметни економски поремећаји. У последњем тромесечју забележен је пад економске активности од три одсто. Процене раста за наредну годину су умањене, а највећи песимисти предвиђају раст бруто домаћег производа од свега пола процента. Израелска централна банка је оптимистичнија и износи процену раста од два одсто. Према наводима „Њујорк тајмса“, 191.666 људи у Израелу поднело је захтев за помоћ незапосленима од када је рат отпочео 7. октобра. Израелска влада определила је издашну помоћ компанијама, али велики број мобилисаних резервиста су предузетници и власници малих фирми чији послови без њих таворе. Недостатак радне снаге посебно се осећа у туризму, грађевинском сектору и пољопривреди, секторима који су запошљавали бројне Палестинце.
Предвиђати дугорочна економска кретања је незахвално, пошто свака недеља или месец могу на крајње непредвидљиве начине да промене геополитичке прилике.
На сличан начин су непредвидљиви и политички правци развоја Израела.
Додатна милитаризација друштва, војни издаци, те настојања да се обезбеди шира стратешка самосталност у односу на великог атлантског савезника можда су једине теме око којих би се могли сагласити непомирљиви политички табори.
О миру, за сада, говори се само на маргини.