Тајновита позадина сукоба

Израел има један од најмоћнијих обавештајно-безбедносних система на свету. Зато је тешко разоткрити да ли се ради о обавештајном промашају века или о великим обавештајним играма две највеће светске силе

Деценијама уназад у свим обавештајно-безбедносним школама Мосад је пример предимензиониране обавештајне службе с обзиром на своју величину и економске могућности Израела. Разлог је велика угроженост од првог дана постојања Израела као државе јер је константно у некој врсти сукоба с муслиманским светом који им оспорава право на постојање на територији коју палестински народ сматра својом. Додатни проблем је Јерусалим, и за једне и за друге свети град, у коме су њихове највеће светиње, где Јевреји не показују намеру да га деле с Палестинцима, него да га освоје и прогласе за главни град Израела. У ситуацији сталне напетости израелски државници су давно схватили значај обавештајних служби за опстанак Израела и чињеницу да морају бити супериорни и апсолутно надмоћни у обавештајном рату против муслиманских држава и милитантних исламистичких покрета које они сматрају терористичким. Добро знају, ако изгубе иницијативу у обавештајном рату, водиће конвенционални рат, и то им се периодично догађало, па и сада када су доживели стратегијско изненађење нападом Хамаса на Израел.
Сада се сви питају – како је могуће да чувени Мосад доживи потпуно изненађење које је резултирало огромним страдањима и разарањима израелских градова и насеља кроз масовне ракетне ударе и диверзантско-терористичке акције Хамаса. Још горе је што нису у питању само пропусти Мосада, него и друге две обавештајно-безбедносне агенције – унутрашње Шин бет и војнообавештајне Аман. Посао агенције Аман је да прати и благовремено упозорава о свим војним претњама према Израелу, баш као што је ова која их тренутно угрожава. Посао Шин бет агенције је да прати унутрашње терористичке и друге безбедносне претње и оне у непосредном окружењу где свакако спадају Хамас из Појаса Газе и Хезболах из Либана, а они управо дејствују по Израелу. Тако би Мосад могли ставити тек на треће место по одговорности јер они обавештајно сагледавају државе које угрожавају Израел, директно или кроз војну помоћ милитантним организацијама, а јасно је да то нису урадили, јер без јаке тајне помоћи са стране Хамас не би могао извести овако моћне ракетне нападе.

ДОБИТНИЦИ И ГУБИТНИЦИ Велики део аналитичке јавности у свету схватио је да отварање новог ратног жаришта на Блиском истоку највише одговара Русији јер би угрожавање Израела као државе одвукло пажњу САД у том правцу, након чега би се помоћ Украјини у најмању руку смањила или укинула. Ако би Украјина спала само на помоћ европских држава из антируског фронта, безусловна предаја украјинске војске била би једина опција. Зато је руска спољња обавештајна служба СВР „осумњичена“ да, што директно, што преко Ирана, стоји иза наоружавања милитантних екстремистичких група, сунитског Хамаса у Гази и шиитског Хезболаха у Либану, и подстрекавања исламских држава да изврше организовани војни удар на Израел. Овакав поступак Русије преко СВР могао би се схватити као перфидни одговор на перфидне покушаје америчке ЦИА да испровоцира нове сукобе на границама Русије са државама бившег СССР-а, преко Грузије, Азербејџана, Јерменије, Казахстана и других, што би развукло руске војне потенцијале и ослабило снагу у сукобу у Украјини. Да ти разлози ангажовања руских служби буду још већи, потрудио се и Израел, да ли под притиском САД или због сопствене похлепе – Американци су организовали пребацивање система противракетне одбране „Гвоздена купола“ у Пољску у замену за испоруку пољских система „патриот“ Украјини.
И не само то, тек по избијању рата у Појасу Газе процурила је вест да израелско војно особље и инструктори који учествују у биткама напуштају Украјину и враћају се да бране своју земљу. До сада се није ни знало да су тамо толико ангажовани, али Русија је тога сигурно била свесна. Израелци су „гурнули прст у око Русији“ без обзира на њихове добре међудржавне односе и на заслуге које је СССР после Другог светског рата имао пристанком да се формира садашња држава Израел. Без њиховог амина то се тада сигурно не би могло догодити. Сада се разрађује теза да је напад на Израел руска (или руско-кинеска) замка за САД, а да је копнени напад на Појас Газе замка за Израел.

Интерес САД да се покрене нови сукоб на Блиском истоку и да Израел буде војно нападнут, најтеже је препознати. Штавише, раширено је мишљење да нови сукоб на том подручју најмање одговара Американцима. Међутим, ако се пође од реалне процене да САД траже начин да се извуку из рата у Украјини, онда све то добија смисао. Испоруке помоћи Украјини за подршку рату који се не може добити већ су изазвале велике унутрашње проблеме и то пред председничку кампању и борбу демократа и републиканаца за власт. Постоји само једна држава на свету која у погледу заштите и америчког војног ангажовања има апсолутни приоритет, а то је Израел. У САД живи Јевреја скоро колико и у Израелу, од којих су многи веома моћни и значајно утичу на америчку политику. Зато се на напад на Израел гледа такорећи као да су нападнуте САД и ту се потпуно војно ангажовање подразумева. Нема америчког политичара који би смео поступити другачије и зато је напад на Израел, као разлог напуштања америчког ангажовања у Украјини, општеприхватљив и разумљив у САД и код њихових европских савезника. Ако САД стварно тајно стоје иза припрема напада на Израел, постаје јасније одакле Хамасу толике количине западног оружја које је, највероватније, тајно преусмерено са украјинског, на потенцијално жариште на Блиском истоку.
Да ли су израелске обавештајно-безбедносне агенције ипак знале за припреме и планове Хамаса или су тотално заказале?

МОСАД (НЕ) ГРЕШИ Зна се да Мосад најквалитетније обучава своје агенте и шпијуне, посебно оне које плански „уграђује“ у виталне системе исламских земаља или милитантних исламских организација. Они годинама живе у истим условима, екстремној исламској средини, сличној оној где ће бити уграђени, како би стекли такве навике у свакодневном животу, па и оне верске, ради бољег маскирања и прикривања. Сада се сви питају шта је са таквим њиховим шпијунима у Ирану, Либану, Сирији, па и у Хамасу и Хезболаху. Зашто су и да ли су заиста затајили? Сумња да је овакво изненађење немогуће када је у питању обавештајно-безбедносни систем Израела толико је јака, да многи сматрају да је све ово само обавештајна игра Мосада како би се створио кључни повод за коначни обрачун с Палестинским народом и коначно проширење и дефинисање државе Израел без Палестинаца.
Код оваквих обавештајних промашаја ниједну тезу не треба одбацити, ни тајно мешетарење кроз прљаве акције, као ни тотално изненађење. „Удар под лажном заставом“ као инсценирање повода за офанзиву Израела треба одмах одбацити, јер би то значило да Израел ракетира и напада сам себе, са циљем да то подметне Палестинцима. Међутим, и те како се може прихватити да је Израел дуготрајно и плански провоцирао повод за војну интервенцију притискајући Палестинце у сваком погледу, посебно тамо где су најосетљивији, прогоном из Јерусалима и односом према џамији Ал Акса, знајући да ће они у једном тренутку морати да одговоре војно. Ту тезу, да је у питању план Мосада да испровоцирају напад Хамаса, оспоравају велике израелске жртве и велика опасност по Израел ако се исламски фактор уједини против њих. Тако се морамо упитати да ли је стварно могуће да то ураде сами себи по некаквом тајном плану. Ипак, то постаје могуће ако се узму у обзир тајни интереси САД и ако се зна да ниједан рат Израел не може да покрене (нити да његово покретање испровоцира) без консултација и договора са САД, као својим кључним ментором и заштитником. Тако и када размишљамо да је све то испровоцирао и покренуо Израел, испада да је то ипак америчка одлука, а не израелског политичког и војног врха. Заједнички планови тајног провоцирања и подстицања новог сукоба од стране ЦИА и Мосада далеко су вероватнији него да је Израел одлучивао самостално.

Ипак, и стратешко изненађење Израела фигурира као реална опција, тим више што оно није прво у историји његових обавештајно-безбедносних агенција. Заборавља се да су изненађење доживели и у Јомкипурком рату 1973. године, кад је дошло до изненадног напада коалиције арапских земаља под вођством Египта и Сирије. Војнообавештајна служба Аман је тада погрешила јер је категорички тврдила да до овога рата неће доћи, а израелски обавештајно-безбедносни систем није запазио неке важне чињенице, а као и сада, морао је, то им је био посао. На пример, напад је почео 6. октобра, а пре тога, половином септембра, египатске и сиријске команде издале су тајну наредбу за прекид годишњих одмора свих војних лица и повратак у своје јединице. Друго, до краја септембра у највећој тајности јединицама ПВО дистрибуиране су ракете земља-ваздух совјетске производње типа САМ-6. Истовремено ојачане су и оклопне јединице у тим земљама што Израелци нису регистровали. Тада су оправдања за пропусте Мосада и осталих агенција правдана тиме да су били преокупирани задатком који су добили од државног врха – да по приоритету пронађу и ликвидирају све терористе „Црног септембра“ који су убили 11 израелских спортиста на олимпијади у Минхену 1972. године. Свака ликвидација представљала је сложену акцију у иностранству која је преусмерила обавештајне капацитете Израела на другу страну, занемарили су привремено оно што нису смели и доживели су стратегијско изненађење. Једноставно, надиграле су их далеко инфериорније обавештајне службе исламских земаља и то није немогуће, и у спорту некада победи слабији тим.

ПОТРАГА ЗА ОПРАВДАЊЕМ Тако и сада многи не верују да је мегасистем од 7.000 запослених агената и буџетом од три милијарде долара годишње надигран и понижен. Шта ће бити оправдање за садашње пропусте обавештајно-безбедносног система Израела тек ћемо видети, јер незахвално је процењивати и децидирано закључивати пре него што то ураде сами Израелци. Једино је питање да ли ће икада саопштити праву истину. Додуше, они нека стидљива оправдање већ пласирају у јавност, али она стварно „не пију воде“. Тако кажу да су непосредно пред напад израелске обавештајне службе уочили појачану активност на делу комуникационог канала палестинских милитаната Газе. Било им је то сумњиво па су упозорили израелске трупе на граници са Газом, али на то упозорење није било реакције. Није чудо што нико није реаговао на овакву информацију јер информација пре свега мора бити благовремена и уверљива а ова то свакако није. И овога пута су доведени у заблуду да Хамас не жели сукоб и били су опуштени.
Један од разлога новог промашаја њихових обавештајно-безбедносних служби (агенција) могла би бити њихова преокупираност Ираном и њиховим нуклеарним програмом јер у томе виде највећу опасност по Израел. Други разлог могао би бити њихово обавештајно ангажовање (на иницијативу или под притиском САД) у судару Колективног запада и Русије на украјинском ратишту. Масовним међусобним протеривањем дипломатског особља Колективни запад је срушио и свој обавештајни систем према Русији јер је Русија узвратила истом мером. Израел је имао јаке разлоге да остане у коректним односима с Русијом, што су САД могле (зло)употребити да Мосад „упрегну“ у свој ослабљени обавештајни систем против Русије.
Сада је најважније, без обзира ко је нови сукоб на Блиском истоку изазвао, да се он одржи под контролом. То неће бити лако ако нека велика сила подстиче ескалацију. Исламске државе протестују, упозоравају, па и озбиљно прете због масовног терора и ратних злочина Израела над Палестинцима, где је најенергичнији Иран. Израел јесте нападнут и то терористичким методама Хамаса, али и поступци Израела – изолација Газе, пресецање сваке врсте снабдевања, чак водом и струјом, изазвали су хуманитарну катастрофу, а неселективно бомбардовање цивила је класичан ратни злочин. По многима, на помолу је tрећи светски рат и било би неозбиљно закључити да о томе одлучују Израел или Иран без великих сила.