UNIŠTITI UELBEKA (1.deo)

Kao laureat komsomolske nagrade Evropske unije, drug Mišel Uelbek ispekao je kolačiće sa brašnom i napisao proizvodni roman o svakodnevnom životu evropskih zvaničnika

Piše Vladimir Lorčenkov

Autor višeslojnog, duhovitog i parodijskog teksta koji objavljujemo u dva nastavka Vladimir Lorčenkov (rođ. 1979, Kišinjev, Moldavija) je ruski pripovedač, esejista i žurnalista. Majka Moldovanka, otac – sin Ukrajinke i Belorusa. Živi u Montrealu, Kanada. Laureat nagrade „Debюt“ (2003) i Ruske nagrade (2008) u nominaciji „Bolьšaя proza“. Važi za vrhunskog, pomalo ekstravagantnog stilistu, koji u polemičnom maniru remeti opšteprihvaćene književne obrasce, ne skrivajući ni svoje političke (imperijalne i antiliberalne) poglede. Izuzetan je poznavalac francuske književnosti, prošle i savremene.

Aperitiv Dugo sam sa hladnom radoznalošću čekao slom – očekivao sam to od „Serotonina“, ali sam se žestoko prevario, „Serotonin“ je ispao remek-delo. Pratim nastupe Mišela Uelbeka, tog majstora tačke i zareza, gospodara navodnika; Uelbeka, nakaznog pevača nakazne srednje klase, svih onih rentijera 20. veka koji svoju kiriju zarađuju od prividnog kancelarijskog posla, koji su nasledili buržuje 19. veka; Uelbeka, pevača osrednjosti; Uelbeka romantičara, čoveka koji je u ime svog alter ega u romanu „Platforma“ predvideo: „posle moje smrti niko je neće primetiti“, i tako se dogodilo. U januaru 2022. veliki francuski pisac Uelbek je zaista umro i to niko nije primetio.
A ja ću pokušati da objasnim zašto, prestajući da koristim metod podrugljivog imitiranja Uelbekovog stila, koji je sasvim pristojan, dobar, mada pomalo osrednji, kako tvrde njegovi nedobroželatelji u licu pisca Marka Eduard-Naba.
To je, uzgred budi rečeno, istina. Uelbekov stil nasleđuje klasični, to je isto ono kopiranje velikih obrazaca 19. veka, kao što Šolohovljev „Tihi Don“ sleduje Tolstojevim romanima. Naravno, ne govorim o psihopati i seksualnom perverznjaku Alekseju, govorim o psihopati, ali bar ne o seksualnom perverznjaku Lavu Nikolajeviču. Pritom, pravde radi, napominjem da je rastrzani, nervozni stil Mark-Eduarda ista ona „južnjačka histerija“ kao i emotivni nastupi genijalnog antisemite Lisjena Rebatea, kojem nije dorastao Parižanin Luj-Ferdinand Selin. Čitalac će me pitati kakve veze imaju svi ovi ljudi, u kakvom su oni odnosu sa novim i, nadam se, poslednjim, pre dugog perioda ćutanja, Uelbekovim romanom? U direktnom, a evo i zašto.
Francuska književnost 21. veka – kao i savremena ruska – podeljena je na dva ogranka, „kromanjonski“ i „neandertalski“, a jedan od njih mora da uništi rođaka da bi u potpunosti iskoristio sve resurse, kao što su, u stvari, i činili naši neposredni prethodnici, „homo kromanjonusi“. U ruskoj literaturi, „kromanjonci“ su naslednici, da to tako nazovemo, ruske loze – Bulgakova, Nabokova, Aksjonova i Limonova (sa svim rezervama). Paradoksalno, uprkos činjenici da je njihova proza ponekad eksperimentalne prirode – posebno što se tiče jezika – oni baštine veliku klasičnu tradiciju. „Neandertalci“ su naslednici sovjetske loze, loze „socijalističkog realizma“, koju predstavljaju Fadejevi, Šolohovi, Rasputini, Astafjevi itd. (specijalno pominjem imena najboljih). Uzevši od ruskih klasika samo formu – „veliki ruski roman“ (po mišljenju sovjetskog imbecila, „veliki“ znači „obiman“) – oni su se, zapravo, udaljili od smisla tradicije velikih novatora, Puškina i Ljermontova, Gogolja i Dostojevskog…
… Francuzi su išli tim istim tužnim putem, i, kao i kod nas, Drugi svetski rat se pokazao kao linija rascepa. Istinski naslednici klasične tradicije – a tu tradiciju uopšte ne oličava Igo već Volter i De Sad, kvintesencija francuske misli i nacionalnog karaktera – posle tog rata su gurnuti u stranu. Svi su izgubili, jer su 99,9 odsto njih bili „kolaboranti“. Njihova imena su predata zaboravu, njihova dela izopštena, a njihova postepena rehabilitacija počela je tek nedavno, ali, naravno, izgubljeno se ne može povratiti. Dakle, kao rezultat političke konkurencije, francuska književnost se promenila. I njena personifikacija je postala – kao u sovjetskoj, parazitskoj – pseudoklasična tradicija, čiji je najtalentovaniji predstavnik Uelbek. U suštini, Uelbek je Šolohov kapitalističkog realizma. I, poput Šolohova, veoma je talentovan; dugo je „putovao“ eksploatišući klasiku svojih velikih prethodnika, ne stideći se da s vremena na vreme baca koketne poglede u pravcu protivničkog tabora (zato je Uelbek tako iritantan i provokativan, ali je to bila upravo svesna provokacija, a ne priroda pisca). Ali – vreme je da kažete nešto i svojim glasom. Kakav je on, glas pravog Uelbeka; Uelbeka golog kao crv; Uelbeka samog po sebi? To je mrmljanje druga Šolohova na Kongresu sovjetskih pisaca.

Zakuska Sad ću vam detaljno govoriti o samom romanu „Anéantir“, to jest obaviću ono što se zove industrija ispiranja mozga – „spojler“ – i što je sasvim normalno za recenziju knjige. Marketolozi i, kako sebe nazivaju, „prodavci“, izbegavaju da to rade, jer je njihov zadatak da pohvale proizvod, stvorivši kod klijenta utisak da je robu konzumirao, ali ostavljajući kod klijenta osećanje blage gladi, nezadovoljstva, želje za kupovinom. Ali ja ništa ne prodajem i neću ovde da mlatim praznu slamu, kao nekakva Juzefovič mlađa, koja je prinuđena da satima brblja o onome o čemu je nemoguće govoriti, pošto prodavci ne proučavaju proizvod koji prodaju. Naročito takvi govnjivi prodavci kao što je Juzefovič mlađa, koja mora da preživljava u surovom postindustrijskom svetu prodaje svega i svačega. Zapravo, čitalac je verovatno već shvatio na šta mislim: da, Uelbekov roman je formalno i ne samo (i u tome „ne samo“ leži razlog Uelbekovog kraha 2022) posvećen ekonomiji.
U „Anéantir“ (prevodi se i kao „uništiti“ i „srušiti“, ali mi se „ubiti“ čini tačnije) postoje dva glavna lika. Prvi, Uelbekov alter ego, u dobroj tradiciji solidnih pisaca, ima mnogo zajedničkih osobina sa autorom (ali ovo je lažni mamac). Radi u ministarstvu. Reč je o službeniku, doduše veoma visoko plaćenom (osam hiljada evra mesečno, znam da je prebrojavanje tuđih para nepristojno, ali je to on sam rekao), čiji je život, naravno, došao do potpunog kolapsa. Pa, pošto pričamo o osrednjosti (on je Gospodin Kao Svi Ostali), onda ovaj kolaps ne liči na eksploziju, nego je poprimio oblik posthumnog suživota dvoje ljudi ravnodušnih jedno prema drugom, u luksuznom stanu u prestižnom kvartu Pariza. Junak Pol ne spava sa ženom – „jedino što nas spaja je frižider“. Drugi lik je francuski ministar ekonomije, sudija (Bruno le Žuž), čiji je prototip francuski ministar privrede, gradonačelnik (Bruno le Mer, ne, ozbiljan sam), veliki Uelbekov prijatelj. Privatni život ministra – onoga u romanu – takođe je pretrpeo potpuni kolaps, i on je prestao da spava sa svojom ženom, i ona je, nakon što mu je mnogo puta nabila rogove, otišla kod drugog.
… Svi oni imaju oko pedeset godina, autor ove kritike ima skoro 43 godine, i specijalno za mladog čitaoca od 20-25 godina želim da napomenem: naravno, seks postoji u životima ljudi našeg uzrasta; a kad prestanete da se sećate njegovog postojanja, on na najdirektniji način podseća na sebe (u vidu odlaska supruge, na primer). Drugim rečima, Uelbekovim, želim da kažem: ako ste već kupili automobil i uložili sredstva u vozilo, onda ga koristite, inače će vas održavanje i popravka koštati mnogo i sve to neće imati nikakvog smisla.
Ili, ako ćemo bez ukrasa, na jednostavan, drugarski način: uzeo si ženu – jebi.

Supa Činovnik Pol i visoki funkcioner (ministar) Bruno, nemajući šta da rade, crnče kao prokleti, prenoće u ministarstvu, i zbliže se. Ne u homoseksualnom smislu – obojica su heteroseksualci – već kao prijatelji. Tačnije, to priznaje i Pol, koji je Uelbek, „mom ministru je bio potreban poverljiv čovek“, osoba kojoj se može verovati. I Pol igra ovu ulogu. Istovremeno, njegov otac odlazi u bolnicu, i nakon što je otišao kod roditelja, evročinovnik se sastaje sa svojom porodicom. Ona je velika – ovde Uelbekov tekst postaje pravi francuski „klasični” roman 19. veka, sa desetinom imena, priča, ogranaka – i ovde prvi put sa užasom shvatamo da je šampion promašio.
Polova porodica je samo skup kartonskih figura, marioneta srednjovekovne farse, oličenje karakternih osobina ili poroka (Greh – duhovnik koji ističe znojem i semenom; Pohlepa – starac smežuran zlatom; Pohota – debeloguza žena). U romanu je porodica tu samo da bi nam predstavila Francusku 21. veka u svoj njenoj raznolikosti, to je šematski, poučni tekst u kome se ljudi pojavljuju da bi ilustrovali Tip ili prostu Ideju.
Tu je i nezaposleni notar iz depresivnog severnog regiona Francuske, čija je porodica u tri generacije bila bez posla… (Zanimljivo, baš ti depresivni regioni su kolevka francuske nacije; kako se tu ne prisetiti u šta su pretvorili Kijev, kolevku ruske nacije.)… I starica katolikinja, čije jedno dete služi kao konobarica, a drugo, dobivši nepotrebno klasično obrazovanje o nekom velikom i nepoznatom pesniku iz prošlosti, pada u depresiju u septičkoj jami bez dna, gradu Parizu…
Tu je i licemerna vegetarijanka, opsednuta sojinim pločicama i drugim đubretom. I licemerna republikanka opsednuta ženskim pravima… I idealistički anarhista koji je bio haker pa se iznenada pridružio francuskoj tajnoj službi (kako se ne prisetiti „anonimnog francuskog donatora“ koji je poslao 500.000 evra za juriš na Kapitol, a potom se „ubio“ i „niko ga ne može pronaći“). I saradnik izdavačke kuće… I opet, domaćica katolkinja koja je celog života služila svog muža, a onda odjednom, kad je on dospeo na listu socijalne pomoći, shvatila da porodica tone, ali se samo moli, i oduševljeno čita jelovnik u skupom restoranu u koji je pozvao njen brat. Evročinovnik koji može sebi da priušti afričku prostitutku, ali to više ne želi, jer retko tuca, i što ređe, to manje želi…
… Mala digresija. Uelbek ostaje Francuz, a to je gastronomska nacija, tako da je veliki deo Mišelovih duhovitih primedbi posvećen hrani i vinu. To bi bilo vrlo lepo, smešno i sasvim prikladno u nekom pamfletiću u nekom „Figarou“…
Sve su to tipovi koji, pomnoženi na desetine, ne, na stotine hiljada, žive u Francuskoj. Kako kažu – „presek francuskog društva“. A ovaj presek, Polova porodica, apsolutno je nezanimljiv, neupadljiv. I, dakle, Francuzi su apsolutno nezanimljivi i neupadljivi. Da, ranije su, predstavljajući, u stvari, kliše masovne kulture (Francuz i francuski način života – to je roba) imali neku draž i šarm, jer su veoma lepo i mnogo konzumirani. Sad se to bliži kraju – „borba protiv ugljeničnog traga“, šta da se radi! – i … bez bageta, sitroena, sira, odmora na rivijeri, čaše kalvadosa i cigarete Goloaz, običan Francuz je ispao ono što jeste.
Ista ništarija kao običan Slovak, Rumun ili, bože oprosti, Nemac.

Glavno jelo I sada, okružen ovim ništarijama, demonstrirajući nam svoju beznačajnost – prethodni Uelbekovi junaci bili su u najmanju ruku svesni svoje malenkosti i time se već uzdizali iznad okoline (Gospode, Dostojevski čak i od Francuza pravi čoveka, a Uelbek je u mladosti, dok je još bio čovek, mnogo voleo Dostojevskog…) – Pol se nespretno koprca u romanu. Zajedno sa ministrom Brunom Merom. Da bi romanu dao obim i uverio sebe da sve to nije uzalud (sedam stotina stranica, prokletstvo), Uelbek nam nadugo i naširoko priča o ekonomiji. Bravo, druže, dohvati pitu s police! Vidi se da za Uelbeka nisu izgubljeni mnogi sati razgovora sa francuskim ministrom privrede Le Merom. Pisac nam, doslovno, otkriva principe francuskog ekonomskog modela i njegovu budućnost, i to je izuzetno zanimljivo.
Dakle, saznajemo – ovde roman „Anéantir“ nije umetnička fikcija već, kako dolikuje francuskom romanu, pamflet i politika, na čijoj pozadini se odvija pravi roman – da je Francuska usvojila program razvoja nuklearnih elektrana, i tu uložila oko 30-40 milijardi evra (samo ove godine Pariz gradi 10 mini-reaktora za šest milijardi). Ovo je rešenje energetskih problema EU – uključujući i teritorije bivše Ruske imperije, koje pred našim očima uključuju u EU – i osoba sa čijim imenom će se povezivati takav prodor (a ovo je industrija) dobiće sve. Zato upoznajte predsednika Francuske 2027 – Bruna le Mera.
Sve ovo je, ponavljam, veoma zanimljivo i veoma je zabavno što Uelbek sve ovo piše direktnim tekstom. Ali je sve to – vreme izgubljeno uzalud. Zašto?
… Tehniku „roman u romanu“ Uelbek je koristio i ranije, i uvek efikasno. U „Elementarnim česticama“ pričao nam je o tehnologijama protiv starenja i o veštačkoj inteligenciji; u „Platformi“ – o industriji turizma i seks industriji, što je, generalno, jedno te isto; u „Serotoninu“ – o poljoprivredi Francuske kojoj će, naravno, doći kraj (Francuzi kukaju zbog toga još od vremena kralja Klodviga, ali ipak neće da umru, licemeri). To je davalo pozadinu slike, osnovu torte.
Ovog puta, međutim, tehnika ne funkcioniše, jer je fil zamenjen testom, kuvar nam je ponudio pitu s testom; koristim ovo poređenje ne bez razloga, jer govorimo o Francuzima, a oni su, vidi gore, opsednuti ždranjem, čak i ako nisu opsednuti njime, kao Pol, koji je spreman da proguta „prosti sendvič“ za noć. Ali Uelbek tako detaljno opisuje kakav je i gde je kupljen taj sendvič da postaje jasno: to je pitanje od najveće važnosti. I, naravno, za Rusa je sve to vrlo smešno.
Ali vratimo se našoj piti punjenoj brašnom. Naime, detaljna priča o industriji i o tome kako se Francuska iskobeljala, kako se iskobeljava i kako će se iskobeljavati iz te smrdljive rupe u koju je industrijalizacija gurnula ceo svet – napisana je na uzbudljiv i zanimljiv način. I ja bih voleo da pročitam takvu knjigu kad bih je našao u odeljku „documentaire“ (to jest nefikcija). Kao i uvek u takvim delovima romana – nazovimo ih „industrijskim“ – Uelbek se ne ustručava.
Na primer, saznajemo:
a) Emanuel Makron se sprema da uradi isti trik sa „glasačima Francuske“ koji je Vlad Putin uradio s Rusima. Naime, pobediti na svojim drugim predsedničkim izborima, a zatim unaprediti Bruna le Mera, ministra industrije, tehnokratu, na predsedničko mesto. Onda se vratiti, i – nešto poznato, zar ne? – još dva mandata provesti u predsedništvu Francuske. „Kako ti se to sviđa, Ilon Mask“?
b) Državne strukture Francuske otvoreno ne samo da intervenišu već usmeravaju i koordiniraju rad industrije i biznisa – ministar bukvalno osmišljava dizajn novog „Sitroena“ – a da pritom ne zazire od međunarodnog reketiranja. Tako država učestvuje u „istiskivanju“ s tržišta nemačkih automobilskih koncerna. Eto vam kapitalizma, eto vam fer konkurencije, eto vam bratstva evropskih naroda.
v) Francuska, bez oklevanja, namerava da otvori nekoliko desetina mini-reaktora, a to je posebno smešno s obzirom na činjenicu da je cela „borba“ protiv atomske energije već 30 godina vođena i koordinirana iz Pariza na svim nivoima: od „plak-plak“ komiksa (veoma popularan žanr u Francuskoj) o „baki Sfetlanki, koja je sahranila dedu zbog strašnih nesreća f chiertnobil“ do mišljenja „naučnih“ (uveren sam da posle totalitarne kovid laži reč „nauka” treba stavljati pod navodnike, kao „medicinu“ u srednjem veku).
g) Francuska je počela da „cedi“ tržišta iz Kine, a pritom o Amerikancima nigde nema ni reči. Finita la komedia, kako su govorili u porodici Mediči, koja je naučila Francuze da jedu viljuškom i kašikom i slušaju operu u pauzi masakra verskih neistomišljenika.
d) Emanuel Makron direktno parodira Isusa Hrista, uzimajući lik raspetog tokom mitinga – čuveni „Makronov zagrljaj“ – i posebno za to praktikuje jogu; uostalom, postoji nešto duboko nezdravo u masoneriji, a Uelbek, dajmo mu počast, to pokazuje i o tome govori.
đ) pod maskom „Evropske unije“ – i to je najzanimljivije – Francuzi ne zaboravljaju na interese Francuske, i na svaki mogući način teže da svoje „partnere“ urone u EU toalet, da ih unište na sve moguće načine (uporedi ovo sa otvorenom dušom i novčanikom Vlada Putina, spremnog da izađe u susret dragim partnerima u ZND).
e) Ministarstvo privrede Francuske isključuje grejanje posle 23.00 radi uštede.
ž) Cilj Francuske je da uništi „srednju klasu“, što Uelbek briljantno demonstrira na primeru automobilske industrije. Srednja klasa je obavila svoj posao i mora da umre. Treba nam malo siromašnih u masama, i samo malo bogatih. Da biste to uradili, moraćete da „spasite prirodu“ i „smanjite ugljenični trag“.
… Postoje još i „z“ i „i“ i „j“ i tako redom do samog „š“, ali neću dalje nabrajati, ovo je dovoljno za ukupnu sliku. Ako želite da tačno razumete kako će Francuska rešiti „problem energetskog prostora“ (to je kao „životni prostor“ za Nemce 1940-ih godina), onda pročitajte „Anéantir“, tamo je sve ispričano i prikazano.

Kraj u narednom broju

Telegram kanal Vl. Lorčenkova; preveo Ž. Nikčević