САЈАМ У СЕНЦИ ИНФЛАЦИЈЕ

Слоган „Живеле књиге!“ заиста може звучати и помало иронично ако имамо у виду читав контекст овогодишњег издања најважније књижевне смотре на овим просторима. Но ипак, у инфлацији новца, информација и утицаја, неке ствари су стандардно биле веома добре. На првом месту то је сајамски програм, који је неретко пунио сале, нарочито када би гостовали познати писци

ЖИВЕЛЕ КЊИГЕ!, односно „Vive les livres!“, слоган је 66. Међународног београдског сајма књига, који се ове године одржавао један дан дуже, од 21. до 29. октобра. Гост овогодишње књижевне смотре, што се из слогана и види, била је Француска, земља која је нашој литератури од последњих деценија 19. па све до половине 20. века значила веома много. Водећи утицаји, и не само у књижевности, у српској култури били су управо француски, све док је ова велика држава била утицајна. Данас, сајамски шарм Француске креће се у распону од Патрика Бесона с једне, до бројних женских аутора с друге стране, из чијих интервјуа у домаћим медијима видимо да обликују веома широку културну палету која и сама сведочи о несигурној позицији коју Француска има данас, када се коначно распада њено колонијално царство. Међутим, слоган литературне смотре неодољиво подсећа на покличе који се у земљи Гала више не чују често. „Vive les livres!“ звучи као и некада „Vive le Roi“ или чак и „Vive la France“, док у преводу на српски циник може да се присети завршетка говора којим су многи политичари прикривали или сопствену немоћ или корупцију: „Живела Србија!“ Дакле, шта овај државотворни, или културотворни слоган може да значи?

На првом месту, да славимо нешто што је читаоцима важно као Французима краљ (некад) или Француска, односно Србима Србија. Међутим, шта ако су књиге угрожене као што је Србија данас, па и Француска? Уосталом, не говори ли нам сличност са некадашњим краљевским слоганом да предмет ове ускличне жеље за здрављем може и да не постоји? Неки детаљи са овогодишњег сајма говоре да може.
Редовни посетилац Сајма прво је могао да примети нешто нижу посету, која је надомештена дужим трајање (догађај је, дакле, почео дан раније) а којој разлог може бити и цена карте од 350 динара, која и јесте и није велика. Наиме, ако с породицом пођете на Сајам, добићете извесни попуст, али већ ако желите да попијете кафу или сок, можда да поједете и сендвич (пљескавица више нема, сад је све у целофану), ужитак шетања кроз сајамске хале већ се ближи износу од 2.000 динара. Али ако сте већ тамо, купићете и одређене књиге и ето већ неколико хиљада динара које просечан грађанин Србије, па чак и Београда, најчешће нема да издвоји крајем месеца. Због тога, парадоксално, испада да су фестивали који су продукцијски захтевнији, попут Бир феста, истовремено и приуштивији. Забава је, као што је то данас и иначе случај, доступнија од културе. Међутим, иза овакве ситуације се не крије само дух времена, у коме популарни певачи вишекратно пуне Београдску арену, већ и одређена врста културне политике која рачуна на масовност. Наиме, до шире јавности није допрла информација, логична уосталом, да су издавачи, као они без којих Сајам књига није могућ (што је сајамчић у децембру 2021. показао) покушали да организују неку врсту притиска на град Београд да се ова манифестација, кудикамо важнија и старија од фестивала пива или игре, субвенционише из градског буџета. Јер зашто су књиге мање важне од пива, а при томе су и скупље? Ако, дакле, постоји новац за субвенционисање фестивала пића коме фестивал и не треба, зашто онда не помоћи Сајму књига коме је помоћ и те како потребна?

Откако је инфлација широм разбила врата ионако девастиране економије, цена папира и штампе толико је поскупела да ове године већ постоје објективни и разумљиви разлози због чега је све теже пронаћи тврдо укоричене нове наслове. Такође, с поскупљењем сајамских услуга, ни попусти не могу бити оно што су били. Због тога помало и боли када видите кутије на штандовима, мање или више „брендиране“, на којима стоји обавештење да се унутра налазе оштећене књиге упола цене. С тим у вези је и свеукупно мање сајамских новитета. Иако су некада најважнија издања темпирана за Сајам књига, ове године то није сасвим случај. С једне стране, ова појава је разумљива и због чињенице да треба читаоце унапред обавестити шта ће на Сајму бити доступно, а с друге стране, објавити више књига уочи Сајма је прилично велики издатак, поготово за мање издаваче. Коначно, све ово се види и кроз нешто скромнији него претходних година изглед штандова великих издавача.

Додуше, све ово се и не мора односити на оне издавачке куће које претходних неколико година уживају издашну подршку државе. Та подршка, дабоме, треба да постоји, али треба размислити како да она буде распоређена. Јер књиге које се субвенционишу да би биле објављене неретко на годишњем откупу књига за потребе библиотека добију и чувену „звездицу“ која означава обавезно место у фундусима. Испоставља се, дакле, да одређени издавачи немају никакав ризик када објављују део наслова, док други тај ризик или преузимају, или посежу за иностраним фондовима, што свеукупно није одржива ситуација.
Приметно је и да све више издавача осим књиге нуди и другачију врсту производа, попут мајица, шоља, платнених цегера и сл., којима покушава да привуче и посетиоце који долазе на Сајам туристички. Претходних година ова појава била је карактеристичнија за бочне хале, не толико и Халу 1, али времена се мењају. Ако је пак ово неопходно да би издавачи опстали, и то се може разумети, премда је и то специфичан знак духа времена.
Како год, битно је да се идеја шири. Па и преко граница, што потврђује и ове године незанемарљив број посетилаца из околних република. Додуше, осетно је мање издавача из бивше Југославије, међу којима опстаје већ традиционално велики и добро снабдевен штанд „Школске књиге“ из Загреба, и неколико издавача из Црне Горе и Републике Српске, од којих поједини имају и статус домаћих у Србији. Издања из ФБиХ све је теже наћи, што показује извесну врсту тржишно обликованог „југословенства“, као резултанте односа тражње и понуде. Но није ли то и правдено, у извесном смислу?
Занимљиво је, међутим, да на месту где су били издавачи из Сарајева сада стоји велики штанд Културног центра Ирана, а близу је и центар „Ком“. Турака нема, сем у преводу. Штанд Европске уније, који је био ту пре неколико година, заменили су Завод за заштиту споменика културе и неумрла „Паидеа“. Уосталом, најновија истраживања јавног мњења показују да пулту на коме се деле брошуре о врлинама бриселске супердржаве у покушају ту није ни место.
Упитно је, такође, и да ли је на ударном месту Хале 1 Београдског сајма, у фамозном „партеру“, морао бити огроман изложбени простор Поште Србије. Можда је њена кампања била усмерена на промовисање сопствених услуга за слање књига, али зашто онда не понуде боље услове издавачима или издавачким удружењима? Без икакве стварне потребе, добар део њеног посла преузеле су приватне доставне службе, које не могу понудити такав квалитет услуге, какав би могла Пошта, да стварно постоји воља за тим.
Али сасвим је јасно да је све ово привремено, и да ће најкасније 2027. године Сајам књига бити негде другде – у Сурчину, где се гради нови Експо центар. Хала 1, као архитектонско чудо, заштићена је законом и неће бити срушена, али је чека тужна судбина када једном буде окружена облакодерима проширеног Београда на води, који попут поплаве надире и ка Ади Циганлији. С тим у вези, бројни деманти на гласине да Сајма књига следеће године неће бити, због отварања градилишта, нису уродили плодом јер противрече дубоко усађеној представи да је тзв. инвеститорски урбанизам, како бисмо најблаже назвали грађевинску опсаду Београда, апсолутно незаустављив јер је део државних планова.
Због свега тога, слоган „Живеле књиге!“ заиста може звучати и помало иронично, ако имамо у виду читав контекст овогодишњег издања најважније књижевне смотре на овим просторима. Но ипак, у инфлацији новца, информација и утицаја, неке ствари су стандардно биле веома добре. На првом месту то је сајамски програм, који је неретко пунио сале, нарочито када би гостовали познати писци. Такође, упркос свему, нове књиге Емира Кустурице, Филипа Грбића, Весне Капор, Љубомира Кораћевића, Тајане Потерјахин и Игора Маројевића пружиле су увид у пулс српске књижевности.
Томе треба додати и такође квалитетну песничку продукцију Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева и Културног центра Нови Сад, уз преводилачке бисере, међу којима су најтраженији били преводи на српски овогодишњег добитника Нобелове награде. Љубитељи сабраних дела и капиталних пројеката могли су се упознати са коначно објављеним комплетним сабраним делима легендарног београдског стрипоцртача Ђорђа Лобачева, али и са томовима Михизових критика у издању Матице српске.
Али на крају ипак треба нагласити да извесна врста стрепње за Сајам, а самим тим и за нашу књижевност и издаваштво, неминовно остаје. Ако смо преживели корону и ако се и даље носимо с инфлацијом, морамо ли да штитимо нашу књижевну сцену и од самих себе?