Двадесет година љубави за живу уметност

Јубиларно 20. издање фестивала
Чембало, жива уметност – Ars vivendi clavicembalum

У средини која историјски нема традицију барока а ни чембала, овакав јубилеј је велики догађај и знак да права љубав и упорност ипак донесу резултате. У почетку није било ни одговарајућих инструмената, па је највећи број концерата изведен на чембалима наших градитеља Марија и Кристијана Бјелановића. Ситуација се током година мењала, чембала су долазила у Београд, док Бјелановићи стално и неуморно представљају подршку фестивалу

Јубиларно двадесето издање фестивала Чембало, жива уметност – Ars vivendi clavicembalum одржано је од 29. октобра до 17. новембра у различитим београдским концертним просторима, осим у предивној сали Скупштине града, коју је пре неколико година тада новоизабрани градоначелник забранио за концерте класичне музике. Ничим изазван и незнано зашто, али то је нека друга прича. У средини која историјски нема традицију барока а ни чембала, овакав јубилеј је велики догађај и знак да права љубав и упорност ипак донесу резултате. У почетку није било ни одговарајућих инструмената, па је највећи број концерата изведен на чембалима наших градитеља Марија и Кристијана Бјелановића. Ситуација се током година мењала, чембала су долазила у Београд, док Бјелановићи стално и неуморно представљају подршку фестивалу. Уредница Музичког програма КЦБ Љубица Солунац, и сарадница музичког програма Дамјана Његић потрудиле су се и успеле да овај јубиларни фестивал успе упркос свему што нас омета, локално и глобално.

Фестивал је обухватио неколико програмских целина – реситала страних и домаћих музичара посвећених класичним и савременим композицијама, камерних концерата, обележавање четири деценије рада аутора ових редова – Смиљке Исаковић, али и 20 година ансамбла Београдски барок, који је затворио фестивал у простору Битеф театра. Паралелно, циклус разговора О чембалу… – разговори с нашим реномираним чембалистима – доступан је на јутјуб каналу Културног центра Београда. Посебан акценат стављен је на мајсторске курсеве гостујућих чембалиста који су припремили младе чембалисте, ученике и студенте, за наступ у оквиру фестивалског концертног програма.

Фестивал је у Галерији Артгет отворила италијанска чембалисткиња Кјара Катани, која предаје чембало на Конзерваторијуму у Козенци и на Конзерваторијуму у Болоњи. Реситал је обухватио композиторе 18. века, Италијане Сартија и Керубинија, затим Немце Хасеа и Баховог сина Карл Филип Емануела (импресивна Виртембершка соната бр. 1 – галантног разуђеног стила). У истом простору наступили су 14. новембра полазници мајсторског курса, али и млада чембалисткиња Меј Мансури са флаутисткињом Аленком Клобучар у програму претежно посвећеном немачком барокном аутору Георгу Муфату. Галерија САНУ је отворила врата у два четвртка. Француски чембалиста Ежен Микеланђели је 2. новембра представио дела из Боан манускрипта, најважнијег извора француске музике за чембало 17.века, који се налази у Националном библиотеци у Паризу. Композиторима – оснивачима француске чембалске школе Лују Купрену и Жаку Шампиону де Шамбонијеру – додати су Немац Фробергер и Италијан Фрескобалди, који су такође утицали на стварање посебног стила интерпретације у Француској 17. века.

Исте вечери чули смо концерте за два чембала Ј. С. Баха у извођењу Светлане Стојановић Кутлаче, Анастасије Марковић Тодорић, Емилије Миодраг, Тине Нојцер и Маријане Храшовец, уз гудачки ансамбл (Јелена Роквић и Вера Илић, виолине, Јована Ковачевић, виола, Филип Милинковић, виолончело и Магдалена Ранчић, контрабас). У САНУ је 9. новембра наступио француски чембалиста Стефан Беши са програмом Француско златно доба музике за чембало (Данглбер, Рамо, Дифли), за разлику од Боан рукописа ово је био развијени барок, који скоро прелази у класицизам и класични маниризам. На овом фестивалу је француска музика представљена у свом пуном сјају, што се иначе ретко дешава. Најављена Музика за чембало и пијано-форте је отказана из техничких разлога.

Разиграни концерт Европа игра – 40 година са чембалом приредила је 7. новембра у Етнографском музеју Смиљка Исаковић са колегом перкусионистом Андријом Сагићем. Сличну идеју имала је Софија Перовић са програмом Јесте ли за плес? у Дому Војске 10. новембра, али уз потпуно различит приступ изабраним стилизованим играма из свита Рамоа, Баха, Клерамбоа, Хендла, које публику нису натерале на плес. Ту се нашао, као залутао, и наш Милош Петровић, да пресече програм који је без паузе трајао прилично дуго. У другом делу вечери у Дому Војске Милан Поповић се ухватио у коштац са опусом за чембало модерног чешког аутора Бохуслава Мартинуа, са гостима – Ива Милошевић (флаута), Исидора Марјановић (виолина) – у Променадама за виолину, флауту и чембало. Комади Соната и Два емпромптија за соло чембало звучали су необарокно и необавезно, док је вече заокружено Концертом за чембало и мали оркестар (Уметнички ансамбл МО С. Бинички са диригентом Дијаном Цветковић и пијанисткињом Јасном Туцовић, која је изврсно искористила своје мале звучне моменте).

Завршница фестивала посвећена је Ј. С. Баху, концертом у Битеф театру којим се обележавало 20 година ансамбла Београдски барок. Наступили су у саставу: Каролина Бетер (траверзо флаута), Катарина Алексић и Катарина Поповић (барокне виолине), Растко Поповић (барокна виола), Срђан Станић (виола да гамба), Јована Топалов (чембало). Њима су се придружили Ана Цветковић Стојнић (сопран), Милан Обрадовић (баритон) и Марко Живковић (тенор) како би извели чувену Бахову Кантату о кафи. Пошто је ова скеч-кантата коју је Бах написао као музички виц, о оцу који брани ћерци да пије кафу, била у центру програма, на сцену су смештени реквизити који одговарају кафани, а музичари су импровизовали лагани говорни дијалог у коме су учествовали виолиста и тенор обучен у келнера. Симпатичан покушај комбинације игроказа и класичног концерта. Осим кантате, изведени су Соната за виола да гамбу и чембало облигато бр. 2 и Концерт за чембало и гудаче у еф-молу. Сува акустика театра, погодна за говор, али не и музику, упила је звук чембала, које је често звучало тупо и нејако. Гудачки део ансамбла потрудио се да победи звучни хендикеп сале, звучали су складно и полетно и требало им је пружити прилику за више самосталног музицирања, а не само као пратња. Централни део, Кантата о кафи, публика је могла да прати кроз штампани двојезични текст. Милан Обрадовић се истакао у аријама и речитативима строгог оца, а Ана Цветковић Стојнић пленила је, осим изванредне интерпретације, и ретким сценским шармом. Симпатичан крај фестивала, на коме су приказани многи аспекти чембалског репертоара, који код нас још увек треба да се много више открива и представља.

Фестивал су подржали Град Београд, Аустријски културни форум у Београду, Италијански институт за културу у Београду, Удружење музичких уметника Србије, САНУ, Етнографски музеј, Битеф Театар, Уметнички ансамбл МО Станислав Бинички и Медија центар Одбрана, Факултет музичке уметности, Музичка школа Јосип Славенски, Кристијан Бјелановић – градитељ чембала, Alma Quattro. Поздрављамо све који су помогли и позивамо да им се придруже још многи љубитељи лепе музике и звонког звука чембала.