УНИШТИТИ УЕЛБЕКА (1.део)

Као лауреат комсомолске награде Европске уније, друг Мишел Уелбек испекао је колачиће са брашном и написао производни роман о свакодневном животу европских званичника

Пише Владимир Лорченков

Аутор вишеслојног, духовитог и пародијског текста који објављујемо у два наставка Владимир Лорченков (рођ. 1979, Кишињев, Молдавија) је руски приповедач, есејиста и журналиста. Мајка Молдованка, отац – син Украјинке и Белоруса. Живи у Монтреалу, Канада. Лауреат награде „Дебют“ (2003) и Руске награде (2008) у номинацији „Большая проза“. Важи за врхунског, помало екстравагантног стилисту, који у полемичном маниру ремети општеприхваћене књижевне обрасце, не скривајући ни своје политичке (империјалне и антилибералне) погледе. Изузетан је познавалац француске књижевности, прошле и савремене.

Аперитив Дуго сам са хладном радозналошћу чекао слом – очекивао сам то од „Серотонина“, али сам се жестоко преварио, „Серотонин“ је испао ремек-дело. Пратим наступе Мишела Уелбека, тог мајстора тачке и зареза, господара наводника; Уелбека, наказног певача наказне средње класе, свих оних рентијера 20. века који своју кирију зарађују од привидног канцеларијског посла, који су наследили буржује 19. века; Уелбека, певача осредњости; Уелбека романтичара, човека који је у име свог алтер ега у роману „Платформа“ предвидео: „после моје смрти нико је неће приметити“, и тако се догодило. У јануару 2022. велики француски писац Уелбек је заиста умро и то нико није приметио.
А ја ћу покушати да објасним зашто, престајући да користим метод подругљивог имитирања Уелбековог стила, који је сасвим пристојан, добар, мада помало осредњи, како тврде његови недоброжелатељи у лицу писца Марка Едуард-Наба.
То је, узгред буди речено, истина. Уелбеков стил наслеђује класични, то је исто оно копирање великих образаца 19. века, као што Шолоховљев „Тихи Дон“ следује Толстојевим романима. Наравно, не говорим о психопати и сексуалном перверзњаку Алексеју, говорим о психопати, али бар не о сексуалном перверзњаку Лаву Николајевичу. Притом, правде ради, напомињем да је растрзани, нервозни стил Марк-Едуарда иста она „јужњачка хистерија“ као и емотивни наступи генијалног антисемите Лисјена Ребатеа, којем није дорастао Парижанин Луј-Фердинанд Селин. Читалац ће ме питати какве везе имају сви ови људи, у каквом су они односу са новим и, надам се, последњим, пре дугог периода ћутања, Уелбековим романом? У директном, а ево и зашто.
Француска књижевност 21. века – као и савремена руска – подељена је на два огранка, „кромањонски“ и „неандерталски“, а један од њих мора да уништи рођака да би у потпуности искористио све ресурсе, као што су, у ствари, и чинили наши непосредни претходници, „хомо кромањонуси“. У руској литератури, „кромањонци“ су наследници, да то тако назовемо, руске лозе – Булгакова, Набокова, Аксјонова и Лимонова (са свим резервама). Парадоксално, упркос чињеници да је њихова проза понекад експерименталне природе – посебно што се тиче језика – они баштине велику класичну традицију. „Неандерталци“ су наследници совјетске лозе, лозе „социјалистичког реализма“, коју представљају Фадејеви, Шолохови, Распутини, Астафјеви итд. (специјално помињем имена најбољих). Узевши од руских класика само форму – „велики руски роман“ (по мишљењу совјетског имбецила, „велики“ значи „обиман“) – они су се, заправо, удаљили од смисла традиције великих новатора, Пушкина и Љермонтова, Гогоља и Достојевског…
… Французи су ишли тим истим тужним путем, и, као и код нас, Други светски рат се показао као линија расцепа. Истински наследници класичне традиције – а ту традицију уопште не оличава Иго већ Волтер и Де Сад, квинтесенција француске мисли и националног карактера – после тог рата су гурнути у страну. Сви су изгубили, јер су 99,9 одсто њих били „колаборанти“. Њихова имена су предата забораву, њихова дела изопштена, а њихова постепена рехабилитација почела је тек недавно, али, наравно, изгубљено се не може повратити. Дакле, као резултат политичке конкуренције, француска књижевност се променила. И њена персонификација је постала – као у совјетској, паразитској – псеудокласична традиција, чији је најталентованији представник Уелбек. У суштини, Уелбек је Шолохов капиталистичког реализма. И, попут Шолохова, веома је талентован; дуго је „путовао“ експлоатишући класику својих великих претходника, не стидећи се да с времена на време баца кокетне погледе у правцу противничког табора (зато је Уелбек тако иритантан и провокативан, али је то била управо свесна провокација, а не природа писца). Али – време је да кажете нешто и својим гласом. Какав је он, глас правог Уелбека; Уелбека голог као црв; Уелбека самог по себи? То је мрмљање друга Шолохова на Конгресу совјетских писаца.

Закуска Сад ћу вам детаљно говорити о самом роману „Anéantir“, то јест обавићу оно што се зове индустрија испирања мозга – „спојлер“ – и што је сасвим нормално за рецензију књиге. Маркетолози и, како себе називају, „продавци“, избегавају да то раде, јер је њихов задатак да похвале производ, створивши код клијента утисак да је робу конзумирао, али остављајући код клијента осећање благе глади, незадовољства, жеље за куповином. Али ја ништа не продајем и нећу овде да млатим празну сламу, као некаква Јузефович млађа, која је принуђена да сатима брбља о ономе о чему је немогуће говорити, пошто продавци не проучавају производ који продају. Нарочито такви говњиви продавци као што је Јузефович млађа, која мора да преживљава у суровом постиндустријском свету продаје свега и свачега. Заправо, читалац је вероватно већ схватио на шта мислим: да, Уелбеков роман је формално и не само (и у томе „не само“ лежи разлог Уелбековог краха 2022) посвећен економији.
У „Anéantir“ (преводи се и као „уништити“ и „срушити“, али ми се „убити“ чини тачније) постоје два главна лика. Први, Уелбеков алтер его, у доброј традицији солидних писаца, има много заједничких особина са аутором (али ово је лажни мамац). Ради у министарству. Реч је о службенику, додуше веома високо плаћеном (осам хиљада евра месечно, знам да је пребројавање туђих пара непристојно, али је то он сам рекао), чији је живот, наравно, дошао до потпуног колапса. Па, пошто причамо о осредњости (он је Господин Као Сви Остали), онда овај колапс не личи на експлозију, него је попримио облик постхумног суживота двоје људи равнодушних једно према другом, у луксузном стану у престижном кварту Париза. Јунак Пол не спава са женом – „једино што нас спаја је фрижидер“. Други лик је француски министар економије, судија (Бруно ле Жуж), чији је прототип француски министар привреде, градоначелник (Бруно ле Мер, не, озбиљан сам), велики Уелбеков пријатељ. Приватни живот министра – онога у роману – такође је претрпео потпуни колапс, и он је престао да спава са својом женом, и она је, након што му је много пута набила рогове, отишла код другог.
… Сви они имају око педесет година, аутор ове критике има скоро 43 године, и специјално за младог читаоца од 20-25 година желим да напоменем: наравно, секс постоји у животима људи нашег узраста; а кад престанете да се сећате његовог постојања, он на најдиректнији начин подсећа на себе (у виду одласка супруге, на пример). Другим речима, Уелбековим, желим да кажем: ако сте већ купили аутомобил и уложили средства у возило, онда га користите, иначе ће вас одржавање и поправка коштати много и све то неће имати никаквог смисла.
Или, ако ћемо без украса, на једноставан, другарски начин: узео си жену – јеби.

Супа Чиновник Пол и високи функционер (министар) Бруно, немајући шта да раде, црнче као проклети, преноће у министарству, и зближе се. Не у хомосексуалном смислу – обојица су хетеросексуалци – већ као пријатељи. Тачније, то признаје и Пол, који је Уелбек, „мом министру је био потребан поверљив човек“, особа којој се може веровати. И Пол игра ову улогу. Истовремено, његов отац одлази у болницу, и након што је отишао код родитеља, еврочиновник се састаје са својом породицом. Она је велика – овде Уелбеков текст постаје прави француски „класични” роман 19. века, са десетином имена, прича, огранака – и овде први пут са ужасом схватамо да је шампион промашио.
Полова породица је само скуп картонских фигура, марионета средњовековне фарсе, оличење карактерних особина или порока (Грех – духовник који истиче знојем и семеном; Похлепа – старац смежуран златом; Похота – дебелогуза жена). У роману је породица ту само да би нам представила Француску 21. века у свој њеној разноликости, то је шематски, поучни текст у коме се људи појављују да би илустровали Тип или просту Идеју.
Ту је и незапослени нотар из депресивног северног региона Француске, чија је породица у три генерације била без посла… (Занимљиво, баш ти депресивни региони су колевка француске нације; како се ту не присетити у шта су претворили Кијев, колевку руске нације.)… И старица католикиња, чије једно дете служи као конобарица, а друго, добивши непотребно класично образовање о неком великом и непознатом песнику из прошлости, пада у депресију у септичкој јами без дна, граду Паризу…
Ту је и лицемерна вегетаријанка, опседнута сојиним плочицама и другим ђубретом. И лицемерна републиканка опседнута женским правима… И идеалистички анархиста који је био хакер па се изненада придружио француској тајној служби (како се не присетити „анонимног француског донатора“ који је послао 500.000 евра за јуриш на Капитол, а потом се „убио“ и „нико га не може пронаћи“). И сарадник издавачке куће… И опет, домаћица католкиња која је целог живота служила свог мужа, а онда одједном, кад је он доспео на листу социјалне помоћи, схватила да породица тоне, али се само моли, и одушевљено чита јеловник у скупом ресторану у који је позвао њен брат. Еврочиновник који може себи да приушти афричку проститутку, али то више не жели, јер ретко туца, и што ређе, то мање жели…
… Мала дигресија. Уелбек остаје Француз, а то је гастрономска нација, тако да је велики део Мишелових духовитих примедби посвећен храни и вину. То би било врло лепо, смешно и сасвим прикладно у неком памфлетићу у неком „Фигароу“…
Све су то типови који, помножени на десетине, не, на стотине хиљада, живе у Француској. Како кажу – „пресек француског друштва“. А овај пресек, Полова породица, апсолутно је незанимљив, неупадљив. И, дакле, Французи су апсолутно незанимљиви и неупадљиви. Да, раније су, представљајући, у ствари, клише масовне културе (Француз и француски начин живота – то је роба) имали неку драж и шарм, јер су веома лепо и много конзумирани. Сад се то ближи крају – „борба против угљеничног трага“, шта да се ради! – и … без багета, ситроена, сира, одмора на ривијери, чаше калвадоса и цигарете Голоаз, обичан Француз је испао оно што јесте.
Иста ништарија као обичан Словак, Румун или, боже опрости, Немац.

Главно јело И сада, окружен овим ништаријама, демонстрирајући нам своју безначајност – претходни Уелбекови јунаци били су у најмању руку свесни своје маленкости и тиме се већ уздизали изнад околине (Господе, Достојевски чак и од Француза прави човека, а Уелбек је у младости, док је још био човек, много волео Достојевског…) – Пол се неспретно копрца у роману. Заједно са министром Бруном Мером. Да би роману дао обим и уверио себе да све то није узалуд (седам стотина страница, проклетство), Уелбек нам надуго и нашироко прича о економији. Браво, друже, дохвати питу с полице! Види се да за Уелбека нису изгубљени многи сати разговора са француским министром привреде Ле Мером. Писац нам, дословно, открива принципе француског економског модела и његову будућност, и то је изузетно занимљиво.
Дакле, сазнајемо – овде роман „Anéantir“ није уметничка фикција већ, како доликује француском роману, памфлет и политика, на чијој позадини се одвија прави роман – да је Француска усвојила програм развоја нуклеарних електрана, и ту уложила око 30-40 милијарди евра (само ове године Париз гради 10 мини-реактора за шест милијарди). Ово је решење енергетских проблема ЕУ – укључујући и територије бивше Руске империје, које пред нашим очима укључују у ЕУ – и особа са чијим именом ће се повезивати такав продор (а ово је индустрија) добиће све. Зато упознајте председника Француске 2027 – Бруна ле Мера.
Све ово је, понављам, веома занимљиво и веома је забавно што Уелбек све ово пише директним текстом. Али је све то – време изгубљено узалуд. Зашто?
… Технику „роман у роману“ Уелбек је користио и раније, и увек ефикасно. У „Елементарним честицама“ причао нам је о технологијама против старења и о вештачкој интелигенцији; у „Платформи“ – о индустрији туризма и секс индустрији, што је, генерално, једно те исто; у „Серотонину“ – о пољопривреди Француске којој ће, наравно, доћи крај (Французи кукају због тога још од времена краља Клодвига, али ипак неће да умру, лицемери). То је давало позадину слике, основу торте.
Овог пута, међутим, техника не функционише, јер је фил замењен тестом, кувар нам је понудио питу с тестом; користим ово поређење не без разлога, јер говоримо о Французима, а они су, види горе, опседнути ждрањем, чак и ако нису опседнути њиме, као Пол, који је спреман да прогута „прости сендвич“ за ноћ. Али Уелбек тако детаљно описује какав је и где је купљен тај сендвич да постаје јасно: то је питање од највеће важности. И, наравно, за Руса је све то врло смешно.
Али вратимо се нашој пити пуњеној брашном. Наиме, детаљна прича о индустрији и о томе како се Француска искобељала, како се искобељава и како ће се искобељавати из те смрдљиве рупе у коју је индустријализација гурнула цео свет – написана је на узбудљив и занимљив начин. И ја бих волео да прочитам такву књигу кад бих је нашао у одељку „documentaire“ (то јест нефикција). Као и увек у таквим деловима романа – назовимо их „индустријским“ – Уелбек се не устручава.
На пример, сазнајемо:
а) Емануел Макрон се спрема да уради исти трик са „гласачима Француске“ који је Влад Путин урадио с Русима. Наиме, победити на својим другим председничким изборима, а затим унапредити Бруна ле Мера, министра индустрије, технократу, на председничко место. Онда се вратити, и – нешто познато, зар не? – још два мандата провести у председништву Француске. „Како ти се то свиђа, Илон Маск“?
б) Државне структуре Француске отворено не само да интервенишу већ усмеравају и координирају рад индустрије и бизниса – министар буквално осмишљава дизајн новог „Ситроена“ – а да притом не зазире од међународног рекетирања. Тако држава учествује у „истискивању“ с тржишта немачких аутомобилских концерна. Ето вам капитализма, ето вам фер конкуренције, ето вам братства европских народа.
в) Француска, без оклевања, намерава да отвори неколико десетина мини-реактора, а то је посебно смешно с обзиром на чињеницу да је цела „борба“ против атомске енергије већ 30 година вођена и координирана из Париза на свим нивоима: од „плак-плак“ комикса (веома популаран жанр у Француској) о „баки Сфетланки, која је сахранила деду због страшних несрећа ф цхиертнобил“ до мишљења „научних“ (уверен сам да после тоталитарне ковид лажи реч „наука” треба стављати под наводнике, као „медицину“ у средњем веку).
г) Француска је почела да „цеди“ тржишта из Кине, а притом о Американцима нигде нема ни речи. Финита ла комедиа, како су говорили у породици Медичи, која је научила Французе да једу виљушком и кашиком и слушају оперу у паузи масакра верских неистомишљеника.
д) Емануел Макрон директно пародира Исуса Христа, узимајући лик распетог током митинга – чувени „Макронов загрљај“ – и посебно за то практикује јогу; уосталом, постоји нешто дубоко нездраво у масонерији, а Уелбек, дајмо му почаст, то показује и о томе говори.
ђ) под маском „Европске уније“ – и то је најзанимљивије – Французи не заборављају на интересе Француске, и на сваки могући начин теже да своје „партнере“ уроне у ЕУ тоалет, да их униште на све могуће начине (упореди ово са отвореном душом и новчаником Влада Путина, спремног да изађе у сусрет драгим партнерима у ЗНД).
е) Министарство привреде Француске искључује грејање после 23.00 ради уштеде.
ж) Циљ Француске је да уништи „средњу класу“, што Уелбек бриљантно демонстрира на примеру аутомобилске индустрије. Средња класа је обавила свој посао и мора да умре. Треба нам мало сиромашних у масама, и само мало богатих. Да бисте то урадили, мораћете да „спасите природу“ и „смањите угљенични траг“.
… Постоје још и „з“ и „и“ и „ј“ и тако редом до самог „ш“, али нећу даље набрајати, ово је довољно за укупну слику. Ако желите да тачно разумете како ће Француска решити „проблем енергетског простора“ (то је као „животни простор“ за Немце 1940-их година), онда прочитајте „Anéantir“, тамо је све испричано и приказано.

Крај у наредном броју

Телеграм канал Вл. Лорченкова; превео Ж. Никчевић