СРБИЈА НА ПЛАТФОРМИ

ШТА ЗНАЧИ УЧЕШЋЕ БЕОГРАДА НА СКУПОВИМА У АТИНИ И КИЈЕВУ?

Последњих дана бројне су тврдње да је Србија својим учешћем на неформалном самиту у Атини и Кримској платформи у Кијеву заправо окренула леђа Русији. Да ли је заиста тако?

Присуство оваквим скуповима доживљавамо као отворено непријатељски чин. Сваки облик придруживања поменутој иницијативи сматрамо нападом на територијални интегритет Руске Федерације. Задржавамо право да одговоримо на непријатељске акције – саопштила је амбасада Русије у Босни и Херцеговини поводом учешћа председавајућег Председништву БиХ Жељка Комшића и бошњачког члана Председништва Дениса Бећировића на састанку Кримске платформе, скупа који се по трећи пут одржава у украјинској престоници и има за циљ „ослобођење Крима највероватније војним путем“.
Председник Републике Српске Милорад Додик рекао је за овај потез да представља приватни излет о трошку државе, јер БиХ ниједном одлуком не третира Кримску платформу. Другим речима, Комшић и Бећировић су у Кијеву и на Кримској платформи били у својству туриста, што је термин који Додик често (сасвим основано) користи и за нелегалног високог представника у БиХ Кристијана Шмита. Иронија судбине је да је баш ове године, током овог путовања двојице бошњачких чланова Председништва БиХ Кримској платформи приступила и Светска туристичка организација, мада сумњамо да су Комшић и Бећировић у Кијев отпутовали посредством овог удружења.
Проблем је, међутим, могло би се рећи, што су на овогодишњој Кримској платформи, поред Светске туристичке организације први пут учествовали и, како је рекао шеф украјинске дипломатије Дмитриј Кулеба, Бахреин, Источни Тимор, Уједињени Арапски Емирати, Дунавска комисија, УНЕСКО, те – Србија. Многи, попут америчке амбасаде у Београду, „придруживање“ Србије Кримској платформи виде као „напредак“, или као што је известио „Глас Америке“ – „сигнализирање одмака од Русије, историјског савезника и њеног јединог снабдевача природним гасом“.

ОДМИЧЕ ЛИ СРБИЈА? А шта се, заправо, десило? Укратко ништа што већ није интегрални део политике коју Србија води не само од почетка руске Специјалне војне операције у Украјини фебруара 2022, не чак ни од почетка украјинске кризе 2014. године него одвајкада, а реч је о пуном и принципијелном поштовању међународног права, суверенитета и територијалног интегритета међународно признатих држава, као и своје војне неутралности. Да таква политика није од јуче, најбоље потврђује чињеница да Србија није званично прихватила присаједињење Крима с Русијом 2014. нити прихвата независност Абхазије и Јужне Осетије од Грузије која је произашла из краткотрајног рата 2008. године.
Дакле, ништа ново под капом небеском и учешће Ане Брнабић у име Србије на Кримској платформи не значи апсолутно ништа, а најмање да се Србија томе „придружила“. „Србија се није придружила Кримској платформи или декларацији. Премијерка (Ана Брнабић) је путем видео-поруке учествовала у раду тог скупа, али нисмо подржали, нити смо прихватили тај текст Кримске платформе, баш зато што излази изван оних оквира који су за нас прихватљиви“, рекао је шеф српске дипломатије Ивица Дачић отклањајући тако сваку сумњу у то да је Србија остала доследна својој политици.
И даље сумњате у истинитост ових тврдњи званичног Београда? Добро. Вратите се на почетак овог текста и поново прочитајте реаговање руске амбасаде у Сарајеву на, поновићемо, „туристичко путовање“ Комшића и Бећировића у Кијев. Иако је за „љубав“ у БиХ потребно троје, и иако се председник Српске Додик јасно и гласно оградио од овог потеза двојице суштински представника бошњачког народа (Комшић је номинално Хрват), који је више био уперен против српског народа него против руског (не заборавимо и то да се Срби подједнако колико и Руси, ако не и више, јеже од фашистичких поздрава, а Комшић је одлучио да баш таквим једним поздравом оконча своје говор и изговори „Слава Украјини“, бандеровску верзију усташког „За дом спремни“), руска амбасада у БиХ је реаговала жестоко оценивши то „непријатељским чином“. Да ли је и зашто није уследила оваква реакција и амбасаде у Београду? Мислим да је јасно. И не само да није било овакве реакције него се шеф руског дипломатског представништва у Србији Александар Боцан-Харченко сутрадан (24. августа) састао с Дачићем, а 28. августа и са председником Александром Вучићем. Не да би му ова двојица предавали рапорт, како то, између осталих, тврди и новоактивирани НАТО заговарач, капетан бојног брода Никола Лунић, који сад води једну од НВО печурака после кише под називом „Савет за стратешке политике“. Зна се који амбасадори овде траже да им се подноси рапорт. Уосталом, ако је и руски амбасадор тако страшан, па се код њега иде на рапорт, некако се подразумева да онда дели и пацке. Је л’ било пацки? Није, напротив. Па шта је онда од та два? Је л’ Србија окренула леђа Русији, а Боцан-Харченко нема храбрости да било шта каже?

АТИНСКА ВЕЧЕРА БЕЗ ДАМОКЛОВОГ МАЧА И претходни скуп у Атини, током којег се председник Вучић сусрео са украјинским лидером Владимиром Зеленским, искоришћен је као некакав доказ да Србија окреће леђа Русији. Чак је и тај сусрет двојице шефова држава представљен као страшна Вучићева издаја Русије (и Србије). Поред стандардне разноразне аналитичарске и НВО и независно-новинарске екипе, у томе су учествовали и неки европски званичници вишег ранга, попут известитељке Европског парламента за Косово (и Метохију) Виоле фон Крамон, која је „твитнула“ оптужбу да је Вучић са Зеленским „врло вероватно“ направио „дил“ да Кијев не призна сецесију јужне српске покрајине у замену за оружје, проценивши да би Украјини, ипак, више користило да призна независно „Косово“. Не зна се шта је неистинитије од ова два. Прво, саветник украјинског председника Михаил Подољак демантовао је наводе Фон Крамонове рекавши да у томе „свакако нема истине“ и нагласио да је Кијев врло транспарентан када је набавка оружја у питању. Друго, још важније, тврдња да је признавање сецесије Косова и Метохије у интересу Кијева је доказ колико су искрено добронамерни представници Колективног запада и то не само према Србима или Русима него и према онима које спонзоришу, у овом случају Украјинцима. Када би се Кијев одлучио на такав потез, то би био озбиљан чин самоповређивања, јер би тиме отворили врата за признавање комадања и сопствене државе. Баш као што би био случај и са Србијом када би одустала од политике поштовања територијалног интегритета Украјине. Тај чин био би чак штетнији по Украјину него по Србију, јер би ова земља за Београд постала само једна од стотинак које су признале сецесију. Ни мање, ни више.
С друге стране, важна је чињеница да је Србија успела да у Атини из заједничке декларације избаци део о у којем се наводи да су окупљени сагласни о увођењу санкција Русији претњом да такав документ неће потписати. Овим треба да буду задовољне и Србија и Русија. Србија због тога што је доказала да, иако је мала земља, како то председник воли да каже, има утицаја и тежине на међународном плану чак и када се суочава с великим играчима каква је, у овом случају, Европска унија, а Русија јер је таква одредба избачена из макар једног међународног документа, колико год тај скуп био неформалан.
У овој декларацији, баш као ни у учешћу Србије у Кримској платформи, нема ничега спорног, иако и овај пут горепоменути кругови то желе да представе у другачијем светлу. Узмимо сад за пример одредбу која се односи на ратне злочине. „Сложили смо се да не може бити некажњивости за ратне злочине и друге злочине као што су напади на цивиле и уништавање инфраструктуре и сви одговорни морају одговарати“, наводи се у декларацији, што су из прозападне опозиције у Србији једва дочекали да тврде како је Вучић забио нож у леђа Путину. Тако је копредседник странке Заједно Небојша Зеленовић изјавио да је Вучић, прихватањем декларације у Атини, безрезервно потврдио да је Русија извршила агресију на Украјину и да је подржао суђење руском лидеру за ратне злочине пред међународним судом. Ствар је, међутим, у томе што тешко да може бити ичега нормалнијег на овоме свету од жеље да се сви одговорни за ратне злочине изведу пред лице правде. Овде је знаковита визура прозападних опозиционара, јер они када се помене такво суђење, одмах помисле на Путина и Русе, баш као што и у случају бивше Југославије одмах помисле на Србе. Хрвати, Бошњаци, Албанци, Украјинци и ини су, у њиховим очима, неспособни за злодела. А при томе је оптужница против Путина више него смешна. Смешнија чак и од оне против Слободана Милошевића, мада је и та била доста комична.