ИЗЛОГ КЊИГЕ

Анри Кале
ОФРЉЕ КРОЗ ИТАЛИЈУ
Службени гласник

Анри Кале, један од „разбарушених“, неконформистичких писаца француске књижевности XX века, коначно излази из заборава у који га је протерала књижевна мода. Чудновати путник, проницљив колико и лењ, кога више занима свакодневни живот од музеја и споменика, води компликован живот, пун тегоба, бавећи се свакојаким занимањима. Пише за разне часописе, међу којима је и Камијев Цомбат, и објављује више од двадесет дела, већином код Галимара. Воз, ноћ, неизвесности и еуфорије послератне Италије, мали детаљи у којима искрсавају одломци живота, у средишту су дневника с кратког путовања по Италији, који нам Анри Кале предаје у руке. То махнито јурцање по Италији подсећа на смењивање снимака, чудесних и ухваћених као у магновењу. Благонаклон и дрзак, час одушевљен, час малодушан, писац-путник Кале – човек вишеструких и сложених идентитета – креће се по овим страницама попут јунака неког филма Жака Татија. Из његове немарне озбиљности, из његове парадоксалне нормалности искачу, као из претрпаног кофера неког расејаног туристе, меланхолија и осмех. „Путовања су мање-више узалудна зато што увек путујете са самим собом, са истим мислима, истом прошлошћу, истим невољама, истим стањем ума, истим погледима на ствари и људе. Где год да се нађете, никад нисте сами.“

Владан Живаљевић
СИЗИФОВ МАНЕВАР
Српска књижевна задруга

Живаљевићева збирка садржи поезију у којој лирика прелази у рефлексију. Од свих ствари, поготово од супротности света и природе као такве, овај песник тражи необичне законитости и парадоксна искуства. Његове песме су мисаони медаљони – песнички афоризми у форми лирског појмовника.

Ањезе Гријеко
АТЛАС СИРЕНА
Службени гласник

Књига у којој уживају сва чула. Гравире, слике, античке вазе и илуминације, песме, фантастичне приповести, извештаји са путовања без повратка чине нити од којих је саткана слика света сирена, загонетних бића којима се препуштамо да нас отму и одведу на пловидбу по далеким епохама и морима. Сирене припадају безвременом миту. Видели смо их у Хомеровим и Рилкеовим стиховима, чули смо њихову песму на страницама Џојсовог „Уликса“ и у Вагнеровој музици. Поново смо их налазили у олујним валовима Медитерана и на пучини далеких мора. Ањезе Гријеко крмани сигурном руком зналца кроз царство сирена, ослушкујући њихове гласове, али и гласове оних који су сирене видели, чули, волели, пратили, заробили или их чак и појели. Од сирена које су искушавале Одисеја на његовом повратку на родну Итаку до оних које су ометале Хенрија Хадсона и његову посаду на пловидби по Северном леденом океану, од сирена које плешу по Дебисијевим пентаграмима до филмских јунакиња које се појављују насред Менхетна, безброј је прича, уметничких дела, анегдота сакупљених на страницама Атласа сирена. Ањезе Гријеко се враћа у прошлост да истражи порекло мита о сиренама и прати њихове бескрајне преображаје и многе трагове које су оставиле у књижевности, сликарству, музици и науци како би, једном засвагда, открила тајну сирена. Глас сирена у грчком свету у стању је да влада елементима, да смири или да подигне ветар и олују. Онако како је то урадила Аријел у Шекспировој „Бури“. Наставимо да следимо црвену нит речи које у античком грчком свету дефинишу својство гласа сирена. У Палатинској антологији сирена се, на пример, назива лале, брбљива. А „придев лалос у ствари означава непрестан, монотон звук, налик жуборењу воде или цврчању неког инсекта, али и бесмислено брбљање дангуба и жена“. Код Аристотела појам сеирен означава врсту пчеле самице. Због сталног, упорног зујања. Док Сократ у Федру упоређује дејство гласа сирена са цврчањем цврчка, не случајно у подне, најповољнијем делу дана за ова крилата створења. Платонов дијалог описује очаравајућу моћ „природног гласа“ цврчака и сирена, његово хипнотичко дејство које може да угаси вољу у ономе ко слуша, да замагли и успава чак и ум. Глас грчких сирена као да је чист, природан глас, распрострањен звук. Глас који нам се не обраћа речима, што не значи да нам не прича, да са нама не комуницира. Или смо, можда, ми ти који тврдоглаво мислимо да тај глас, тај звук жели да нам нешто саопшти?

Ђуро Дамјановић
ГОЛИМЈЕСТО
Српска књижевна задруга

„Голимјесто“ је наслов славне Дамјановићеве приповетке која је узбуркала политичку јавност Босне и Херцеговине и књижевну сцену Србије седамдесетих година прошлог века. Ђурине приче одмах су добиле признање – проглашен је достојним наследником приповедачке вештине и језичке грађе великих земљака Кочића и Ћопића. Приче пуне душе и патње, лепоте живота и раскошне приповедачке уметности. 

Мигел Анхел Астуријас
ГОСПОДИН ПРЕДСЕДНИК
Лагуна

У неименованој земљи диктатор егоманијак кује сплетке да би држао на узди политичке противнике и чврстом руком задржао власт. Како тиранија узима маха, сви су присиљени да начине избор између компромиса и смрти. Надахнуто животом под режимом председника Мануела Естраде Кабрере, ово врхунско остварење добитника Нобелове награде Мигела Анхела Астуријаса, прожето богатом лиричношћу, симболиком Маја и народним говором Гватемале, у исти мах је оштра сатира тоталитаризма, свеобухватан портрет психолошке страховладе и надреалистичко ремек-дело које је дуги низ година било забрањено. 

Бертранд Расел
МОЋ
МИБА букс

Кључ за људску природу који је Маркс пронашао у богатству, а Фројд у сексу, Бертранд Расел је открио у моћи. Моћ, тврди он, човеков је крајњи циљ, и представља, у многим својим видовима, један једини најважнији елемент у развитку било којег друштва. Пишући с краја тридесетих година прошлог века када су Европу растакале екстремистичке идеологије и када је свет био на ивици рата, Расел се латио подухвата да открије „нову науку” како би разјаснио трауматичне догађаје тога доба и да би објаснио оне који ће им следити.
У том настојању је и настала ова књига, изузетно дело које је Расел сматрао једним од најважнијих у својој дугој каријери. Супротстављајући се тоталитарној жељи за доминацијом, Расел нам предочава како политичка просвећеност и човеково разумевање могу да доведу до мира чиме његова књига представља страствени позив за независност ума и светковину инстинктивне радости човековог живота.

Радивоје С. Петровић и Слободан М. Пенезић
СЕРГИЈЕ ЛУКАЧ – ПРОМЕТЕЈ НОВИНАРСТВА
Службени гласник, Факултет за спорт Универзитета Унион – „Никола Тесла“

Ова књига представља резултат истраживачко-издавачког подухвата у оквиру којег су за одговорима на суштинска питања у области медија и новинарства скупа трагали појединци различитих искустава, генерација и ставова, али једнако заинтересовани за даљу судбину ове професије – од студената новинарства, преко професора и асистената журналистике, па све до Лукачевих пријатеља, студената, сарадника и савременика, такође различитих по годинама, али и по размишљањима. Ходајући Лукачевом стазом настала је монографија о родоначелнику аутентичне српске школе новинарства, не само да би евоцирала сећања на једну изузетну личност већ и као путоказ не само почетницима у професији већ и онима вољним да раде на повратку дуго еродираног поверења у медије и новинаре. Пред нама је, стога, и својеврстан позив за повратак професионализму, знању, истини и поштењу, свему што краси лик и дело Сергија Лукача, у мору манипулација и пропагандних наслага, које су, поред осталог, озбиљно уздрмале и статус једне лепе, корисне и некада надасве одговорне професије.