ВОЈНА АКАДЕМИЈА – ШКОЛА ВЕЛИКОГ НАЦИОНАЛНОГ ЗНАЧАЈА

Нема много нација и народа које се могу баш (по)хвалити тако дугом и славном војном традицијом, као и дужином школовања официрског кадра, као држава Србија и српски (на)род

Наша Војна академија има врло дугу традицију – основана је далеке 1850, дакле, пре 173 године. У току тог времена услед историјских, политичких и идеолошких разлога они који су похађали Војну академију су се различито звали од питомаца, преко студената до данашњих кадета. Све су то истозначни називи за оне младе људе који су се школовали или сада похађају Војну академију Војске Србије. Нема много нација и народа који се могу баш (по)хвалити тако дугом и славном војном традицијом, као и дужином школовања официрског кадра, као држава Србија и српски (на)род. Војне академије су институције националног значаја. Нигде као у војној професији и војном позиву се не школују људи који ће директно одлучивати о животу и смрти људи, како својих потчињених војника, тако још више о животу непријатеља: војника, цивила, али и заробљених, рањених и немоћних људи. Нигде као у рату официр не добија атрибут полубожанства, где може да постане јунак, национални херој и свети човек који се својим хуманизмом и људскошћу уздиже у ретке одаје и сазвежђа божанства, или да се заувек заглави и потоне у блато и глиб нељудскости, нискости, злочина и свирепости и довека (о)срамоти и унизи свој пород и (на)род. Војни позив је најстарији и биће до краја света.

РАСАДНИК ВЕЛИКИХ ВОЈСКОВОЂА Војна академија као национално вредна школа је увек радионица живих научних активности, ризница вредних идеја и расадник великих команданата и војсковођа, писаца књига, школованих људи радозналог духа и друштвено корисних знања. Треба подсетити да сам назив академија упућује и подсећа на славну Платонову школу која је остала непревазиђени узор училишта до дана данашњег. Добро је да нам је корен толико дубок и да сеже у давна доба пре Христа. Платон је у Атини 387. пре нове ере у Академовом врту основао своју филозофску школу (по узору на Питагорејски савез и Еуклидову школу у Мегари) академију која је непрекидно радила све до 529. године наше ере. Академија је радила укупно 916 година када је укинута Едиктом Јустинијана I („Нека од данас нико у Атини не предаје филозофију“, писало је у наредби). Академија је била организована као прави универзитет са одговарајућим зградама, простором за предавање, разговоре, али и са салом за смештај гостију, путника и сл. Имала је и своју гимназију, тј. вежбалиште за јачање тела. На улазу академије висио је натпис: „Онај ко не зна геометрију нека не улази.“ Академију су могле похађати и жене.
Хиљаду година после укидања Платонове академије породица Медичи у Фиренци око 1440. је поново отворила Академију. Гледајући идеје филозофа, њихов живот, деловање и идеје, увек говоримо о најбољим могућностима и стремљењима људи кроз свако време. Зато је историја људског духа увек жива и отворена књига о прошлим људима и достигнућима људског рода. Данас појам академија означава општи назив за највише научне, образовне и уметничке институције. Оно што је у људској историји изврсно, дубоко и моћно најдуже се памти и живо пламти, мера вредности школе, идеја, људи и народа јесте трајање, све оно што не претекне суд времена и сећања људи и није вредело опстанка по мудрим речима Хегела.

ВОЈНОЈ АКАДЕМИЈИ ДАТИ ЛИЧНО ИМЕ Говорећи о Војној академији у садашњем времену, турбулентном, динамичном, противречном и бременитом многим изазовима, не оспоравам право изјашњавања другим људима добрих намера и идеја јер ћемо после расправе сви бити – филозофски речено – „већи од себе“, а корист ће имати и сама институција. Војне школе су стратегијске институције не само у нашој армији него у свим војскама света, ако су добре, организоване и елитне, зато говорити о школи и изгледима војног школства, директно говоримо о Војсци Србије, наше мишљење није и неће бити напад нити одбрана било кога или негирање било које идеје која је другачија и различита, нити лична полемика, него вредан покушај да су у духу оног најсветлијег Аристотеловог „општег добра“ поразмисли шта нам је у Академији даље чинити и којим путевима би било најбоље кренути, да се стално мењајући останемо на правцу традиције и да се изнова мењајући останемо витални, животни и млади, и отворени за све идеје и дилеме изазовног времена које нема милости нити превише разумевања за све људе и народе који укопани у једно место заостају, јер је савремено време име акције, динамике и убрзаних планетарних промена. Школа, привреда и народ који се на време не прилагоди, позитивно и стваралачки не адаптира нестаће попут оних врста у еволуцији људског рода које је задесило ново време на које они нису били свикли нити имали стваралачког потенцијала да се у ходу престроје.
Прво предлажем да Војна академија има лично име. Српски народ, као један од најстаријих народа у Европи, имао је толико ратова и ниску славних јунака, војсковођа, државника, витезова и хероја да је несхватљиво да све његове војне јединице, установе и војне школе немају лично име. У једном чланку у „Напретку“, часопису за политичку теорију и праксу, 2021. године сам предложио и образложио да наша Војна академија носи има деспота Стефана Лазаревића.

ИСТИ КРИТЕРИЈУМ ЗА СВЕ СТУДЕНТЕ Предлажем да се (по)размисли и о висини и структури трошкова кадета Војне академије: кадет који из било којих разлога напусти Војну академију мора држави да надокнади трошак. Разумно је и да наши кадети плаћају исти износ за смештај и храну као и наши студенти на Београдском универзитету, а не много више. Држава Србија, која нема вишак омладине, мора према свим својим студентима на државним и приватним универзитетима и војним академијама да има исти критеријум и исто поштовање. Предлог је да школарина у првој години Војне академије буде драстично најмања, јер би се на тај начин на најбезболнији начин могли решити проблеми оних кадета који из личних разлога не могу да прате темпо школовања на Академији или су на било који начин залутали у Војну академију.
Трећи предлог овог аутора јесте да у Војној академији посебан статус треба да има Катедра стратегије, као нека врста заштитног знака свеукупне војне науке и војног школства. Катедра стратегије би имала начелника високог чина и само два-три наставника, остало би у настави били ангажоване високе војне старешине и команданти, углавном генерали и најбољи пуковници, активни и пензионисани који би били и ментори при изради војностручних и научних радова, као и врхунски универзитетски професори из Србије и признати стручњаци из иностранства. Садашње стање није такво. Имајући у виду да је војвода Живојин Мишић био наставник Стратегије и написао уџбеник истог назива, јасно је колико је та катедра пресудно важна за војно школство и Војну академију.

ВОЈНА АКАДЕМИЈА НЕ САМО КАСАРНА Свака армија је егземплар за бирократску организацију, али нажалост не често бирократију Веберовог типа, која би морала да буде рационална, хијерархијски устројена и врло ефикасна. Војно школство би морало да буде више организовано по моделу цивилног школства и законитостима васпитно-образовних институција, а не само према моделу касарне, иако наравно не споримо посебност војног школства у односу на цивилно школство. Дакле, Војна академија не само као касарна, али и мање од цивилног факултета – стваралачка адаптација војног школства. Овај аутор добро зна о чему говори јер се дуго школовао и био наставник и у војним и у цивилним школама. Слабост војног школства је непропорција у односу ненаставног (бирократског) и наставног особља (наставници, професори, инструктори, командири, руководиоци стрељана и полигона, професори фискултуре и борилачких вештина и сви припадници Академије који изводе обуку, логоровање и практичну наставу). Имајући у виду све специфичности и посебности војног школства, однос наставног и ненаставног кадра мора бити најмање 70:30 у корист наставног кадра. Сада то није случај. Треба додати и да су наставници у Војној академији оптерећени многим додатним дужностима, бирократским процедурама и ненаставним обавезама које им не дозвољавају да се у пуном капацитету посвете наставничком позиву.
Сматрам, такође, да је Војна академија стратешки најважнији сегмент наше војске не узимајући ником значај, важност и вредновање. У сладу с том чврстом тврдњом, с којом ће се неко сложити, а неко неће, требало би размислити да се број формацијских места у Војној академији у наставном кадру подигне за 30 одсто и да селекција за Војну академију буде посебно строга и ригорозна, и да ни у једној сфери Војне академије не може да буде запослен онај ко није имао на основним студијама просек изнад осам. Уколико желите да будете храм знања, онда морате личним примером да покажете да поштујете знање, труд и посвећеност школи. У Војној академији би морали да раде и да се школују елитни припадници нашега рода, као и ученици и студенти других земаља који би били елитни и за понос својој држави и народу.

ПРОТИВ ОСРЕДЊОСТИ Војна академија мора једном заувек да престане да се задовољава осредњим резултатима и обичним мерилима и оним младим људима који нису најврснији у својој генерацији. Катедре у Војној академији морају посебно бити ојачане и кадровски оснажене, где би свака катедра имала трослојну структуру: припадници који су доајени, средњи слој Катедре који је уједно и носећи и најбројнији и подмладак који уз менторство старијих колега улази у процес наставе, обуке и васпитања кадета. Пошто је у људском животу време неумитно и неумољиво, само се структура помера када најстарији наставник и шеф катедре оде у заслужену пензији. Свака важна државна институција мора бити строго организована, правилно структурисана и чији развој је јасан и предвидљив и стално тежи напретку. Импровизација и ад хок решења су смрт институције.
Наравно за Војну академију и Војномедицинску академију као и за наше војнотехничке институте модел обавезног пензионисања официра у 54. години је национално погубан и друштвено катастрофалан и не доноси ништа добро јер професоре-пуковнике практични стављате на резервну клупу 11, односно 16 година раније. На жалост по наш народ, то не чине ни велесиле као што је САД, Русија, Кина и друге велике војске и бројне нације и државе. Да ли ми као народ имамо ту врсту комодитета – велико је питање? Верујем да је то стратешки промашај. Наравно да би требало поразмислити и да се број кадета у Академији повећа. Уколико добијемо најважнију битку у школовању будућих професионалних официра, нама је будућност Војске Србије загарантована, а без изврсне војске српски народ не може да се ничем добром нада у блиској будућности у овом турбулентном, опасном и вучјем времену. Око нас свагде пламте ратови и ужасни сукоби и одговоран народ мора да стално јача своју војску.
Војна академија је школа националног ранга и државног значаја, што је чини једном у реду од најважнијих институција у нашем (на)роду. Ако постоји нешто у самој војсци од стратегијског значења и пресудног значаја, онда тај атрибут пре свега и изнад свега припада Војној академији. Ово није пристрасна мисао дугогодишњег наставника који не може мисаоно, духовно и вредносно да досегне даље од своје катедре, учионице или кабинета него истина да је академија истинска ковачница моћних снага одбране и нараштаја војних команданата, видљиви доказ и материјализација озбиљности и зрелости једног народа и његовог духовног вођства, место сабирања историјске збиље и визија новог, синтеза планског, вредног и племенитог знања. Војна академија од нас тражи утемељен, мудар, дубок и стваралачки приступ, јер је она дар наших предака с којим се мора поступати крајње опрезно и надасве пажљиво, јер је лако потрошити богато наслеђе, али га је тешко задржати или готово немогуће поново стећи.