Престо се љуља

САША АДАМОВИЋ

Да ли је с непријатељем као што је Запад замрзнути сукоб увек само припрема за нови рат?

Саша Адамовић, историчар и један од истакнутијих српских савремених интелектуалаца, аутор је више књига, а она названа „Ефекат Трамп“ с разлогом је веома хваљена и потребна у актуелном тренутку. Човек који с лакоћом објашњава бит феномена које живимо, у разговору за „Печат“ говори о многим темама: од Украјине и Израела, преко Трампа и Путина, до Космета и Републике Српске.
Рат у Украјини траје скоро две године. Какав је ваш став о том рату данас, и каква су ваша предвиђања: назире ли
се крај?
Мој став о рату у Украјини није се променио од самог почетка. Русија није имала избора, да би заштитила своју стратешку безбедност, морала је да уђе у Украјину и елиминише претњу. Ипак, овај рат специфичан је због тога што његови оквири превазилазе уобичајени интерес неког војног сукоба. По свему судећи, а некима од нас то је било јасно још на том далеком почетку, Русија је потпуно свесно ушла у коначни обрачун са владајућим светским поретком. Због тога што ратује на многим пољима: културном, економском, војном, морала је да рачуна на сукоб дугог трајања који је почео много раније него Специјална војна операција, а завршиће се, највероватније, тек онда када основни циљ буде испуњен – успостављање новог светског поретка у коме САД нису кључна војна и економска сила.
Пре почетка рата припадали сте мањој групи људи која је тврдила да је оружани сукоб у Украјини готово неизбежан. На основу чега сте градили своја предвиђања?
Најбољи западни аналитичари попут Џона Миршајмера, Џорџа Кенана, Хенрија Кисинџера годинама су, или чак деценијама, упозоравали да ширење НАТО-а на исток нужно мора да доведе до сукоба с Русијом. Међутим, њих тамо није имао ко да чује. Уочи почетка СВО Русија је Западу јасно ставила до знања да то више не може да толерише и да неће допустити улазак Украјине у Алијансу. Такође, Русија је јасно ставила до знања да неће трпети одуговлачење решавања тог, пре свега, егзистенцијалног проблема. У ствари, необично је то што је СВО изненадила толико домаћих и страних експерата јер је сукоб био неизбежан. Претпоставке бројних аналитичара да до рата неће доћи вероватно произлазе из предрасуде о војној моћи НАТО-а и слабости Русије. Показало се да је однос снага другачији него што смо веровали.
Да ли су Сједињене Државе империја у опадању и да ли је рат једини начин да купе време и опстану на „трону“?
САД су свакако у опадању, ни прва ни последња империја у историји која је дошла до своје коначне форме и почела да стагнира. Готово сви војни сукоби које је Америка у прошлости започела били су интервенције против војно и економски далеко слабијег противника. У овом случају, ради се о сукобу с равноправним противником, нуклеарном силом, способном да води дуготрајан рат високог интензитета, и показало се да Америка такав рат не може да добије. У ствари, већ га је изгубила. Да би рат одржао хегемона на трону, мора бити добијен. Ако желе да сачувају положај силе у новом поретку који се успоставља, за САД би било најбоље да се повуку из свих сукоба, поготово оних који нису у складу са америчким националним интересима.
Када говоримо о сукобу Запад–Исток и Америка–Русија у најширем смислу, да ли је исправно рећи да то није само борба за превласт и за ресурсе, за класичан облик доминације, да то није чак ни класичан судар идеологија већ сукоб две различите филозофије, два другачија односа према држави, суверенитету, слободи, изнад свега према питању човека и породице? Западни материјални и индивидуалистички концепт спрам источног метафизичког који не ниподаштава свој колективни оквир и колективно наслеђе? Ако је то тачно, онда у таквом сукобу нерешен резултат можда није опција?
У глобализованом свету свакако није. Такав свет не дозвољава постојање различитости, које су, током дуге историје, постојале једна уз другу и преплитале се тамо где је било сврсисходно или неопходно. Дакле, није кључни проблем само постојање два различита принципа, колико нетолерантан и тоталитаристички карактер једнога од њих – а то није оригинални културни модел западне цивилизације већ посебан, новији мултикултурални франкенштајновски идеолошки концепт који је најпре разорио хришћански Запад, избрисао идентитет Европе и онда се окомио на органског непријатеља – православље. С таквим непријатељем, замрзнути сукоб увек је само припрема за нови рат.
После Украјине, букнуо је и Блиски исток, тј. нови израелско-палестински сукоб. Могу ли се повући паралеле с украјинским фронтом; да ли је Америка заједнички именитељ у оба случаја, или у Израелу имамо „причу за себе“?
Нашу јавност углавном збуњује однос САД и Израела, и зато се често повлаче паралеле које таргетирају САД као главног кривца за сваки сукоб у свету. Оне то често јесу, али у овом случају ствари стоје другачије. Утицај Израела на америчку спољну политику деценијама је изузетно снажан, несразмеран величини Израела. Ово није амерички рат. Израел од свог настанка покушава да реши палестинско питање тако што ће Палестинце уклонити из Израела, у чему није био неуспешан. Ционистичка идеологија подразумева постојање само једне државе на тој територији – то је етнички чист Израел. Он је, дакле, засебан геополитички играч. Ако имамо у виду већ речено, да Израел снажно утиче на спољну политику САД, јасно је да он не може бити нечија стратешка играчка – напротив, за Израел је решење палестинског питања егзистенцијална ствар. Ово је њихов рат.
Имајући у виду вашу књигу „Ефекат Трамп“, шта значи Трампова појава, пре свега у симболичком смислу, на америчкој политичкој сцени?
Успон Доналда Трампа је реакција Американаца на вишедеценијску унутрашњу и спољну политику САД. Деградација традиционалних вредности и економско пропадање изнутра и вођење бесконачних и бесмислених ратова широм света, који нису у складу с националним интересима САД, изазвали су револт. Трамп је разумео потребе, жеље и интересе Американаца, пре свега оних који су жртве такве америчке политике и био је способан да на одговарајући начин артикулише свој одговор. Довољно радикалан, али не опскуран, довољно моћан да узнемири естаблишмент, Трамп говори оно што бројни Американци мисле. Симболички, али и практично, он персонификује наду у способност западног човека да се побуни. Многе нове покрете широм западног света инспирисала је управо његова победа 2016. године. Један сам од ретких који је тада веровао у Трампову победу и јавно је прогнозирао, али многе је 2016. изненадила чињеница да и таква Америка постоји. Нажалост, 2020. сломљена је изнова, изборном крађом.
Ближе се избори у Америци. Колико се на њима одлучује о судбини света?
Свакако се одлучује о судбини Америке, која, срећом, више нема ексклузивну позицију арбитра од кога зависи судбина света. О томе какав ће бити нови светски поредак одлучиваће најпре Русија и Кина, али и друге важне државе у свету попут Ирана, Турске, Саудијске Арабије, земаља Глобалног југа итд. У ствари, на изборима се одлучује судбина САД у том новом поретку. Зато је у најбољем интересу Америке да се Доналд Трамп врати у Белу кућу. Уколико се то не деси, наставиће се посртање САД.
Неизбежно је да поменемо и „ефекат Путин“. Шта је појава Владимира Владимировича Путина пре више од две деценије значила и шта значи и за Русију и свет?
Ми овде то одлично знамо. Осетили смо трагично на својој кожи током деведесетих година прошлог века колико је опасно кад је Русија слаба, не само за њу већ и за друге државе и народе који је виде као савезника или потенцијалног моћног заштитника. Јака Русија гарант је равнотеже, стога статус који Владимир Путин има у српском народу није некакво обожавање туђег председника већ дубоко разумевање његове историјске улоге. Он је вратио Русију на геополитичку сцену и наговестио крај поретка који је по нас, и по многе друге народе био неправедан. Након тог наговештаја, напослетку, отпочео је СВО као промишљену борбу за ослобођење света. Иако можда звучи сувише драматично, ова оцена, сигуран сам, показаће се ускоро као сасвим примерена. Иако Кина данас вероватно има најспособнију и најквалитетнију политичку елиту, у 21. веку не постоји још један лидер Путиновог калибра.
Како оцењујете положај Србије у актуелном тренутку међународне политике? Колико је наша позиција неизвесна и тешка, и колико је везана за ток и евентуални исход рата у Украјини?
Наша позиција се већ деценијама суштински не мења. Балансирамо, некад мање некад више успешно, на оштрици ножа купујући време. Борба за Косово и Метохију и очување Републике Српске трајне су и суштинске одреднице наше политике, али се налазе у потпуној колизији с такозваним европским интеграцијама, које су немогуће без признања независности Косова, што се често избегава нагласити. Срећом по нас, јадан положај у коме се Европска унија данас налази онемогућава или барем слаби притиске којима смо изложени. Интереси наших непријатеља су увек исти, али им се капацитет за деловање знатно смањио. Догађају се суштинске промене на глобалном плану, и верујем да ћемо успети да издржимо до коначног преобликовања света. Исход рата у Украјини је известан, нема ниједног разлога да сада попустимо.
БРИКС нам је далеко због географије, ЕУ због свега осталог, и то јер Брисел тако жели. Шта је остало, или шта ће остати од европског пута Србије, данас када Европа све више постаје „туђа“ чак и за просечне грађане Немачке, Француске или Италије?
Ствар је сасвим јасна, Србија са Косовом и Метохијом никада неће бити примљена у Европску унију. А то значи само једно – да Србија никада не може постати члан Европске уније. Судбина ЕУ више је него неизвесна, заправо од брегзита она и не постоји, а победа Русије у Украјини вероватно ће ставити тачку на њу. Међутим, тај рефрен који је заостао из петооктобарског политичког вокабулара и даље се понавља на нашој политичкој сцени, углавном лишен икаквог значења. Фантазија о новцу који чланство у овој организацији доноси истопила се на несташицама гаса. Костур тих интеграција јесте идеолошки, и то је посебно поље борбе на коме глобалистичке структуре још једино и делују. Ушли су дубоко у наше школство, културу, у дипломатију, војску, преко разних фондова и организација. Што се тиче европског пута, остаје нам да деинсталирамо ту мрежу, када СВО буде готова.
Напади на Космет су константни, али нису ништа мањи и на Републику Српску?
Уз Косово и Метохију, Република Српска је егзистенцијално питање за српски народ и државу. Константни напади којима је изложен председник Додик показују да је таквом виде и наши политички непријатељи, и тако је буквално откако је настала. Сматрам да је неопходно у нашој јавности непрекидно истицати значај и угроженост ове српске државе, јер ми се чини да неретко подразумевамо њено постојање. С друге стране, Бошњаци, Хрвати и Запад, несклони поштовању сопствених потписа и договора, раде непрекидно на њеном развлашћивању. Србија то никада не може да допусти, баш као што не може да призна независност Косова.
Српски народ је увек имао врело своје националне свести, идентитета и културе. У раном средњем веку то су свакако били Космет, Рашка и Стара Србија, нешто касније Црна Гора и Херцеговина, око српских устанака и рађања нововековне државе била је то Шумадија, а у другој половини 19. века то је постала Војводина, као база успећа српске културе. Да ли је данас Република Српска та најјача ћелија у идентитетском смислу?
Двадесет први век, након дугог периода преиспитивања и многих покушаја модернизације, те доношења „новог“ на свим пољима, дефинише специфичан и врло зрео поглед на идентитет. То је такође спонтан и донекле још неартикулисан повратак традицији – стога се идентитет не распоређује више територијално него се сви који себе сматрају баштиницима српске културе и носиоцима српског идентитета групишу око кључних идентитетских одредница из прошлости. У одређеном смислу, свакако, Срби који су створили Републику Српску имају скорашње искуство борбе које увек одржава свест о идентитету и угрожености на високом нивоу, али нове генерације Срба ма где живели способне су да генеришу патриотизам 21. века, а он подразумева свест о целовитости идентитета, његовим територијалним, духовним и материјалним аспектима у овом тренутку и о важности добре повезаности свих Срба и њиховог деловања у интересу српства.
Колико је тачна оцена да су Србија и Срби, можда највише због Југославије и каснијег југословенског наслеђа, промашили 20. век, и где видите шансу за државу и народ у 21. веку?
Нажалост, заједно с великим делом становништва, ми смо изгубили цео 20. век. То је чак трагичније од губитка, толико смо пострадали у сваком смислу да је наш опстанак више пута доведен у питање. Идентитетски смо уназађени фантазијом о југословенству, и у одређеној мери још смо заглављени између Куће цвећа и новог века који нам изгледа доноси нове шансе. Изузетно је значајно да то на време разумемо – још један изгубљени век био би превише, зато треба без много оклевања да, уместо воза за Југославију, ухватимо брзи воз за српску будућност. Без обзира на то како стратешки наступамо на међународном плану, морамо да знамо шта нам је национални интерес. На оваквом Западу немамо никакве шансе, управо је 20. век потврда тог становишта. Дакле, као кључна држава Балкана треба да претендујемо на сарадњу са силама у успону. А то су Кина и Русија.