Presto se ljulja

SAŠA ADAMOVIĆ

Da li je s neprijateljem kao što je Zapad zamrznuti sukob uvek samo priprema za novi rat?

Saša Adamović, istoričar i jedan od istaknutijih srpskih savremenih intelektualaca, autor je više knjiga, a ona nazvana „Efekat Tramp“ s razlogom je veoma hvaljena i potrebna u aktuelnom trenutku. Čovek koji s lakoćom objašnjava bit fenomena koje živimo, u razgovoru za „Pečat“ govori o mnogim temama: od Ukrajine i Izraela, preko Trampa i Putina, do Kosmeta i Republike Srpske.
Rat u Ukrajini traje skoro dve godine. Kakav je vaš stav o tom ratu danas, i kakva su vaša predviđanja: nazire li
se kraj?
Moj stav o ratu u Ukrajini nije se promenio od samog početka. Rusija nije imala izbora, da bi zaštitila svoju stratešku bezbednost, morala je da uđe u Ukrajinu i eliminiše pretnju. Ipak, ovaj rat specifičan je zbog toga što njegovi okviri prevazilaze uobičajeni interes nekog vojnog sukoba. Po svemu sudeći, a nekima od nas to je bilo jasno još na tom dalekom početku, Rusija je potpuno svesno ušla u konačni obračun sa vladajućim svetskim poretkom. Zbog toga što ratuje na mnogim poljima: kulturnom, ekonomskom, vojnom, morala je da računa na sukob dugog trajanja koji je počeo mnogo ranije nego Specijalna vojna operacija, a završiće se, najverovatnije, tek onda kada osnovni cilj bude ispunjen – uspostavljanje novog svetskog poretka u kome SAD nisu ključna vojna i ekonomska sila.
Pre početka rata pripadali ste manjoj grupi ljudi koja je tvrdila da je oružani sukob u Ukrajini gotovo neizbežan. Na osnovu čega ste gradili svoja predviđanja?
Najbolji zapadni analitičari poput Džona Miršajmera, Džordža Kenana, Henrija Kisindžera godinama su, ili čak decenijama, upozoravali da širenje NATO-a na istok nužno mora da dovede do sukoba s Rusijom. Međutim, njih tamo nije imao ko da čuje. Uoči početka SVO Rusija je Zapadu jasno stavila do znanja da to više ne može da toleriše i da neće dopustiti ulazak Ukrajine u Alijansu. Takođe, Rusija je jasno stavila do znanja da neće trpeti odugovlačenje rešavanja tog, pre svega, egzistencijalnog problema. U stvari, neobično je to što je SVO iznenadila toliko domaćih i stranih eksperata jer je sukob bio neizbežan. Pretpostavke brojnih analitičara da do rata neće doći verovatno proizlaze iz predrasude o vojnoj moći NATO-a i slabosti Rusije. Pokazalo se da je odnos snaga drugačiji nego što smo verovali.
Da li su Sjedinjene Države imperija u opadanju i da li je rat jedini način da kupe vreme i opstanu na „tronu“?
SAD su svakako u opadanju, ni prva ni poslednja imperija u istoriji koja je došla do svoje konačne forme i počela da stagnira. Gotovo svi vojni sukobi koje je Amerika u prošlosti započela bili su intervencije protiv vojno i ekonomski daleko slabijeg protivnika. U ovom slučaju, radi se o sukobu s ravnopravnim protivnikom, nuklearnom silom, sposobnom da vodi dugotrajan rat visokog intenziteta, i pokazalo se da Amerika takav rat ne može da dobije. U stvari, već ga je izgubila. Da bi rat održao hegemona na tronu, mora biti dobijen. Ako žele da sačuvaju položaj sile u novom poretku koji se uspostavlja, za SAD bi bilo najbolje da se povuku iz svih sukoba, pogotovo onih koji nisu u skladu sa američkim nacionalnim interesima.
Kada govorimo o sukobu Zapad–Istok i Amerika–Rusija u najširem smislu, da li je ispravno reći da to nije samo borba za prevlast i za resurse, za klasičan oblik dominacije, da to nije čak ni klasičan sudar ideologija već sukob dve različite filozofije, dva drugačija odnosa prema državi, suverenitetu, slobodi, iznad svega prema pitanju čoveka i porodice? Zapadni materijalni i individualistički koncept spram istočnog metafizičkog koji ne nipodaštava svoj kolektivni okvir i kolektivno nasleđe? Ako je to tačno, onda u takvom sukobu nerešen rezultat možda nije opcija?
U globalizovanom svetu svakako nije. Takav svet ne dozvoljava postojanje različitosti, koje su, tokom duge istorije, postojale jedna uz drugu i preplitale se tamo gde je bilo svrsishodno ili neophodno. Dakle, nije ključni problem samo postojanje dva različita principa, koliko netolerantan i totalitaristički karakter jednoga od njih – a to nije originalni kulturni model zapadne civilizacije već poseban, noviji multikulturalni frankenštajnovski ideološki koncept koji je najpre razorio hrišćanski Zapad, izbrisao identitet Evrope i onda se okomio na organskog neprijatelja – pravoslavlje. S takvim neprijateljem, zamrznuti sukob uvek je samo priprema za novi rat.
Posle Ukrajine, buknuo je i Bliski istok, tj. novi izraelsko-palestinski sukob. Mogu li se povući paralele s ukrajinskim frontom; da li je Amerika zajednički imenitelj u oba slučaja, ili u Izraelu imamo „priču za sebe“?
Našu javnost uglavnom zbunjuje odnos SAD i Izraela, i zato se često povlače paralele koje targetiraju SAD kao glavnog krivca za svaki sukob u svetu. One to često jesu, ali u ovom slučaju stvari stoje drugačije. Uticaj Izraela na američku spoljnu politiku decenijama je izuzetno snažan, nesrazmeran veličini Izraela. Ovo nije američki rat. Izrael od svog nastanka pokušava da reši palestinsko pitanje tako što će Palestince ukloniti iz Izraela, u čemu nije bio neuspešan. Cionistička ideologija podrazumeva postojanje samo jedne države na toj teritoriji – to je etnički čist Izrael. On je, dakle, zaseban geopolitički igrač. Ako imamo u vidu već rečeno, da Izrael snažno utiče na spoljnu politiku SAD, jasno je da on ne može biti nečija strateška igračka – naprotiv, za Izrael je rešenje palestinskog pitanja egzistencijalna stvar. Ovo je njihov rat.
Imajući u vidu vašu knjigu „Efekat Tramp“, šta znači Trampova pojava, pre svega u simboličkom smislu, na američkoj političkoj sceni?
Uspon Donalda Trampa je reakcija Amerikanaca na višedecenijsku unutrašnju i spoljnu politiku SAD. Degradacija tradicionalnih vrednosti i ekonomsko propadanje iznutra i vođenje beskonačnih i besmislenih ratova širom sveta, koji nisu u skladu s nacionalnim interesima SAD, izazvali su revolt. Tramp je razumeo potrebe, želje i interese Amerikanaca, pre svega onih koji su žrtve takve američke politike i bio je sposoban da na odgovarajući način artikuliše svoj odgovor. Dovoljno radikalan, ali ne opskuran, dovoljno moćan da uznemiri establišment, Tramp govori ono što brojni Amerikanci misle. Simbolički, ali i praktično, on personifikuje nadu u sposobnost zapadnog čoveka da se pobuni. Mnoge nove pokrete širom zapadnog sveta inspirisala je upravo njegova pobeda 2016. godine. Jedan sam od retkih koji je tada verovao u Trampovu pobedu i javno je prognozirao, ali mnoge je 2016. iznenadila činjenica da i takva Amerika postoji. Nažalost, 2020. slomljena je iznova, izbornom krađom.
Bliže se izbori u Americi. Koliko se na njima odlučuje o sudbini sveta?
Svakako se odlučuje o sudbini Amerike, koja, srećom, više nema ekskluzivnu poziciju arbitra od koga zavisi sudbina sveta. O tome kakav će biti novi svetski poredak odlučivaće najpre Rusija i Kina, ali i druge važne države u svetu poput Irana, Turske, Saudijske Arabije, zemalja Globalnog juga itd. U stvari, na izborima se odlučuje sudbina SAD u tom novom poretku. Zato je u najboljem interesu Amerike da se Donald Tramp vrati u Belu kuću. Ukoliko se to ne desi, nastaviće se posrtanje SAD.
Neizbežno je da pomenemo i „efekat Putin“. Šta je pojava Vladimira Vladimiroviča Putina pre više od dve decenije značila i šta znači i za Rusiju i svet?
Mi ovde to odlično znamo. Osetili smo tragično na svojoj koži tokom devedesetih godina prošlog veka koliko je opasno kad je Rusija slaba, ne samo za nju već i za druge države i narode koji je vide kao saveznika ili potencijalnog moćnog zaštitnika. Jaka Rusija garant je ravnoteže, stoga status koji Vladimir Putin ima u srpskom narodu nije nekakvo obožavanje tuđeg predsednika već duboko razumevanje njegove istorijske uloge. On je vratio Rusiju na geopolitičku scenu i nagovestio kraj poretka koji je po nas, i po mnoge druge narode bio nepravedan. Nakon tog nagoveštaja, naposletku, otpočeo je SVO kao promišljenu borbu za oslobođenje sveta. Iako možda zvuči suviše dramatično, ova ocena, siguran sam, pokazaće se uskoro kao sasvim primerena. Iako Kina danas verovatno ima najsposobniju i najkvalitetniju političku elitu, u 21. veku ne postoji još jedan lider Putinovog kalibra.
Kako ocenjujete položaj Srbije u aktuelnom trenutku međunarodne politike? Koliko je naša pozicija neizvesna i teška, i koliko je vezana za tok i eventualni ishod rata u Ukrajini?
Naša pozicija se već decenijama suštinski ne menja. Balansiramo, nekad manje nekad više uspešno, na oštrici noža kupujući vreme. Borba za Kosovo i Metohiju i očuvanje Republike Srpske trajne su i suštinske odrednice naše politike, ali se nalaze u potpunoj koliziji s takozvanim evropskim integracijama, koje su nemoguće bez priznanja nezavisnosti Kosova, što se često izbegava naglasiti. Srećom po nas, jadan položaj u kome se Evropska unija danas nalazi onemogućava ili barem slabi pritiske kojima smo izloženi. Interesi naših neprijatelja su uvek isti, ali im se kapacitet za delovanje znatno smanjio. Događaju se suštinske promene na globalnom planu, i verujem da ćemo uspeti da izdržimo do konačnog preoblikovanja sveta. Ishod rata u Ukrajini je izvestan, nema nijednog razloga da sada popustimo.
BRIKS nam je daleko zbog geografije, EU zbog svega ostalog, i to jer Brisel tako želi. Šta je ostalo, ili šta će ostati od evropskog puta Srbije, danas kada Evropa sve više postaje „tuđa“ čak i za prosečne građane Nemačke, Francuske ili Italije?
Stvar je sasvim jasna, Srbija sa Kosovom i Metohijom nikada neće biti primljena u Evropsku uniju. A to znači samo jedno – da Srbija nikada ne može postati član Evropske unije. Sudbina EU više je nego neizvesna, zapravo od bregzita ona i ne postoji, a pobeda Rusije u Ukrajini verovatno će staviti tačku na nju. Međutim, taj refren koji je zaostao iz petooktobarskog političkog vokabulara i dalje se ponavlja na našoj političkoj sceni, uglavnom lišen ikakvog značenja. Fantazija o novcu koji članstvo u ovoj organizaciji donosi istopila se na nestašicama gasa. Kostur tih integracija jeste ideološki, i to je posebno polje borbe na kome globalističke strukture još jedino i deluju. Ušli su duboko u naše školstvo, kulturu, u diplomatiju, vojsku, preko raznih fondova i organizacija. Što se tiče evropskog puta, ostaje nam da deinstaliramo tu mrežu, kada SVO bude gotova.
Napadi na Kosmet su konstantni, ali nisu ništa manji i na Republiku Srpsku?
Uz Kosovo i Metohiju, Republika Srpska je egzistencijalno pitanje za srpski narod i državu. Konstantni napadi kojima je izložen predsednik Dodik pokazuju da je takvom vide i naši politički neprijatelji, i tako je bukvalno otkako je nastala. Smatram da je neophodno u našoj javnosti neprekidno isticati značaj i ugroženost ove srpske države, jer mi se čini da neretko podrazumevamo njeno postojanje. S druge strane, Bošnjaci, Hrvati i Zapad, neskloni poštovanju sopstvenih potpisa i dogovora, rade neprekidno na njenom razvlašćivanju. Srbija to nikada ne može da dopusti, baš kao što ne može da prizna nezavisnost Kosova.
Srpski narod je uvek imao vrelo svoje nacionalne svesti, identiteta i kulture. U ranom srednjem veku to su svakako bili Kosmet, Raška i Stara Srbija, nešto kasnije Crna Gora i Hercegovina, oko srpskih ustanaka i rađanja novovekovne države bila je to Šumadija, a u drugoj polovini 19. veka to je postala Vojvodina, kao baza uspeća srpske kulture. Da li je danas Republika Srpska ta najjača ćelija u identitetskom smislu?
Dvadeset prvi vek, nakon dugog perioda preispitivanja i mnogih pokušaja modernizacije, te donošenja „novog“ na svim poljima, definiše specifičan i vrlo zreo pogled na identitet. To je takođe spontan i donekle još neartikulisan povratak tradiciji – stoga se identitet ne raspoređuje više teritorijalno nego se svi koji sebe smatraju baštinicima srpske kulture i nosiocima srpskog identiteta grupišu oko ključnih identitetskih odrednica iz prošlosti. U određenom smislu, svakako, Srbi koji su stvorili Republiku Srpsku imaju skorašnje iskustvo borbe koje uvek održava svest o identitetu i ugroženosti na visokom nivou, ali nove generacije Srba ma gde živeli sposobne su da generišu patriotizam 21. veka, a on podrazumeva svest o celovitosti identiteta, njegovim teritorijalnim, duhovnim i materijalnim aspektima u ovom trenutku i o važnosti dobre povezanosti svih Srba i njihovog delovanja u interesu srpstva.
Koliko je tačna ocena da su Srbija i Srbi, možda najviše zbog Jugoslavije i kasnijeg jugoslovenskog nasleđa, promašili 20. vek, i gde vidite šansu za državu i narod u 21. veku?
Nažalost, zajedno s velikim delom stanovništva, mi smo izgubili ceo 20. vek. To je čak tragičnije od gubitka, toliko smo postradali u svakom smislu da je naš opstanak više puta doveden u pitanje. Identitetski smo unazađeni fantazijom o jugoslovenstvu, i u određenoj meri još smo zaglavljeni između Kuće cveća i novog veka koji nam izgleda donosi nove šanse. Izuzetno je značajno da to na vreme razumemo – još jedan izgubljeni vek bio bi previše, zato treba bez mnogo oklevanja da, umesto voza za Jugoslaviju, uhvatimo brzi voz za srpsku budućnost. Bez obzira na to kako strateški nastupamo na međunarodnom planu, moramo da znamo šta nam je nacionalni interes. Na ovakvom Zapadu nemamo nikakve šanse, upravo je 20. vek potvrda tog stanovišta. Dakle, kao ključna država Balkana treba da pretendujemo na saradnju sa silama u usponu. A to su Kina i Rusija.