УСИЉЕНИ МАРШ АМЕРИЧКЕ ИМПЕРИЈЕ НА ИСТОК

СЛУЧАЈ „ХУНКА“ РАЗОТКРИВА ОДНОС ЗАПАДА ПРЕМА НАЦИЗМУ

Како тврди западна мејнстрим штампа, „нацисти више нису тако лоши“. Фасцинантно је како се све време на Западу одвија тиха и наизглед невидљива ревизија историје. У тој ревизији најзад смо стигли до тачке у којој су и најокорелији нацисти постали „само хероји који храбро бране своју домовину“. Од кога? Наравно, „од злих Руса“

Ко је Јарослав Хунка? „Херој Украјине и херој Канаде, који се током Другог светског рата борио против Руса за независност Украјине“, како каже сада већ бивши председник канадског парламента Ентони Рота? Хунка је у младости поздравио немачку инвазију на Совјетски Савез. „С радошћу смо дочекали немачке војнике“, присећа се Хунка у својим дневничким белешкама.
Када су немачки војници први пут стигли у његов родни град на западу Украјине, то је за њега било готово мистично откровење: Хунка је у војницима Вермахта препознао „мистичне немачке витезове“. Нешто касније им се и прикључио.
Своју срамну улогу нацистичког колаборанта у СС дивизији „Галиција“ описао је као „најсрећнији период у животу“.

Добродошлица мистичним немачким витезовима

Како је Хунка служио немачким нацистима? Очигледно, веома савесно, одговорно и приљежно: убијао је без милости локалне Русе, Пољаке и Јевреје.
„У шестом разреду“, записао је он, „од четрдесет ученика, било је шесторо Украјинаца, два Пољака, а остало су била јеврејска деца избеглица из Пољске. Питали смо се зашто беже од тако цивилизоване западне нације као што су Немци.“

Виртуелна јеврејска библиотека ту цивилизованост Немаца потанко описује: „Године 1941, на крају совјетске окупације, 12.000 Јевреја живело је у граду Бережњи (у коме је рођен и одрастао Хунка), већина њих биле су избеглице које су бежале од ужаса нацизма у Европи.“ Од тих 12.000 Јевреја мање од сто их је преживело Други светски рат.
Пре тога Хунка је с нестрпљењем гледао на Лавов: очекивао је појаву оних „мистичних немачких витезова“ који убијају омражене Љахе (погрдно име за Пољаке). Хунка, који није имао много соли у глави, једва је чекао да им се придружи и убрзо је постао део Вафен СС-а. Хајнрих Химлер је, приликом посете дивизији „Галиција“, похвалио тако приљежне следбенике: „Ваша домовина постала је много лепша откако сте изгубили – на нашу иницијативу, морам да кажем – оне становнике који су тако често били прљава мрља на добром имену Галиције, а то су Јевреји…“
Што се тиче Пољака, Химлер је том приликом, наводно, изговорио: „Уколико пожелите да ликвидирате Пољаке, ви знате да бих вам то дозволио.“ Што се тиче Руса, они и не заслужују да се помену, јер су, у сваком случају, били предвиђени за одстрел.
СС дивизија „Галиција“ није позната по неким војним успесима. Позната је, слично данашњем нацистичком батаљону „Азов“ у Украјини, по злочинима над цивилима и пуцању у леђа онима који су одлучили да се предају, или да побегну с фронта. Према таквима СС јуришници били су немилосрдни.
То је, укратко, био „најсрећнији период“ у животу поменутог Хунке.
У јулу 1941, када је нацистичка немачка војска ушла у Бережњи, Хунка је одахнуо. „С радошћу смо дочекали Немце“, записао је.

Похвала Зеленском

Очигледно, сам по себи, Хунка ни по чему није значајан. Он је само један од хиљада сличних „Украјинаца“ који су издали своју отаџбину и приклонили се Хитлеровом Трећем Рајху. Хунка ни по чему не би заслужио ни да буде поменут да се није појавио у канадском парламенту, на пријему организованом у част председника Украјине Владимира Зеленског.
Како примећује сајт „Грејзон“, славећи добровољца СС дивизије „Галиција“ Јарослава Хунку као „хероја“, канадска Либерална партија разоткрила је дугогодишњу политику Канаде, која је обучавала нацисте у Украјини и у периоду после Другог светског рата пожелела добродошлицу хиљадама нацистичких СС ветерана. Али то није била само политика Канаде већ целокупног Колективног запада, који је користио, a користи и данас, нацисте у свом походу на Исток. То је била уобичајена метода која се користила и против Југославије, када су западне службе, укључујући и немачку БНД, слале банде усташких терориста у земљу.
Узгред, овом пријему присуствовали су највиши канадски званичници, укључујући и премијера Џастина Трудоа и његову заменицу Кристију Фриленд, начелника канадског генералштаба Вејна Ера и лидере свих канадских партија, који су устали да аплаудирају бившем есесовцу Хунки. Присуствовале су и неке дипломате, попут немачког амбасадора у Канади. Зашто баш немачког амбасадора?
Шта је била права сврха овог пријема, „приређеног у част Зеленском“?
Зеленски је рођен у русофоној породици, у украјинском Кривом Рогу, што значи да се у његовој породици говорио руски. Његов деда се као црвеноармејац борио против ужаса нацизма. Данас Зеленски подржава нацисте у Украјини. Заправо, Зеленски је, у међувремену, захваљујући својој „блиставој политичкој еволуцији“, напустио каријеру јефтиног комедијаша, што је био пре него што је постао „председник Украјине“ и нациста.
Наравно, сврха овог окупљања била је да Зеленски добије још више оружја и новца за „независну“ Украјину.
„Никад нисмо боље уложили новац него сада“, приметио је амерички сенатор Мит Ромни приликом скорашње посете Кијеву, додајући да је потребно још више наоружати Украјину, зато што „Украјинци убијају Русе“. „Слање оружја Кијеву најбоља је одбрамбена инвестиција Вашингтона у историји“, додао је ликујући сенатор.
Нажалост, пример америчког сенатора уопште није усамљен. То је постао део новог бонтона, уобичајеног за амерички, израелски па и западни естаблишмент. „Поједини народи не заслужују да се зову људима. Они су само споља људска бића. Згазићемо их.“
Шта је то ако није нацизам?

Ко је Кристија Фриленд?

Канадски премијер Трудо указао је да је овај „дубоко срамотан“ догађај у канадском парламенту последица „руске пропаганде“. Да ли то значи, пита се „Грејзон“, да су им Руси подметнули нацисту у парламент и сада се, задовољно, осмехују?
Овај „инцидент“ свакако није био „гаф“. Пре него што су канадска влада и војни званичници прославили Хунку у парламенту, пружили су дипломатску подршку фашистичким хулиганима, који су се борили за успостављање националистичке владе у Кијеву и надгледали обуку украјинских војних формација, чија је једина идеологија нацизам, ако је нацизам уопште идеологија.
Појављивање Хунке у канадском парламенту отвара многа питања о политици ове земље после Другог светског рата. Реч је о натурализовању на хиљаде „познатих украјинских нацистичких колаборациониста и њиховом претварању у оружје“, као нацистичких јуришника против Русије и „омраженог“ комунизма.
Послератни имиграциони талас укључивао је и деду заменице премијера Канаде Кристије Фриланд Мајкла Чомјака, који је био „један од Хитлерових најбољих украјинских пропагандиста у окупираној Пољској“.
Током своје каријере „новинарке“ и дипломате, Фрилендова је наставила да корача дединим стопама, ширећи отровну антируску пропаганду и јавно величајући нацистичке колаборационисте из времена Другог светског рата.
Задржимо се, укратко, на случају Фрилендове, иако би се о њеном животу, под условом да писац има довољно добар желудац, могао написати узбудљив роман.
Након смрти свог деде, 1984. године, Чомјакова унука писала је за разне украјинске националистичке публикације. Била је један од првих сарадника Кубијовичеве „Енциклопедије Украјине“, где је објављивала прилоге у којима је славила нацистичке колаборационисте попут Степана Бандере, називајући га, између осталог, „револуционаром“.

Вртоглава новинарска и дипломатска каријера

Још као студент на размени у Лавову, Фрилендова је поставила темеље за свој вртоглави новинарски успех. Док је студирала руску књижевност на Харварду, сарађивала је с локалним активистима и достављала „тенденциозне вести о животу у Совјетском Савезу“ и антисовјетски инспирисане наративе великим западним медијима.
Цитирајући досије КГБ-а, Канадијан бродкастинг корпорејшн (ЦБЦ) је својевремено описао Фрилендову као „агента обавештајне службе“. Добро је познавала законе СССР-а и покушавала да на сваки начин избегне контролу совјетских обавештајних служби, а то „знање“ је делила и са својим контактима у Украјини, вешто „тргујући дезинформацијама“. Фрилендова је, како закључује „Грејзон“, очигледно опсесивно и дубоко мрзила Совјетски Савез и Русију.
Године 1989. совјетске власти су јој укинуле визу. Међутим, Фрилендовој је успело да се ускоро врати у новинарство, извештавајући из постсовјетске Москве за медије као што су „Фајненшел тајмс“ и „Економист“, да би потом постала главни уредник „Ројтерса“ – медијског гиганта, са седиштем у Британији, који данас функционише као кључни део британских обавештајних операција против Русије.
Године 2013. освојила је место посланика Либералне странке у канадском парламенту. С ове функције наставила је да ради исто што и пре: позивала је на смену режима у Русији. То је радила на једнако прљав начин као и њен деда.
Заиста, каква то веза повезује либералне власти Канаде с (украјинским) нацистима?

Распиривање трећег светског рата

Украјински билтен се још 1. априла 1948. жалио да су „неки наши нови грађани чисти нацисти који су за време рата служили у немачкој војсци и полицији“. Билтен који је излазио у Украјини је известио и да ови појединци по правилу носе тетовирано обележје СС-а.
Часопис је украјинске нацисте описао као „антикомунистичке јуришне групе“, чије су „‘идеолошке вође’ посвећене распиривању трећег светског рата, пропагирајући нови светски холокауст у коме ће нестати (и) Канада“.
Канадски огранак Центра „Симон Визентал“ оптужио је 1997. године канадску владу да је примила преко 2.000 ветерана дивизије „Галиција“. Канадски историчар Ирвинг Абела рекао је да је најлакши начин да уђете у земљу био да покажете СС тетоважу: „То је доказивало да сте антикомуниста.“
Канадска телевизија „60 минутс“ назвала је то „канадском мрачном тајном“: дубоке, органске везе између нациста и владајућих либерала на Западу.

После 2014. (не само) канадски либерали подржали су „Револуцију достојанства“ у Украјини, злогласни „Евромајдан“, заправо пуч у Кијеву, у коме је смењен демократски изабрани председник Виктор Јанукович, да би на чело Украјине била постављена националистичка и пронатовска влада. Узгред, те исте 2014. године почео је грађански рат у сада већ бившој земљи – Украјини.
Званична канадска подршка неонацистичким милитантима у Украјини постала је посебно интензивна након избора либералног Џастина Трудоа 2015. године.
Већ у новембру 2017. канадска војска и Министарство одбране САД послали су неколико официра у Кијев, да обучавају припаднике украјинског батаљона „Азов“.
„Азов“ се у то време налазио под контролом Андреја Билецког, самопроглашеног „белог вође“ који је изјавио да је „у овом критичном тренутку историјска мисија наше (украјинске) нације да предводи беле расе света у последњи крсташки рат за њихов опстанак…“ Да не буде забуне: „У крсташки рат против подљуди предвођених Семитима…“

Хитлер није био тако лош, а нацисти више нису нацисти

Трудоова влада је одговорила оптужујући Русију да води „сајбер кампању“ против Канаде.
Када су, тим поводом, канадски медији цитирали неколико руских дипломата, Фрилендова је наложила њихову депортацију, оптужујући их да користе свој дипломатски статус „како би се умешали у нашу демократију“.
Захваљујући деценијама званичних осуда Холокауста на Западу, од грађана се тражило да „никада не забораве“ нацистичке злочине. То је постала звезда водиља либералне демократије. У данашњој Канади, закључује „Грејзоун“, ово се третира као нешто што поткопава каријере и уништава ратне напоре Запада у Украјини.
Али то није само специфично канадска појава. То је нешто што је дуго тињало на Западу, и у САД, да би данас, најзад, испливало на површину.
Недавно је „Политико“ објавио оно што је неко већ назвао „најгорим текстом у историји новинарства“: текст под насловом „Борба против СССР-а вас није нужно чинила нацистом“. Како примећује америчка новинарка Кејтлин Џонстон, сада посвуда на Западу „чак ни нацисти више нису нацисти“.
Прошле године, наставља Џонстонова, „либерали су своје политичке противнике називали нацистима и упоређивали Путина с Хитлером. Ове године бране нацисте и говоре да не смете никог да мрзите само зато што се заклео на верност Хитлеру“.
Заправо, како тврди западна мејнстрим штампа, „нацисти више нису тако лоши“.
Фасцинантно је како се све време на Западу одвија тиха и наизглед невидљива ревизија историје. У тој ревизији најзад смо стигли до тачке у којој су и најокорелији нацисти постали „само хероји који храбро бране своју домовину“. Од кога? Наравно, „од злих Руса“.
Америчка империја наставља да маршира ка Истоку и притом се не осврће превише на цену, чак ни на опасност од светског нуклеарног рата.
Како каже један руски геополитичар, увек је најопаснија рањена звер. Звер у агонији.