SRBIJA NA PLATFORMI

ŠTA ZNAČI UČEŠĆE BEOGRADA NA SKUPOVIMA U ATINI I KIJEVU?

Poslednjih dana brojne su tvrdnje da je Srbija svojim učešćem na neformalnom samitu u Atini i Krimskoj platformi u Kijevu zapravo okrenula leđa Rusiji. Da li je zaista tako?

Prisustvo ovakvim skupovima doživljavamo kao otvoreno neprijateljski čin. Svaki oblik pridruživanja pomenutoj inicijativi smatramo napadom na teritorijalni integritet Ruske Federacije. Zadržavamo pravo da odgovorimo na neprijateljske akcije – saopštila je ambasada Rusije u Bosni i Hercegovini povodom učešća predsedavajućeg Predsedništvu BiH Željka Komšića i bošnjačkog člana Predsedništva Denisa Bećirovića na sastanku Krimske platforme, skupa koji se po treći put održava u ukrajinskoj prestonici i ima za cilj „oslobođenje Krima najverovatnije vojnim putem“.
Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik rekao je za ovaj potez da predstavlja privatni izlet o trošku države, jer BiH nijednom odlukom ne tretira Krimsku platformu. Drugim rečima, Komšić i Bećirović su u Kijevu i na Krimskoj platformi bili u svojstvu turista, što je termin koji Dodik često (sasvim osnovano) koristi i za nelegalnog visokog predstavnika u BiH Kristijana Šmita. Ironija sudbine je da je baš ove godine, tokom ovog putovanja dvojice bošnjačkih članova Predsedništva BiH Krimskoj platformi pristupila i Svetska turistička organizacija, mada sumnjamo da su Komšić i Bećirović u Kijev otputovali posredstvom ovog udruženja.
Problem je, međutim, moglo bi se reći, što su na ovogodišnjoj Krimskoj platformi, pored Svetske turističke organizacije prvi put učestvovali i, kako je rekao šef ukrajinske diplomatije Dmitrij Kuleba, Bahrein, Istočni Timor, Ujedinjeni Arapski Emirati, Dunavska komisija, UNESKO, te – Srbija. Mnogi, poput američke ambasade u Beogradu, „pridruživanje“ Srbije Krimskoj platformi vide kao „napredak“, ili kao što je izvestio „Glas Amerike“ – „signaliziranje odmaka od Rusije, istorijskog saveznika i njenog jedinog snabdevača prirodnim gasom“.

ODMIČE LI SRBIJA? A šta se, zapravo, desilo? Ukratko ništa što već nije integralni deo politike koju Srbija vodi ne samo od početka ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini februara 2022, ne čak ni od početka ukrajinske krize 2014. godine nego odvajkada, a reč je o punom i principijelnom poštovanju međunarodnog prava, suvereniteta i teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih država, kao i svoje vojne neutralnosti. Da takva politika nije od juče, najbolje potvrđuje činjenica da Srbija nije zvanično prihvatila prisajedinjenje Krima s Rusijom 2014. niti prihvata nezavisnost Abhazije i Južne Osetije od Gruzije koja je proizašla iz kratkotrajnog rata 2008. godine.
Dakle, ništa novo pod kapom nebeskom i učešće Ane Brnabić u ime Srbije na Krimskoj platformi ne znači apsolutno ništa, a najmanje da se Srbija tome „pridružila“. „Srbija se nije pridružila Krimskoj platformi ili deklaraciji. Premijerka (Ana Brnabić) je putem video-poruke učestvovala u radu tog skupa, ali nismo podržali, niti smo prihvatili taj tekst Krimske platforme, baš zato što izlazi izvan onih okvira koji su za nas prihvatljivi“, rekao je šef srpske diplomatije Ivica Dačić otklanjajući tako svaku sumnju u to da je Srbija ostala dosledna svojoj politici.
I dalje sumnjate u istinitost ovih tvrdnji zvaničnog Beograda? Dobro. Vratite se na početak ovog teksta i ponovo pročitajte reagovanje ruske ambasade u Sarajevu na, ponovićemo, „turističko putovanje“ Komšića i Bećirovića u Kijev. Iako je za „ljubav“ u BiH potrebno troje, i iako se predsednik Srpske Dodik jasno i glasno ogradio od ovog poteza dvojice suštinski predstavnika bošnjačkog naroda (Komšić je nominalno Hrvat), koji je više bio uperen protiv srpskog naroda nego protiv ruskog (ne zaboravimo i to da se Srbi podjednako koliko i Rusi, ako ne i više, ježe od fašističkih pozdrava, a Komšić je odlučio da baš takvim jednim pozdravom okonča svoje govor i izgovori „Slava Ukrajini“, banderovsku verziju ustaškog „Za dom spremni“), ruska ambasada u BiH je reagovala žestoko ocenivši to „neprijateljskim činom“. Da li je i zašto nije usledila ovakva reakcija i ambasade u Beogradu? Mislim da je jasno. I ne samo da nije bilo ovakve reakcije nego se šef ruskog diplomatskog predstavništva u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko sutradan (24. avgusta) sastao s Dačićem, a 28. avgusta i sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Ne da bi mu ova dvojica predavali raport, kako to, između ostalih, tvrdi i novoaktivirani NATO zagovarač, kapetan bojnog broda Nikola Lunić, koji sad vodi jednu od NVO pečuraka posle kiše pod nazivom „Savet za strateške politike“. Zna se koji ambasadori ovde traže da im se podnosi raport. Uostalom, ako je i ruski ambasador tako strašan, pa se kod njega ide na raport, nekako se podrazumeva da onda deli i packe. Je l’ bilo packi? Nije, naprotiv. Pa šta je onda od ta dva? Je l’ Srbija okrenula leđa Rusiji, a Bocan-Harčenko nema hrabrosti da bilo šta kaže?

ATINSKA VEČERA BEZ DAMOKLOVOG MAČA I prethodni skup u Atini, tokom kojeg se predsednik Vučić susreo sa ukrajinskim liderom Vladimirom Zelenskim, iskorišćen je kao nekakav dokaz da Srbija okreće leđa Rusiji. Čak je i taj susret dvojice šefova država predstavljen kao strašna Vučićeva izdaja Rusije (i Srbije). Pored standardne raznorazne analitičarske i NVO i nezavisno-novinarske ekipe, u tome su učestvovali i neki evropski zvaničnici višeg ranga, poput izvestiteljke Evropskog parlamenta za Kosovo (i Metohiju) Viole fon Kramon, koja je „tvitnula“ optužbu da je Vučić sa Zelenskim „vrlo verovatno“ napravio „dil“ da Kijev ne prizna secesiju južne srpske pokrajine u zamenu za oružje, procenivši da bi Ukrajini, ipak, više koristilo da prizna nezavisno „Kosovo“. Ne zna se šta je neistinitije od ova dva. Prvo, savetnik ukrajinskog predsednika Mihail Podoljak demantovao je navode Fon Kramonove rekavši da u tome „svakako nema istine“ i naglasio da je Kijev vrlo transparentan kada je nabavka oružja u pitanju. Drugo, još važnije, tvrdnja da je priznavanje secesije Kosova i Metohije u interesu Kijeva je dokaz koliko su iskreno dobronamerni predstavnici Kolektivnog zapada i to ne samo prema Srbima ili Rusima nego i prema onima koje sponzorišu, u ovom slučaju Ukrajincima. Kada bi se Kijev odlučio na takav potez, to bi bio ozbiljan čin samopovređivanja, jer bi time otvorili vrata za priznavanje komadanja i sopstvene države. Baš kao što bi bio slučaj i sa Srbijom kada bi odustala od politike poštovanja teritorijalnog integriteta Ukrajine. Taj čin bio bi čak štetniji po Ukrajinu nego po Srbiju, jer bi ova zemlja za Beograd postala samo jedna od stotinak koje su priznale secesiju. Ni manje, ni više.
S druge strane, važna je činjenica da je Srbija uspela da u Atini iz zajedničke deklaracije izbaci deo o u kojem se navodi da su okupljeni saglasni o uvođenju sankcija Rusiji pretnjom da takav dokument neće potpisati. Ovim treba da budu zadovoljne i Srbija i Rusija. Srbija zbog toga što je dokazala da, iako je mala zemlja, kako to predsednik voli da kaže, ima uticaja i težine na međunarodnom planu čak i kada se suočava s velikim igračima kakva je, u ovom slučaju, Evropska unija, a Rusija jer je takva odredba izbačena iz makar jednog međunarodnog dokumenta, koliko god taj skup bio neformalan.
U ovoj deklaraciji, baš kao ni u učešću Srbije u Krimskoj platformi, nema ničega spornog, iako i ovaj put gorepomenuti krugovi to žele da predstave u drugačijem svetlu. Uzmimo sad za primer odredbu koja se odnosi na ratne zločine. „Složili smo se da ne može biti nekažnjivosti za ratne zločine i druge zločine kao što su napadi na civile i uništavanje infrastrukture i svi odgovorni moraju odgovarati“, navodi se u deklaraciji, što su iz prozapadne opozicije u Srbiji jedva dočekali da tvrde kako je Vučić zabio nož u leđa Putinu. Tako je kopredsednik stranke Zajedno Nebojša Zelenović izjavio da je Vučić, prihvatanjem deklaracije u Atini, bezrezervno potvrdio da je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu i da je podržao suđenje ruskom lideru za ratne zločine pred međunarodnim sudom. Stvar je, međutim, u tome što teško da može biti ičega normalnijeg na ovome svetu od želje da se svi odgovorni za ratne zločine izvedu pred lice pravde. Ovde je znakovita vizura prozapadnih opozicionara, jer oni kada se pomene takvo suđenje, odmah pomisle na Putina i Ruse, baš kao što i u slučaju bivše Jugoslavije odmah pomisle na Srbe. Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Ukrajinci i ini su, u njihovim očima, nesposobni za zlodela. A pri tome je optužnica protiv Putina više nego smešna. Smešnija čak i od one protiv Slobodana Miloševića, mada je i ta bila dosta komična.