Tajnovita pozadina sukoba

Izrael ima jedan od najmoćnijih obaveštajno-bezbednosnih sistema na svetu. Zato je teško razotkriti da li se radi o obaveštajnom promašaju veka ili o velikim obaveštajnim igrama dve najveće svetske sile

Decenijama unazad u svim obaveštajno-bezbednosnim školama Mosad je primer predimenzionirane obaveštajne službe s obzirom na svoju veličinu i ekonomske mogućnosti Izraela. Razlog je velika ugroženost od prvog dana postojanja Izraela kao države jer je konstantno u nekoj vrsti sukoba s muslimanskim svetom koji im osporava pravo na postojanje na teritoriji koju palestinski narod smatra svojom. Dodatni problem je Jerusalim, i za jedne i za druge sveti grad, u kome su njihove najveće svetinje, gde Jevreji ne pokazuju nameru da ga dele s Palestincima, nego da ga osvoje i proglase za glavni grad Izraela. U situaciji stalne napetosti izraelski državnici su davno shvatili značaj obaveštajnih službi za opstanak Izraela i činjenicu da moraju biti superiorni i apsolutno nadmoćni u obaveštajnom ratu protiv muslimanskih država i militantnih islamističkih pokreta koje oni smatraju terorističkim. Dobro znaju, ako izgube inicijativu u obaveštajnom ratu, vodiće konvencionalni rat, i to im se periodično događalo, pa i sada kada su doživeli strategijsko iznenađenje napadom Hamasa na Izrael.
Sada se svi pitaju – kako je moguće da čuveni Mosad doživi potpuno iznenađenje koje je rezultiralo ogromnim stradanjima i razaranjima izraelskih gradova i naselja kroz masovne raketne udare i diverzantsko-terorističke akcije Hamasa. Još gore je što nisu u pitanju samo propusti Mosada, nego i druge dve obaveštajno-bezbednosne agencije – unutrašnje Šin bet i vojnoobaveštajne Aman. Posao agencije Aman je da prati i blagovremeno upozorava o svim vojnim pretnjama prema Izraelu, baš kao što je ova koja ih trenutno ugrožava. Posao Šin bet agencije je da prati unutrašnje terorističke i druge bezbednosne pretnje i one u neposrednom okruženju gde svakako spadaju Hamas iz Pojasa Gaze i Hezbolah iz Libana, a oni upravo dejstvuju po Izraelu. Tako bi Mosad mogli staviti tek na treće mesto po odgovornosti jer oni obaveštajno sagledavaju države koje ugrožavaju Izrael, direktno ili kroz vojnu pomoć militantnim organizacijama, a jasno je da to nisu uradili, jer bez jake tajne pomoći sa strane Hamas ne bi mogao izvesti ovako moćne raketne napade.

DOBITNICI I GUBITNICI Veliki deo analitičke javnosti u svetu shvatio je da otvaranje novog ratnog žarišta na Bliskom istoku najviše odgovara Rusiji jer bi ugrožavanje Izraela kao države odvuklo pažnju SAD u tom pravcu, nakon čega bi se pomoć Ukrajini u najmanju ruku smanjila ili ukinula. Ako bi Ukrajina spala samo na pomoć evropskih država iz antiruskog fronta, bezuslovna predaja ukrajinske vojske bila bi jedina opcija. Zato je ruska spoljnja obaveštajna služba SVR „osumnjičena“ da, što direktno, što preko Irana, stoji iza naoružavanja militantnih ekstremističkih grupa, sunitskog Hamasa u Gazi i šiitskog Hezbolaha u Libanu, i podstrekavanja islamskih država da izvrše organizovani vojni udar na Izrael. Ovakav postupak Rusije preko SVR mogao bi se shvatiti kao perfidni odgovor na perfidne pokušaje američke CIA da isprovocira nove sukobe na granicama Rusije sa državama bivšeg SSSR-a, preko Gruzije, Azerbejdžana, Jermenije, Kazahstana i drugih, što bi razvuklo ruske vojne potencijale i oslabilo snagu u sukobu u Ukrajini. Da ti razlozi angažovanja ruskih službi budu još veći, potrudio se i Izrael, da li pod pritiskom SAD ili zbog sopstvene pohlepe – Amerikanci su organizovali prebacivanje sistema protivraketne odbrane „Gvozdena kupola“ u Poljsku u zamenu za isporuku poljskih sistema „patriot“ Ukrajini.
I ne samo to, tek po izbijanju rata u Pojasu Gaze procurila je vest da izraelsko vojno osoblje i instruktori koji učestvuju u bitkama napuštaju Ukrajinu i vraćaju se da brane svoju zemlju. Do sada se nije ni znalo da su tamo toliko angažovani, ali Rusija je toga sigurno bila svesna. Izraelci su „gurnuli prst u oko Rusiji“ bez obzira na njihove dobre međudržavne odnose i na zasluge koje je SSSR posle Drugog svetskog rata imao pristankom da se formira sadašnja država Izrael. Bez njihovog amina to se tada sigurno ne bi moglo dogoditi. Sada se razrađuje teza da je napad na Izrael ruska (ili rusko-kineska) zamka za SAD, a da je kopneni napad na Pojas Gaze zamka za Izrael.

Interes SAD da se pokrene novi sukob na Bliskom istoku i da Izrael bude vojno napadnut, najteže je prepoznati. Štaviše, rašireno je mišljenje da novi sukob na tom području najmanje odgovara Amerikancima. Međutim, ako se pođe od realne procene da SAD traže način da se izvuku iz rata u Ukrajini, onda sve to dobija smisao. Isporuke pomoći Ukrajini za podršku ratu koji se ne može dobiti već su izazvale velike unutrašnje probleme i to pred predsedničku kampanju i borbu demokrata i republikanaca za vlast. Postoji samo jedna država na svetu koja u pogledu zaštite i američkog vojnog angažovanja ima apsolutni prioritet, a to je Izrael. U SAD živi Jevreja skoro koliko i u Izraelu, od kojih su mnogi veoma moćni i značajno utiču na američku politiku. Zato se na napad na Izrael gleda takoreći kao da su napadnute SAD i tu se potpuno vojno angažovanje podrazumeva. Nema američkog političara koji bi smeo postupiti drugačije i zato je napad na Izrael, kao razlog napuštanja američkog angažovanja u Ukrajini, opšteprihvatljiv i razumljiv u SAD i kod njihovih evropskih saveznika. Ako SAD stvarno tajno stoje iza priprema napada na Izrael, postaje jasnije odakle Hamasu tolike količine zapadnog oružja koje je, najverovatnije, tajno preusmereno sa ukrajinskog, na potencijalno žarište na Bliskom istoku.
Da li su izraelske obaveštajno-bezbednosne agencije ipak znale za pripreme i planove Hamasa ili su totalno zakazale?

MOSAD (NE) GREŠI Zna se da Mosad najkvalitetnije obučava svoje agente i špijune, posebno one koje planski „ugrađuje“ u vitalne sisteme islamskih zemalja ili militantnih islamskih organizacija. Oni godinama žive u istim uslovima, ekstremnoj islamskoj sredini, sličnoj onoj gde će biti ugrađeni, kako bi stekli takve navike u svakodnevnom životu, pa i one verske, radi boljeg maskiranja i prikrivanja. Sada se svi pitaju šta je sa takvim njihovim špijunima u Iranu, Libanu, Siriji, pa i u Hamasu i Hezbolahu. Zašto su i da li su zaista zatajili? Sumnja da je ovakvo iznenađenje nemoguće kada je u pitanju obaveštajno-bezbednosni sistem Izraela toliko je jaka, da mnogi smatraju da je sve ovo samo obaveštajna igra Mosada kako bi se stvorio ključni povod za konačni obračun s Palestinskim narodom i konačno proširenje i definisanje države Izrael bez Palestinaca.
Kod ovakvih obaveštajnih promašaja nijednu tezu ne treba odbaciti, ni tajno mešetarenje kroz prljave akcije, kao ni totalno iznenađenje. „Udar pod lažnom zastavom“ kao insceniranje povoda za ofanzivu Izraela treba odmah odbaciti, jer bi to značilo da Izrael raketira i napada sam sebe, sa ciljem da to podmetne Palestincima. Međutim, i te kako se može prihvatiti da je Izrael dugotrajno i planski provocirao povod za vojnu intervenciju pritiskajući Palestince u svakom pogledu, posebno tamo gde su najosetljiviji, progonom iz Jerusalima i odnosom prema džamiji Al Aksa, znajući da će oni u jednom trenutku morati da odgovore vojno. Tu tezu, da je u pitanju plan Mosada da isprovociraju napad Hamasa, osporavaju velike izraelske žrtve i velika opasnost po Izrael ako se islamski faktor ujedini protiv njih. Tako se moramo upitati da li je stvarno moguće da to urade sami sebi po nekakvom tajnom planu. Ipak, to postaje moguće ako se uzmu u obzir tajni interesi SAD i ako se zna da nijedan rat Izrael ne može da pokrene (niti da njegovo pokretanje isprovocira) bez konsultacija i dogovora sa SAD, kao svojim ključnim mentorom i zaštitnikom. Tako i kada razmišljamo da je sve to isprovocirao i pokrenuo Izrael, ispada da je to ipak američka odluka, a ne izraelskog političkog i vojnog vrha. Zajednički planovi tajnog provociranja i podsticanja novog sukoba od strane CIA i Mosada daleko su verovatniji nego da je Izrael odlučivao samostalno.

Ipak, i strateško iznenađenje Izraela figurira kao realna opcija, tim više što ono nije prvo u istoriji njegovih obaveštajno-bezbednosnih agencija. Zaboravlja se da su iznenađenje doživeli i u Jomkipurkom ratu 1973. godine, kad je došlo do iznenadnog napada koalicije arapskih zemalja pod vođstvom Egipta i Sirije. Vojnoobaveštajna služba Aman je tada pogrešila jer je kategorički tvrdila da do ovoga rata neće doći, a izraelski obaveštajno-bezbednosni sistem nije zapazio neke važne činjenice, a kao i sada, morao je, to im je bio posao. Na primer, napad je počeo 6. oktobra, a pre toga, polovinom septembra, egipatske i sirijske komande izdale su tajnu naredbu za prekid godišnjih odmora svih vojnih lica i povratak u svoje jedinice. Drugo, do kraja septembra u najvećoj tajnosti jedinicama PVO distribuirane su rakete zemlja-vazduh sovjetske proizvodnje tipa SAM-6. Istovremeno ojačane su i oklopne jedinice u tim zemljama što Izraelci nisu registrovali. Tada su opravdanja za propuste Mosada i ostalih agencija pravdana time da su bili preokupirani zadatkom koji su dobili od državnog vrha – da po prioritetu pronađu i likvidiraju sve teroriste „Crnog septembra“ koji su ubili 11 izraelskih sportista na olimpijadi u Minhenu 1972. godine. Svaka likvidacija predstavljala je složenu akciju u inostranstvu koja je preusmerila obaveštajne kapacitete Izraela na drugu stranu, zanemarili su privremeno ono što nisu smeli i doživeli su strategijsko iznenađenje. Jednostavno, nadigrale su ih daleko inferiornije obaveštajne službe islamskih zemalja i to nije nemoguće, i u sportu nekada pobedi slabiji tim.

POTRAGA ZA OPRAVDANJEM Tako i sada mnogi ne veruju da je megasistem od 7.000 zaposlenih agenata i budžetom od tri milijarde dolara godišnje nadigran i ponižen. Šta će biti opravdanje za sadašnje propuste obaveštajno-bezbednosnog sistema Izraela tek ćemo videti, jer nezahvalno je procenjivati i decidirano zaključivati pre nego što to urade sami Izraelci. Jedino je pitanje da li će ikada saopštiti pravu istinu. Doduše, oni neka stidljiva opravdanje već plasiraju u javnost, ali ona stvarno „ne piju vode“. Tako kažu da su neposredno pred napad izraelske obaveštajne službe uočili pojačanu aktivnost na delu komunikacionog kanala palestinskih militanata Gaze. Bilo im je to sumnjivo pa su upozorili izraelske trupe na granici sa Gazom, ali na to upozorenje nije bilo reakcije. Nije čudo što niko nije reagovao na ovakvu informaciju jer informacija pre svega mora biti blagovremena i uverljiva a ova to svakako nije. I ovoga puta su dovedeni u zabludu da Hamas ne želi sukob i bili su opušteni.
Jedan od razloga novog promašaja njihovih obaveštajno-bezbednosnih službi (agencija) mogla bi biti njihova preokupiranost Iranom i njihovim nuklearnim programom jer u tome vide najveću opasnost po Izrael. Drugi razlog mogao bi biti njihovo obaveštajno angažovanje (na inicijativu ili pod pritiskom SAD) u sudaru Kolektivnog zapada i Rusije na ukrajinskom ratištu. Masovnim međusobnim proterivanjem diplomatskog osoblja Kolektivni zapad je srušio i svoj obaveštajni sistem prema Rusiji jer je Rusija uzvratila istom merom. Izrael je imao jake razloge da ostane u korektnim odnosima s Rusijom, što su SAD mogle (zlo)upotrebiti da Mosad „upregnu“ u svoj oslabljeni obaveštajni sistem protiv Rusije.
Sada je najvažnije, bez obzira ko je novi sukob na Bliskom istoku izazvao, da se on održi pod kontrolom. To neće biti lako ako neka velika sila podstiče eskalaciju. Islamske države protestuju, upozoravaju, pa i ozbiljno prete zbog masovnog terora i ratnih zločina Izraela nad Palestincima, gde je najenergičniji Iran. Izrael jeste napadnut i to terorističkim metodama Hamasa, ali i postupci Izraela – izolacija Gaze, presecanje svake vrste snabdevanja, čak vodom i strujom, izazvali su humanitarnu katastrofu, a neselektivno bombardovanje civila je klasičan ratni zločin. Po mnogima, na pomolu je treći svetski rat i bilo bi neozbiljno zaključiti da o tome odlučuju Izrael ili Iran bez velikih sila.