VOJNA AKADEMIJA – ŠKOLA VELIKOG NACIONALNOG ZNAČAJA

Nema mnogo nacija i naroda koje se mogu baš (po)hvaliti tako dugom i slavnom vojnom tradicijom, kao i dužinom školovanja oficirskog kadra, kao država Srbija i srpski (na)rod

Naša Vojna akademija ima vrlo dugu tradiciju – osnovana je daleke 1850, dakle, pre 173 godine. U toku tog vremena usled istorijskih, političkih i ideoloških razloga oni koji su pohađali Vojnu akademiju su se različito zvali od pitomaca, preko studenata do današnjih kadeta. Sve su to istoznačni nazivi za one mlade ljude koji su se školovali ili sada pohađaju Vojnu akademiju Vojske Srbije. Nema mnogo nacija i naroda koji se mogu baš (po)hvaliti tako dugom i slavnom vojnom tradicijom, kao i dužinom školovanja oficirskog kadra, kao država Srbija i srpski (na)rod. Vojne akademije su institucije nacionalnog značaja. Nigde kao u vojnoj profesiji i vojnom pozivu se ne školuju ljudi koji će direktno odlučivati o životu i smrti ljudi, kako svojih potčinjenih vojnika, tako još više o životu neprijatelja: vojnika, civila, ali i zarobljenih, ranjenih i nemoćnih ljudi. Nigde kao u ratu oficir ne dobija atribut polubožanstva, gde može da postane junak, nacionalni heroj i sveti čovek koji se svojim humanizmom i ljudskošću uzdiže u retke odaje i sazvežđa božanstva, ili da se zauvek zaglavi i potone u blato i glib neljudskosti, niskosti, zločina i svireposti i doveka (o)sramoti i unizi svoj porod i (na)rod. Vojni poziv je najstariji i biće do kraja sveta.

RASADNIK VELIKIH VOJSKOVOĐA Vojna akademija kao nacionalno vredna škola je uvek radionica živih naučnih aktivnosti, riznica vrednih ideja i rasadnik velikih komandanata i vojskovođa, pisaca knjiga, školovanih ljudi radoznalog duha i društveno korisnih znanja. Treba podsetiti da sam naziv akademija upućuje i podseća na slavnu Platonovu školu koja je ostala neprevaziđeni uzor učilišta do dana današnjeg. Dobro je da nam je koren toliko dubok i da seže u davna doba pre Hrista. Platon je u Atini 387. pre nove ere u Akademovom vrtu osnovao svoju filozofsku školu (po uzoru na Pitagorejski savez i Euklidovu školu u Megari) akademiju koja je neprekidno radila sve do 529. godine naše ere. Akademija je radila ukupno 916 godina kada je ukinuta Ediktom Justinijana I („Neka od danas niko u Atini ne predaje filozofiju“, pisalo je u naredbi). Akademija je bila organizovana kao pravi univerzitet sa odgovarajućim zgradama, prostorom za predavanje, razgovore, ali i sa salom za smeštaj gostiju, putnika i sl. Imala je i svoju gimnaziju, tj. vežbalište za jačanje tela. Na ulazu akademije visio je natpis: „Onaj ko ne zna geometriju neka ne ulazi.“ Akademiju su mogle pohađati i žene.
Hiljadu godina posle ukidanja Platonove akademije porodica Mediči u Firenci oko 1440. je ponovo otvorila Akademiju. Gledajući ideje filozofa, njihov život, delovanje i ideje, uvek govorimo o najboljim mogućnostima i stremljenjima ljudi kroz svako vreme. Zato je istorija ljudskog duha uvek živa i otvorena knjiga o prošlim ljudima i dostignućima ljudskog roda. Danas pojam akademija označava opšti naziv za najviše naučne, obrazovne i umetničke institucije. Ono što je u ljudskoj istoriji izvrsno, duboko i moćno najduže se pamti i živo plamti, mera vrednosti škole, ideja, ljudi i naroda jeste trajanje, sve ono što ne pretekne sud vremena i sećanja ljudi i nije vredelo opstanka po mudrim rečima Hegela.

VOJNOJ AKADEMIJI DATI LIČNO IME Govoreći o Vojnoj akademiji u sadašnjem vremenu, turbulentnom, dinamičnom, protivrečnom i bremenitom mnogim izazovima, ne osporavam pravo izjašnjavanja drugim ljudima dobrih namera i ideja jer ćemo posle rasprave svi biti – filozofski rečeno – „veći od sebe“, a korist će imati i sama institucija. Vojne škole su strategijske institucije ne samo u našoj armiji nego u svim vojskama sveta, ako su dobre, organizovane i elitne, zato govoriti o školi i izgledima vojnog školstva, direktno govorimo o Vojsci Srbije, naše mišljenje nije i neće biti napad niti odbrana bilo koga ili negiranje bilo koje ideje koja je drugačija i različita, niti lična polemika, nego vredan pokušaj da su u duhu onog najsvetlijeg Aristotelovog „opšteg dobra“ porazmisli šta nam je u Akademiji dalje činiti i kojim putevima bi bilo najbolje krenuti, da se stalno menjajući ostanemo na pravcu tradicije i da se iznova menjajući ostanemo vitalni, životni i mladi, i otvoreni za sve ideje i dileme izazovnog vremena koje nema milosti niti previše razumevanja za sve ljude i narode koji ukopani u jedno mesto zaostaju, jer je savremeno vreme ime akcije, dinamike i ubrzanih planetarnih promena. Škola, privreda i narod koji se na vreme ne prilagodi, pozitivno i stvaralački ne adaptira nestaće poput onih vrsta u evoluciji ljudskog roda koje je zadesilo novo vreme na koje oni nisu bili svikli niti imali stvaralačkog potencijala da se u hodu prestroje.
Prvo predlažem da Vojna akademija ima lično ime. Srpski narod, kao jedan od najstarijih naroda u Evropi, imao je toliko ratova i nisku slavnih junaka, vojskovođa, državnika, vitezova i heroja da je neshvatljivo da sve njegove vojne jedinice, ustanove i vojne škole nemaju lično ime. U jednom članku u „Napretku“, časopisu za političku teoriju i praksu, 2021. godine sam predložio i obrazložio da naša Vojna akademija nosi ima despota Stefana Lazarevića.

ISTI KRITERIJUM ZA SVE STUDENTE Predlažem da se (po)razmisli i o visini i strukturi troškova kadeta Vojne akademije: kadet koji iz bilo kojih razloga napusti Vojnu akademiju mora državi da nadoknadi trošak. Razumno je i da naši kadeti plaćaju isti iznos za smeštaj i hranu kao i naši studenti na Beogradskom univerzitetu, a ne mnogo više. Država Srbija, koja nema višak omladine, mora prema svim svojim studentima na državnim i privatnim univerzitetima i vojnim akademijama da ima isti kriterijum i isto poštovanje. Predlog je da školarina u prvoj godini Vojne akademije bude drastično najmanja, jer bi se na taj način na najbezbolniji način mogli rešiti problemi onih kadeta koji iz ličnih razloga ne mogu da prate tempo školovanja na Akademiji ili su na bilo koji način zalutali u Vojnu akademiju.
Treći predlog ovog autora jeste da u Vojnoj akademiji poseban status treba da ima Katedra strategije, kao neka vrsta zaštitnog znaka sveukupne vojne nauke i vojnog školstva. Katedra strategije bi imala načelnika visokog čina i samo dva-tri nastavnika, ostalo bi u nastavi bili angažovane visoke vojne starešine i komandanti, uglavnom generali i najbolji pukovnici, aktivni i penzionisani koji bi bili i mentori pri izradi vojnostručnih i naučnih radova, kao i vrhunski univerzitetski profesori iz Srbije i priznati stručnjaci iz inostranstva. Sadašnje stanje nije takvo. Imajući u vidu da je vojvoda Živojin Mišić bio nastavnik Strategije i napisao udžbenik istog naziva, jasno je koliko je ta katedra presudno važna za vojno školstvo i Vojnu akademiju.

VOJNA AKADEMIJA NE SAMO KASARNA Svaka armija je egzemplar za birokratsku organizaciju, ali nažalost ne često birokratiju Veberovog tipa, koja bi morala da bude racionalna, hijerarhijski ustrojena i vrlo efikasna. Vojno školstvo bi moralo da bude više organizovano po modelu civilnog školstva i zakonitostima vaspitno-obrazovnih institucija, a ne samo prema modelu kasarne, iako naravno ne sporimo posebnost vojnog školstva u odnosu na civilno školstvo. Dakle, Vojna akademija ne samo kao kasarna, ali i manje od civilnog fakulteta – stvaralačka adaptacija vojnog školstva. Ovaj autor dobro zna o čemu govori jer se dugo školovao i bio nastavnik i u vojnim i u civilnim školama. Slabost vojnog školstva je neproporcija u odnosu nenastavnog (birokratskog) i nastavnog osoblja (nastavnici, profesori, instruktori, komandiri, rukovodioci streljana i poligona, profesori fiskulture i borilačkih veština i svi pripadnici Akademije koji izvode obuku, logorovanje i praktičnu nastavu). Imajući u vidu sve specifičnosti i posebnosti vojnog školstva, odnos nastavnog i nenastavnog kadra mora biti najmanje 70:30 u korist nastavnog kadra. Sada to nije slučaj. Treba dodati i da su nastavnici u Vojnoj akademiji opterećeni mnogim dodatnim dužnostima, birokratskim procedurama i nenastavnim obavezama koje im ne dozvoljavaju da se u punom kapacitetu posvete nastavničkom pozivu.
Smatram, takođe, da je Vojna akademija strateški najvažniji segment naše vojske ne uzimajući nikom značaj, važnost i vrednovanje. U sladu s tom čvrstom tvrdnjom, s kojom će se neko složiti, a neko neće, trebalo bi razmisliti da se broj formacijskih mesta u Vojnoj akademiji u nastavnom kadru podigne za 30 odsto i da selekcija za Vojnu akademiju bude posebno stroga i rigorozna, i da ni u jednoj sferi Vojne akademije ne može da bude zaposlen onaj ko nije imao na osnovnim studijama prosek iznad osam. Ukoliko želite da budete hram znanja, onda morate ličnim primerom da pokažete da poštujete znanje, trud i posvećenost školi. U Vojnoj akademiji bi morali da rade i da se školuju elitni pripadnici našega roda, kao i učenici i studenti drugih zemalja koji bi bili elitni i za ponos svojoj državi i narodu.

PROTIV OSREDNJOSTI Vojna akademija mora jednom zauvek da prestane da se zadovoljava osrednjim rezultatima i običnim merilima i onim mladim ljudima koji nisu najvrsniji u svojoj generaciji. Katedre u Vojnoj akademiji moraju posebno biti ojačane i kadrovski osnažene, gde bi svaka katedra imala troslojnu strukturu: pripadnici koji su doajeni, srednji sloj Katedre koji je ujedno i noseći i najbrojniji i podmladak koji uz mentorstvo starijih kolega ulazi u proces nastave, obuke i vaspitanja kadeta. Pošto je u ljudskom životu vreme neumitno i neumoljivo, samo se struktura pomera kada najstariji nastavnik i šef katedre ode u zasluženu penziji. Svaka važna državna institucija mora biti strogo organizovana, pravilno strukturisana i čiji razvoj je jasan i predvidljiv i stalno teži napretku. Improvizacija i ad hok rešenja su smrt institucije.
Naravno za Vojnu akademiju i Vojnomedicinsku akademiju kao i za naše vojnotehničke institute model obaveznog penzionisanja oficira u 54. godini je nacionalno poguban i društveno katastrofalan i ne donosi ništa dobro jer profesore-pukovnike praktični stavljate na rezervnu klupu 11, odnosno 16 godina ranije. Na žalost po naš narod, to ne čine ni velesile kao što je SAD, Rusija, Kina i druge velike vojske i brojne nacije i države. Da li mi kao narod imamo tu vrstu komoditeta – veliko je pitanje? Verujem da je to strateški promašaj. Naravno da bi trebalo porazmisliti i da se broj kadeta u Akademiji poveća. Ukoliko dobijemo najvažniju bitku u školovanju budućih profesionalnih oficira, nama je budućnost Vojske Srbije zagarantovana, a bez izvrsne vojske srpski narod ne može da se ničem dobrom nada u bliskoj budućnosti u ovom turbulentnom, opasnom i vučjem vremenu. Oko nas svagde plamte ratovi i užasni sukobi i odgovoran narod mora da stalno jača svoju vojsku.
Vojna akademija je škola nacionalnog ranga i državnog značaja, što je čini jednom u redu od najvažnijih institucija u našem (na)rodu. Ako postoji nešto u samoj vojsci od strategijskog značenja i presudnog značaja, onda taj atribut pre svega i iznad svega pripada Vojnoj akademiji. Ovo nije pristrasna misao dugogodišnjeg nastavnika koji ne može misaono, duhovno i vrednosno da dosegne dalje od svoje katedre, učionice ili kabineta nego istina da je akademija istinska kovačnica moćnih snaga odbrane i naraštaja vojnih komandanata, vidljivi dokaz i materijalizacija ozbiljnosti i zrelosti jednog naroda i njegovog duhovnog vođstva, mesto sabiranja istorijske zbilje i vizija novog, sinteza planskog, vrednog i plemenitog znanja. Vojna akademija od nas traži utemeljen, mudar, dubok i stvaralački pristup, jer je ona dar naših predaka s kojim se mora postupati krajnje oprezno i nadasve pažljivo, jer je lako potrošiti bogato nasleđe, ali ga je teško zadržati ili gotovo nemoguće ponovo steći.