ОБЕЋАЊА О ПРОШИРЕЊУ ЕУ КАО ПОШАЛИЦЕ

ВАШАР ТАШТИНЕ ПРОТИВ ПРОШИРЕЊА

Лидери Западног Балкана све отвореније изражавају сумње у најаве званичника из Брисела у вези с роком за пријем њихових земаља у Европску унију

На самиту процеса Брдо–Бриони, одржаног у понедељак, 11. септембра, у Скопљу уз учешће лидера Западног Балкана главне теме су биле смиривање ситуације на северу Косова и закочене евроинтеграције држава тог региона. Домаћин састанка био је председник Северне Македоније Стево Пендаровски заједно с лидером Хрватске Зораном Милановићем и председницом Словеније Наташом Пирц Мусар. Многи су се понадали да ће сусрет државника у Скопљу прекинути ћутање поводом Куртијеве промоције тзв. Велике Албаније. Узалуд – као што показују и претходни слични догађаји, „Косово“, чедо империјалне политике САД и већине држава Европске уније, и даље ужива повлашћен статус иако гази темељне принципе међународног права.
Ентитет који је 2008, у време словеначког председавања ЕУ и захваљујући оркестрацији Стејт департмента, незаконито прогласио независност, наставља са ширењем великоалбанске идеје, што се недавно видело и у скопским општинама Чаир и Тетово, где је Аљбин Курти пропагирао Демаћијеву идеологију стварања „Велике Албаније“ уз химну и мапу која је открила претензије на територије Србије, Црне Горе, Северне Македоније и Грчке. Али председавајући процесу Брдо–Бриони, исто као и неколико дана раније на Стратешком форуму Блед у Словенији, где је Курти био присутан, нису ни реч прозборили тим поводом, чиме су девалвирали не само улогу „стратешког форума“ него и сопствени утицај.

ШИРЕЊЕ ЕУ У МАГЛИ ОБЕЋАЊА У Скопљу није било ништа боље ни о питању друге, за Запад наоко важне теме – проширења ЕУ. Све је заправо било речено још 14 дана раније на 18. Бледском стратешком форуму, када је уз приметан изостанак високих представника Европске комисије једина званица из вођства Уније био председник Европског савета Шарл Мишел. Присутне на Бледу, али и Брисел, Берлин и Париз, шокирао је ничим изазваном изјавом да ће државе кандидати, дакле и Србија, ући у Унију 2030. године. Оно што је за француског председника Емануела Макрона било скандалозно (јер је „исхитрено, прво треба реформисати ЕУ“), за присутне лидере из држава Западног Балкана било је ништа мање фрапантно, чак увредљиво. Зар тек 2030?!
Већина је одмах дозвала у сећање претходника Урсуле фон дер Лајен на челу Европске комисије Жан-Клода Јункера, који је пре коју годину као крајњи рок замеђио 2025. А сада је Мишел, очигледно без консултација с колегама из руководства ЕУ, тај рок померио за пола деценије касније. Оно што се грађанима Македоније, Црне Горе, Албаније, Северне Македоније, Србије (онима који још нису одустали од ЕУ) и других „кандидата“ учинило неразумно далеко, испоставило се да је за Париз и већину западних престоница – неразумно брзо. У име свих њих је управо Макрон пожурио да истакне да ЕУ неће бити спремна за проширење, јер прво мора сама да се реорганизује, а после – видећемо. А што се тиче саме „реорганизације“, она не само да није почела него није ни у повоју. Није ни чудо – на пролеће су нови европски избори, па ће то бити главобоља нове гарнитуре европских званичника.
Упркос томе, у словеначким медијима, али и шире, на Западу, Мишелов „искорак“ је представљен као „сјајна вест за Балкан“. Чак су поједини нижерангирани службеници Уније честитали Мишелу на „храбрости“ јер се сви други политичари ЕУ уздржавају од давања прогноза, препуштајући наследницима бављење неомиљеним „Балканом“. С друге стране, реакције свих лидера из региона Западног Балкана на Мишелову „одважност“ да изнебуха изнедри датум уласка њихових држава у „лепо уређену башту“ Жозепа Бореља (како је Унију сам описао) биле су, очекивано – подругљиве. Чак крајње циничне, напросто су иронијом допуњавале једна другу.
На страну што ни Мишела ни већине ликова из садашње екипе Европске комисије и разних одбора ЕУ неће бити на европској политичкој сцени кроз седам година, па самим тим неће бити ни у позицији да одлучују о било чему што се ЕУ као целине тиче, а најмање о проширењу. Већ то нам говори да је Мишелово саопштење само још једно у низу продавања магле, али и јасан путоказ да шта год учинили – пре ће се Унија распасти, него што ће у пуноправно чланство примити државе Западног Балкана.
Уосталом, ко се још сећа Јункера који је пре осам година тврдио да ће се проширење десити „најкасније 2025“. Слично као Јункер, и Мишел својом најавом „трчи пред руду“ поткрај свог петогодишњег мандата, у тренутку када се ближе – нови избори. После јуна 2024. о томе ће расправљати нова свита европолитичара, које ће можда занимати, а највероватније неће, став њихових претходника да „управо Србија и Црна Гора имају највише шанси за придруживање“, што је у свом извештају с Бледа апострофирала репортерка РТВ Словеније. Ипак, премијери из држава које су у „чекаоници ЕУ“ нису остали дужни својим арогантним „партнерима“ из Уније, па су им на завршној сесији Стратешког форума Блед „налили чистог вина“, што је словеначка кованица која описује тренутак када саговорнику скрешете непријатну истину у брк.
„Ми немамо довољно радне снаге, јер су сви наши радници у ЕУ. Питам се, како је могуће да су наши радници добродошли у ЕУ, а наша држава није добродошла у ЕУ“, шеретски се председник црногорске владе Дритан Абазовић обратио публици, састављеној од највиших словеначких политичара и гостију из света. Већина се промешкољила, неки и насмејали, не марећи за иронију. Слично је било и када је проблематизовано експресно придруживање Украјине, док је Албанија, на пример, за чланство у ЕУ замолила још 2009, а кандидат постала тек 2014. И још није јасно када би могла да се придружи Унији. Северна Македонија је променила чак и устав, па и име државе, и 13 година чекала на почетак преговора, све то су Унији пребациле узванице с Балкана.

Вучић: Неће нас скоро примити у ЕУ Чланство региона у ЕУ до 2030. године су лепе жеље – изјавио је председник Србије Александар Вучић по завршетку састанка у Скопљу, наглашавајући да то није одлучујуће за развој и напредак наше земље. „Чланство у ЕУ је важно, али није од апсолутно највећег значаја за развој Србије“, додао је он, па објаснио зашто мисли да пријема земаља Западног Балкана неће скоро бити. „Имате у ЕУ 27 земаља данас, 10 издржава 17 земаља које су, како бих рекао, издржаване земље. А ових 17 неће да пусте да има још 18, 19 и 20 да с њима деле паре од ових. Ових 10 када већ морају да издржавају ових 17, неће да издржавају и 20 одједном. Та апсорпциона моћ ЕУ је другачија и мора мало да се чека, па ће они доносити одлуку у годинама које су пред нама. Да ли ће то бити 2030. или неће, видећемо“, закључио је Вучић.

МАКРОНОВА СТАРА ПРИЧА „Док сам слушао Дритана, размишљао сам ко од нас би могао да нападне неког другог међу нама, присутним на овом панелу, све како бисмо добили чланство брже од Украјине. Ето, Бугарска би без проблема могла да нападне Северну Македонију; нема сумње да би Хрватска учинила услугу и радо напала Србију, Србија Косово, Босна може да нападне саму себе, а ако замолимо Грчку да нападне нас (Албанију), мислим да би нам врло радо изашла у сусрет, док би Црногорци, на плажи, могли да се претварају да су мртви. И тако бисмо (захваљујући рату) сви ухватили воз за проширење заједно за Украјином“, пошалио се, не скривајући цинизам на рачун лицемерја ЕУ, албански премијер Еди Рама. Сурова истина је била непријатна за многе у дворани на Бледу, иако су се насмејали доскочици. Рама је разголитио апсурдну политику ЕУ која је у погледу „испуњавања критеријума“, када је у питању Украјина, сама себи скочила у уста, да би се, суочена с дилемом о пуноправном чланству других кандидата – истог трена правила мртва.
Тачку на Мишелово обећање везано за 2030. на крају је ставио управо Макрон. У разговору с амбасадорима Француске поново се заузео за Европу „више брзина“. „Могу да потврдим да је изузетно напорно усклађивање ставова између 27 чланица. И биће све теже. Уз 32 или 35 евентуалних чланова не би било ништа лакше, напротив. Али можемо да дозволимо да се чвршће повезујемо на неким подручјима, можда кроз Европу више брзина“, поновио је своју непопуларну идеју француски председник, не одступајући од својих неоколонијалних амбиција. Макрон се залаже заправо за лажно проширење, са различитим степенима интеграције. У пракси би то значило да би неке чланице ЕУ биле једнакије од других. Придошлицама би „староседеоци ЕУ“ натоварили брдо обавеза на одређеним подручјима (рецимо, да морају да се повинују често погрешној спољној политици Брисела који се слепо повинује захтевима Вашингтона), а заузврат не би имале право гласа чак ни о важним економским темама. Критичари овог накарадног Макроновог предлога за „реформу Европе“ указују да то значи „више Европе за једне, а мање за друге“.
Дијаметрално супротне погледе је на Бледу представио мађарски министар спољних послова: „Како можемо да будемо већи и јачи? Тако да примимо нове чланице. Зато сматрам да је проширење нужност и треба га пожурити колико је могуће. Мишел каже 2030. година. Добро, а зашто не већ сутра?“, упитао је присутне Петер Сијарто. Није добио одговор.
И у прошлости су европски лидери обећавали „проширење“ као мамац у оквиру политике „штапа и шаргарепе“. Подсетимо, последње проширење се збило јула 2013, уласком Хрватске у ЕУ. Следећи велики догађај био је излазак, а не улазак у ЕУ. И то излазак велике, једне од најважнијих чланица ЕУ – Велике Британије, 2020. године. Од тада привлачност Уније опада и опала је до те мере да су данас, како је упозорио Сијарто, заправо Европској унији више потребне земље Западног Балкана, него обрнуто. Али нико од водећих словеначких медија, али ни у осталих 25 чланица ЕУ (са изузетком Мађарске) није објавио његове речи. Што много говори не само о степену сервилности тзв. западних медија када је реч о осетљивим спољнополитичким питањима него и о цензури унутар ЕУ која је некада себе рекламирала као светионик људских права и медијских слобода. Брутална пошалица на рачун рата као пречице за улазак у ЕУ разоткрила је и фрустрације које прожимају 27 чланица блока јер су „кандидати за улазак у клуб“ напокон схватили да обећање о чланству у ЕУ није ништа друго него – лудом радовање.