Врело писмо за крај британског лета

Усред хистерије око климатских промена Британија је имала најхладније лето у последњих неколико деценија. Карте временских прогноза су, међутим, изгледа неповратно, промениле боју и прешле су са питомих нијанси зелене боје у застрашујуће варијанте од наранџасте до црвене. Но не брините, имамо демократски неизабраног премијера који вешто кормилари овим бродом. Санте леда се сада топе и не прети нам никаква опасност. Али опасност можда прети политичкој елити – од једног писма

Није лоше посматрати стање и догађаје у земљи на примеру премијера. Па он је човек који треба да се бави проблемима и да их решава, зар не? Која би, иначе, друга његова сврха могла бити? Додуше, пре свега треба подсетити да су Ришија Сунака изабрали чланови Конзервативне партије, њих двеста и нешто хиљада у земљи од скоро 70 милиона људи. Његов мандат је, дакле, на танким ножицама.
Једна од највећих криза овог тренутка је рат који бесни у Украјини. Сунак, трагом својих претходника разбарушеног Бориса Џонсона и виспрене Лиз Трас, чини све у својој моћи да се тај рат одужи, продужи, развуче и потпали ако је икако могуће. Британија је после Сједињених Држава највећи донатор топова, тенкова, муниције са осиромашеним уранијумом и свега другог што већ може да затреба. Украјинци, наравно, после кратке обуке на југу Енглеске, треба само живот да дају, а о свему другом ће се постарати пријатељи и савезници Зеленског и компаније. На страницама свих новина читамо и изјаве политичара који потврђују да ће се Русија распасти колико сутра. Треба само бити мало стрпљив. Чују се гласови да би паре које се троше на Украјину требало преусмерити у помоћ пензионерима, самохраним мајкама, болеснима и бескућницима. Но ништа од тога, парламентарци су идеолошки монолитни.

ПУТИН ЈЕ КРИВ ЗА СВЕ Читава Британија се огрнула у плаво-жуте боје и жели добродошлицу Украјинцима. Некада су тако дочекивали косовске Албанце. Сада још дочекују и имигранте који бродовима стижу преко канала (Ламанш је француско име). У свом говору у парламенту децембра прошле године премијер Сунак је обећао да ће зауставити доласке малих бродова са имигрантима у Британију. Обећао је још да ће очистити све заостале случајеве имиграната о чијем статусу треба да одлуче надлежне службе и судови. То је и тада звучало нереално и преамбициозно. Данас више од 175.000 људи чека на одлуку да ли ће им бити одобрен статус избеглице. То је највећи број од када се ова статистика води (2010) и пораст од 44 одсто у односу на прошлу годину. Од тог броја неких 80 одсто чека на решење дуже од шест месеци. Политичарима не треба пуно веровати, то смо одавно апсолвирали, али је раскорак између обећања и стварности овде заиста запањујући. Толико је запањујући да морамо да будемо и цинични и констатујемо да се овакве ствари не догађају случајно већ зато што неко од тога има користи. Ко би могао да има користи од 200.000 младих људи који слабо говоре језик и немају никаква специјална знања нити квалификације? Неко коме треба јефтина радна снага можда? Можда.
Инфлација је у јулу (година за годину) званично била 6,8 одсто, малко мања него у јуну када је била 7,9 одсто. Влада тврди да је то велики напредак од октобра прошле године када је инфлација била виша од 11 одсто. И овакве резултате привреде, наравно, кажу, треба разумети као последицу руске агресије на Украјину. Да није диктатор Путин решио да покори Европу, било би нафте, жита, гаса колико хоћеш. Али ето, кад је зликовац решио да обнови руску империју или бар Совјетски Савез, ми му се сад морамо супротставити. Значи, нисмо ми криви, тврде и влада и опозиција, крив је Путин. Баш је то згодно, зар не? Тог Путина да нема, требало би измислити. Сетимо се само америчких избора и руског мешања, случаја шпијуна Скрипаља који је нестао. Њега и ћерку му чува британска тајна служба. На тајној локацији. Да их Руси не ухите. Можете мислити. Да су ти људи нестали је једино извесно у овом случају. А што се инфлације тиче, можемо још да додамо да је несташица салате и другог поврћа током фебруара ове године довела до највеће инфлације цена ових производа у последњих 45 година.
Риши Сунак је решавао и проблем цене енергената за просечног потрошача. Влада је лимитирала цену за породице с ниским примањима на две хиљаде фунти годишње а дотирала остатак (платили директно снабдевачу) отприлике половину. То нам најбоље говори до којих висина су цене отишле. Да подсетимо, просечна плата у Британији је око 28.000 фунти годишње. Кад се плате сви порези, социјално и пензионо, од тога остане око 1.800 фунти месечно. Ко је сам, значи, тешко ће се огрејати. Путин је за све крив, кажу нам на телевизији. Ова Ришијева мера је, међутим, престала да важи у пролеће ове године. Шта ћемо радити за следећу грејну сезону. Куповати ћебад и џемпере како нам већ и саветују? Министар финансија Џереми Хант ће можда поново увести ове мере. Било би добро, мисли просечан потрошач. Иначе неће бити добро. Прошла зима је била блага. После благе обично долази оштра. У међувремену је у јавност процурила вест да на грејање Ришијевог кућног базена (у дворцу) иде толико енергије да су морали да дограде локалну мрежу. Ко је платио за ту надоградњу? Па порески обвезници, наравно.
Лабуристи, водећа партија опозиције, позивају на транспарентност финансијских интереса премијера. Наредног месеца се у Њу Делхију (Индија) одржава састанак групе Г20 где ће Британија ући у неке нове постбрегзит уговорне обавезе између осталих и са самом Индијом. Питање је следеће – Ришијева супруга Акшата Мурти је ћерка једног од најбогатијих људи у Индији и поседује обвезнице вредне петсто милиона фунти у очевом међународном сервису за информативну технологију „Инфосис“. Да неће то можда утицати на Ришијеве одлуке? Чији су му интереси пречи, британски или породични? С обзиром на то да онај базен мора да се греје целу зиму, можда му још неколико стотина милиона нечега не би лоше дошло. Иначе, да додамо и то да је први пут у историји Британије премијер богатији од краља. Није то мала ствар и има ту неке симболике.

ПАМТИТЕ МЕ ПО ПИСМИМА МОЈИМ И као шлаг на торту после доста неуспешне украјинске војне офанзиве, глобалног загревања које се понегде претворило у поплаве, те најаве повратка короне, маски, вакцина, закључавања и општег страха и хистерије, дошла је и оставка истакнуте чланице Конзервативне партије Надин Дорис. Њену оставку стављамо овде у исту раван као и горенаведене катаклизмичне догађаје јер Надин није отишла тихо. Не. Написала је опроштајно писмо, неку врсту тестамента, које чак није послала премијеру Сунаку лично већ директно у новине. Елегантно и ефектно, нема шта.
Надин Дорис је од 2005. била члан парламента где је представљала средњи Бедфордшир (округ града Бедфорда). Од 2021. до 2022. је била државни секретар за дигиталне платформе, културу, медије и спорт. Пореклом из радничке породице у Ливерпулу, могла би се описати као човек Бориса Џонсона. И ту негде треба вероватно тражити и кључ за разумевање њеног напада на премијера и владајућу политичку елиту. Ево скраћене и препричане верзије тог писма које заиста може да служи као илустрација британских политичких прилика.
На почетку писма Надин захваљује премијеру и напомиње да никада, за свих 18 година колико је представљала своје бирачко тело, није запоставила своје дужности (неко је то спомињао?). Каже да су конзервативци када је она стигла у средњи Бедфордшир имали већину од 8.000 гласова а да је она током пет изборних кругова то повећала на 25.000. Онда истиче улоге које имала током година са нарочитим освртом на владе Бориса Џонсона и после њега Лиз Трас. Захваљује Сунаку на телефонском позиву који јој је упутио дана када је формирао свој кабинет. Истиче, међутим, да на тај позив није одговорила (опс!).
И онда почиње да бива заиста занимљиво. Дорис пише: „Пошто сам била сведок рушења Бориса Џонсона и Лиз Трас, одлучила сам да британски народ има право да зна шта се све ради у њихово име. Како то да смо од 2010. године имали чак пет премијера из Конзервативне партије, а да ниједан од претходних четири није смењен тако што је изгубио изборе? Ово је јасан пример недостатка демократије због ког мајка свих парламената (британски парламент, примедба Н. Р.) треба тога да се стиди. А вама је исто као и мени јасно да је то све производ сплеткарења мале групе појединаца који се налазе у срцу партије и владе.“
Ако је неко мислио да су приче о „дубокој држави“ производ „теорија завере“, може сад комотно да се обрати Надин Дорис, британском парламентарцу и члану владе са више од 20 година стажа. Можда њој ствари нису баш најјасније?
Даље Дорис пише о политичком смакнућу Бориса Џонсона. Разговарала је с многим колегама, од бивших премијера до министара у влади бившој и садашњој па и с новинарима. „Мрачна је слика која се појављивала“, каже Дорис, „са сваким новим саговорником.“ Тако је њој постало јасно, пише, она једноставно није могла да настави рад на књизи о корупцији демократских процеса у срцу партије, а да остане и члан парламента. Те две ствари нису компатибилне. „А тада сам“, наставља, „постала мета за свакакве могуће и немогуће нападе па чак и сасвим бизарне. И то је modus operandi ваших савезника који су напали Бориса Џонсона па онда и Лиз Трас па сада и мене. Али ја нисам премијер и немам права на обезбеђење. Напади на мене, које сте ви предводили, довели су до тога да свако може да ми прети и да је полиција морала да ме посети код куће више пута како би истражили претње које већ редовно добијам.“
Дакле, Надин Дорис говори о отвореном политичком притиску упереном против неистомишљеника. Чињеница да је и полиција била умешана да истражи случајеве претњи говори да се приближавамо и зони насиља. Да ли је и то могуће, у Британији 21. века?

„Од када сте ви премијер“, наставља Дорис, „овом земљом управља зомби парламент у ком се апсолутно ништа важно не догађа.“ Дорис потом пита Сунака зашто је и на шта протраћио поверење народа? Она подсећа да је Борис Џонсон 2019. године добио изборе са већином од 80 мандата у парламенту што чак ни Тонију Блеру није успело 1997. Када је Џонсон скинут са позиције премијера, Конзервативна партија је била само пет процената иза лабуриста, а од када је Сунак премијер изборни манифест Конзервативне партије (Џонсонов) је потпуно напуштен. „Ми не можемо једноставно да занемаримо“, пише Дорис, „вољу бирачког тела и тела смакнемо и премијера и партијска изборна обећања.“
И онда долази једна врло оштра и проницљива примедба: „Народ је суверен и пуноправни политички актер, има легитимна демократска права и позваће се на њих!“ Овде је потребна једна преводилачка примедба. Дорис употребљава реч „agency“ коју овде преводимо са – права. Та се реч, међутим, да превести и као – моћ. Не верујемо да Дорис овде прети, стога избор речи „права“, али је сасвим јасно да подсећа на чињеницу да је народ суверен, а да су политичари у служби тог народа који има и право и моћ да то право спроведе у дело.
Дорис онда наставља да жестоко критикује рад Сунакове владе да би на крају закључила да ће утехе наћи у томе да народу, својом књигом, објасни како је ова влада довела до сасвим недемократског преврата. „Ја сам поносно дете радничке породице, члан Конзервативне партије и кажем вам да поколења неће бити благонаклона када вам буду пресуђивала“, пише Дорис.
Ово сјајно написано писмо је на насловним страницама свих новина и на уснама свих коментатора. Неки кажу да је ово крај амбиција Ришија Сунака да предводи конзервативце на следећим изборима. Хоће ли сад и њега групица из мрачних предела партије и владе сачекати у неком сокаку с бодежима на готовс?
Било је ово дуго и прилично влажно лето. Чека нас сад много дужа зима.