USILJENI MARŠ AMERIČKE IMPERIJE NA ISTOK

SLUČAJ „HUNKA“ RAZOTKRIVA ODNOS ZAPADA PREMA NACIZMU

Kako tvrdi zapadna mejnstrim štampa, „nacisti više nisu tako loši“. Fascinantno je kako se sve vreme na Zapadu odvija tiha i naizgled nevidljiva revizija istorije. U toj reviziji najzad smo stigli do tačke u kojoj su i najokoreliji nacisti postali „samo heroji koji hrabro brane svoju domovinu“. Od koga? Naravno, „od zlih Rusa“

Ko je Jaroslav Hunka? „Heroj Ukrajine i heroj Kanade, koji se tokom Drugog svetskog rata borio protiv Rusa za nezavisnost Ukrajine“, kako kaže sada već bivši predsednik kanadskog parlamenta Entoni Rota? Hunka je u mladosti pozdravio nemačku invaziju na Sovjetski Savez. „S radošću smo dočekali nemačke vojnike“, priseća se Hunka u svojim dnevničkim beleškama.
Kada su nemački vojnici prvi put stigli u njegov rodni grad na zapadu Ukrajine, to je za njega bilo gotovo mistično otkrovenje: Hunka je u vojnicima Vermahta prepoznao „mistične nemačke vitezove“. Nešto kasnije im se i priključio.
Svoju sramnu ulogu nacističkog kolaboranta u SS diviziji „Galicija“ opisao je kao „najsrećniji period u životu“.

Dobrodošlica mističnim nemačkim vitezovima

Kako je Hunka služio nemačkim nacistima? Očigledno, veoma savesno, odgovorno i prilježno: ubijao je bez milosti lokalne Ruse, Poljake i Jevreje.
„U šestom razredu“, zapisao je on, „od četrdeset učenika, bilo je šestoro Ukrajinaca, dva Poljaka, a ostalo su bila jevrejska deca izbeglica iz Poljske. Pitali smo se zašto beže od tako civilizovane zapadne nacije kao što su Nemci.“

Virtuelna jevrejska biblioteka tu civilizovanost Nemaca potanko opisuje: „Godine 1941, na kraju sovjetske okupacije, 12.000 Jevreja živelo je u gradu Berežnji (u kome je rođen i odrastao Hunka), većina njih bile su izbeglice koje su bežale od užasa nacizma u Evropi.“ Od tih 12.000 Jevreja manje od sto ih je preživelo Drugi svetski rat.
Pre toga Hunka je s nestrpljenjem gledao na Lavov: očekivao je pojavu onih „mističnih nemačkih vitezova“ koji ubijaju omražene Ljahe (pogrdno ime za Poljake). Hunka, koji nije imao mnogo soli u glavi, jedva je čekao da im se pridruži i ubrzo je postao deo Vafen SS-a. Hajnrih Himler je, prilikom posete diviziji „Galicija“, pohvalio tako prilježne sledbenike: „Vaša domovina postala je mnogo lepša otkako ste izgubili – na našu inicijativu, moram da kažem – one stanovnike koji su tako često bili prljava mrlja na dobrom imenu Galicije, a to su Jevreji…“
Što se tiče Poljaka, Himler je tom prilikom, navodno, izgovorio: „Ukoliko poželite da likvidirate Poljake, vi znate da bih vam to dozvolio.“ Što se tiče Rusa, oni i ne zaslužuju da se pomenu, jer su, u svakom slučaju, bili predviđeni za odstrel.
SS divizija „Galicija“ nije poznata po nekim vojnim uspesima. Poznata je, slično današnjem nacističkom bataljonu „Azov“ u Ukrajini, po zločinima nad civilima i pucanju u leđa onima koji su odlučili da se predaju, ili da pobegnu s fronta. Prema takvima SS jurišnici bili su nemilosrdni.
To je, ukratko, bio „najsrećniji period“ u životu pomenutog Hunke.
U julu 1941, kada je nacistička nemačka vojska ušla u Berežnji, Hunka je odahnuo. „S radošću smo dočekali Nemce“, zapisao je.

Pohvala Zelenskom

Očigledno, sam po sebi, Hunka ni po čemu nije značajan. On je samo jedan od hiljada sličnih „Ukrajinaca“ koji su izdali svoju otadžbinu i priklonili se Hitlerovom Trećem Rajhu. Hunka ni po čemu ne bi zaslužio ni da bude pomenut da se nije pojavio u kanadskom parlamentu, na prijemu organizovanom u čast predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog.
Kako primećuje sajt „Grejzon“, slaveći dobrovoljca SS divizije „Galicija“ Jaroslava Hunku kao „heroja“, kanadska Liberalna partija razotkrila je dugogodišnju politiku Kanade, koja je obučavala naciste u Ukrajini i u periodu posle Drugog svetskog rata poželela dobrodošlicu hiljadama nacističkih SS veterana. Ali to nije bila samo politika Kanade već celokupnog Kolektivnog zapada, koji je koristio, a koristi i danas, naciste u svom pohodu na Istok. To je bila uobičajena metoda koja se koristila i protiv Jugoslavije, kada su zapadne službe, uključujući i nemačku BND, slale bande ustaških terorista u zemlju.
Uzgred, ovom prijemu prisustvovali su najviši kanadski zvaničnici, uključujući i premijera Džastina Trudoa i njegovu zamenicu Kristiju Frilend, načelnika kanadskog generalštaba Vejna Era i lidere svih kanadskih partija, koji su ustali da aplaudiraju bivšem esesovcu Hunki. Prisustvovale su i neke diplomate, poput nemačkog ambasadora u Kanadi. Zašto baš nemačkog ambasadora?
Šta je bila prava svrha ovog prijema, „priređenog u čast Zelenskom“?
Zelenski je rođen u rusofonoj porodici, u ukrajinskom Krivom Rogu, što znači da se u njegovoj porodici govorio ruski. Njegov deda se kao crvenoarmejac borio protiv užasa nacizma. Danas Zelenski podržava naciste u Ukrajini. Zapravo, Zelenski je, u međuvremenu, zahvaljujući svojoj „blistavoj političkoj evoluciji“, napustio karijeru jeftinog komedijaša, što je bio pre nego što je postao „predsednik Ukrajine“ i nacista.
Naravno, svrha ovog okupljanja bila je da Zelenski dobije još više oružja i novca za „nezavisnu“ Ukrajinu.
„Nikad nismo bolje uložili novac nego sada“, primetio je američki senator Mit Romni prilikom skorašnje posete Kijevu, dodajući da je potrebno još više naoružati Ukrajinu, zato što „Ukrajinci ubijaju Ruse“. „Slanje oružja Kijevu najbolja je odbrambena investicija Vašingtona u istoriji“, dodao je likujući senator.
Nažalost, primer američkog senatora uopšte nije usamljen. To je postao deo novog bontona, uobičajenog za američki, izraelski pa i zapadni establišment. „Pojedini narodi ne zaslužuju da se zovu ljudima. Oni su samo spolja ljudska bića. Zgazićemo ih.“
Šta je to ako nije nacizam?

Ko je Kristija Frilend?

Kanadski premijer Trudo ukazao je da je ovaj „duboko sramotan“ događaj u kanadskom parlamentu posledica „ruske propagande“. Da li to znači, pita se „Grejzon“, da su im Rusi podmetnuli nacistu u parlament i sada se, zadovoljno, osmehuju?
Ovaj „incident“ svakako nije bio „gaf“. Pre nego što su kanadska vlada i vojni zvaničnici proslavili Hunku u parlamentu, pružili su diplomatsku podršku fašističkim huliganima, koji su se borili za uspostavljanje nacionalističke vlade u Kijevu i nadgledali obuku ukrajinskih vojnih formacija, čija je jedina ideologija nacizam, ako je nacizam uopšte ideologija.
Pojavljivanje Hunke u kanadskom parlamentu otvara mnoga pitanja o politici ove zemlje posle Drugog svetskog rata. Reč je o naturalizovanju na hiljade „poznatih ukrajinskih nacističkih kolaboracionista i njihovom pretvaranju u oružje“, kao nacističkih jurišnika protiv Rusije i „omraženog“ komunizma.
Posleratni imigracioni talas uključivao je i dedu zamenice premijera Kanade Kristije Friland Majkla Čomjaka, koji je bio „jedan od Hitlerovih najboljih ukrajinskih propagandista u okupiranoj Poljskoj“.
Tokom svoje karijere „novinarke“ i diplomate, Frilendova je nastavila da korača dedinim stopama, šireći otrovnu antirusku propagandu i javno veličajući nacističke kolaboracioniste iz vremena Drugog svetskog rata.
Zadržimo se, ukratko, na slučaju Frilendove, iako bi se o njenom životu, pod uslovom da pisac ima dovoljno dobar želudac, mogao napisati uzbudljiv roman.
Nakon smrti svog dede, 1984. godine, Čomjakova unuka pisala je za razne ukrajinske nacionalističke publikacije. Bila je jedan od prvih saradnika Kubijovičeve „Enciklopedije Ukrajine“, gde je objavljivala priloge u kojima je slavila nacističke kolaboracioniste poput Stepana Bandere, nazivajući ga, između ostalog, „revolucionarom“.

Vrtoglava novinarska i diplomatska karijera

Još kao student na razmeni u Lavovu, Frilendova je postavila temelje za svoj vrtoglavi novinarski uspeh. Dok je studirala rusku književnost na Harvardu, sarađivala je s lokalnim aktivistima i dostavljala „tendenciozne vesti o životu u Sovjetskom Savezu“ i antisovjetski inspirisane narative velikim zapadnim medijima.
Citirajući dosije KGB-a, Kanadijan brodkasting korporejšn (CBC) je svojevremeno opisao Frilendovu kao „agenta obaveštajne službe“. Dobro je poznavala zakone SSSR-a i pokušavala da na svaki način izbegne kontrolu sovjetskih obaveštajnih službi, a to „znanje“ je delila i sa svojim kontaktima u Ukrajini, vešto „trgujući dezinformacijama“. Frilendova je, kako zaključuje „Grejzon“, očigledno opsesivno i duboko mrzila Sovjetski Savez i Rusiju.
Godine 1989. sovjetske vlasti su joj ukinule vizu. Međutim, Frilendovoj je uspelo da se uskoro vrati u novinarstvo, izveštavajući iz postsovjetske Moskve za medije kao što su „Fajnenšel tajms“ i „Ekonomist“, da bi potom postala glavni urednik „Rojtersa“ – medijskog giganta, sa sedištem u Britaniji, koji danas funkcioniše kao ključni deo britanskih obaveštajnih operacija protiv Rusije.
Godine 2013. osvojila je mesto poslanika Liberalne stranke u kanadskom parlamentu. S ove funkcije nastavila je da radi isto što i pre: pozivala je na smenu režima u Rusiji. To je radila na jednako prljav način kao i njen deda.
Zaista, kakva to veza povezuje liberalne vlasti Kanade s (ukrajinskim) nacistima?

Raspirivanje trećeg svetskog rata

Ukrajinski bilten se još 1. aprila 1948. žalio da su „neki naši novi građani čisti nacisti koji su za vreme rata služili u nemačkoj vojsci i policiji“. Bilten koji je izlazio u Ukrajini je izvestio i da ovi pojedinci po pravilu nose tetovirano obeležje SS-a.
Časopis je ukrajinske naciste opisao kao „antikomunističke jurišne grupe“, čije su „‘ideološke vođe’ posvećene raspirivanju trećeg svetskog rata, propagirajući novi svetski holokaust u kome će nestati (i) Kanada“.
Kanadski ogranak Centra „Simon Vizental“ optužio je 1997. godine kanadsku vladu da je primila preko 2.000 veterana divizije „Galicija“. Kanadski istoričar Irving Abela rekao je da je najlakši način da uđete u zemlju bio da pokažete SS tetovažu: „To je dokazivalo da ste antikomunista.“
Kanadska televizija „60 minuts“ nazvala je to „kanadskom mračnom tajnom“: duboke, organske veze između nacista i vladajućih liberala na Zapadu.

Posle 2014. (ne samo) kanadski liberali podržali su „Revoluciju dostojanstva“ u Ukrajini, zloglasni „Evromajdan“, zapravo puč u Kijevu, u kome je smenjen demokratski izabrani predsednik Viktor Janukovič, da bi na čelo Ukrajine bila postavljena nacionalistička i pronatovska vlada. Uzgred, te iste 2014. godine počeo je građanski rat u sada već bivšoj zemlji – Ukrajini.
Zvanična kanadska podrška neonacističkim militantima u Ukrajini postala je posebno intenzivna nakon izbora liberalnog Džastina Trudoa 2015. godine.
Već u novembru 2017. kanadska vojska i Ministarstvo odbrane SAD poslali su nekoliko oficira u Kijev, da obučavaju pripadnike ukrajinskog bataljona „Azov“.
„Azov“ se u to vreme nalazio pod kontrolom Andreja Bileckog, samoproglašenog „belog vođe“ koji je izjavio da je „u ovom kritičnom trenutku istorijska misija naše (ukrajinske) nacije da predvodi bele rase sveta u poslednji krstaški rat za njihov opstanak…“ Da ne bude zabune: „U krstaški rat protiv podljudi predvođenih Semitima…“

Hitler nije bio tako loš, a nacisti više nisu nacisti

Trudoova vlada je odgovorila optužujući Rusiju da vodi „sajber kampanju“ protiv Kanade.
Kada su, tim povodom, kanadski mediji citirali nekoliko ruskih diplomata, Frilendova je naložila njihovu deportaciju, optužujući ih da koriste svoj diplomatski status „kako bi se umešali u našu demokratiju“.
Zahvaljujući decenijama zvaničnih osuda Holokausta na Zapadu, od građana se tražilo da „nikada ne zaborave“ nacističke zločine. To je postala zvezda vodilja liberalne demokratije. U današnjoj Kanadi, zaključuje „Grejzoun“, ovo se tretira kao nešto što potkopava karijere i uništava ratne napore Zapada u Ukrajini.
Ali to nije samo specifično kanadska pojava. To je nešto što je dugo tinjalo na Zapadu, i u SAD, da bi danas, najzad, isplivalo na površinu.
Nedavno je „Politiko“ objavio ono što je neko već nazvao „najgorim tekstom u istoriji novinarstva“: tekst pod naslovom „Borba protiv SSSR-a vas nije nužno činila nacistom“. Kako primećuje američka novinarka Kejtlin Džonston, sada posvuda na Zapadu „čak ni nacisti više nisu nacisti“.
Prošle godine, nastavlja Džonstonova, „liberali su svoje političke protivnike nazivali nacistima i upoređivali Putina s Hitlerom. Ove godine brane naciste i govore da ne smete nikog da mrzite samo zato što se zakleo na vernost Hitleru“.
Zapravo, kako tvrdi zapadna mejnstrim štampa, „nacisti više nisu tako loši“.
Fascinantno je kako se sve vreme na Zapadu odvija tiha i naizgled nevidljiva revizija istorije. U toj reviziji najzad smo stigli do tačke u kojoj su i najokoreliji nacisti postali „samo heroji koji hrabro brane svoju domovinu“. Od koga? Naravno, „od zlih Rusa“.
Američka imperija nastavlja da maršira ka Istoku i pritom se ne osvrće previše na cenu, čak ni na opasnost od svetskog nuklearnog rata.
Kako kaže jedan ruski geopolitičar, uvek je najopasnija ranjena zver. Zver u agoniji.