NEKOREKTNE MISLI

DNK analizom tela pronađenih posle avionske nesreće potvrđeno je da je šef Vagnera Jevgenij Prigožin poginuo, kažu ruski zvaničnici. Kremlj je odbacio spekulacije da je odgovoran za nesreću.
Ovim kratkim saopštenjem stavljena je tačka na sumnje koje su uzburkale svet i prošle nedelje gotovo pomračile slavu najvažnijeg političkog i ekonomskog događaja na planeti – samita zemalja BRIKS-a u Johanesburgu. Vest koja je prethodila, ona s ugrađenim „bagom“ za sumnje u najvažnije što je objavljeno – smrt osnivača i zapovednika „trenutno najsposobnije privatne vojske na planeti“, vojne kompanije Vagner, glasila je: Jevgenij Viktorovič Prigožin, ruski oligarh, osnivač Grupe Vagner, poginuo je zajedno s devet putnika i članova posade u padu privatnog mlaznog aviona 23. avgusta.
Sve navedeno ne bi se moglo, kao u brojnim drugim dramatičnim prilikama, zapečatiti i predati hronici vremena čiji događaji blede, uz frazu poput „ostalo je istorija“, upravo zato što će ovaj, za Rusiju i svet izuzetno važan događaj, u mesecima koji dolaze tek imati žestoke životne, političke i društvene „komentare“. I posledice. Od „istorije“ koja će povodom ove smrti uslediti, mnogima se grči stomak i zebe srce, jer se dakako prepoznaje velika neizvesnost, čiji granični momenti podrazumevaju raskole i smrti, stradanja i lomove. U jeku bespoštednog rata i sukoba za koji se veruje da je u suštini civilizacijski sudar i put do odluke o opstanku mnogih naroda i država, s velike ratne pozornice otišao je uticajni kontroverzni akter. Za deo u ovom ratu sukobljenih strana njegov odlazak je poklon sudbine i taktička pobeda, za mnoge na drugoj strani tragičan gubitak i ozbiljna nesreća.
O Kolektivnom zapadu kao mnogostrukom, ne samo taktičko-propagandnom dobitniku iz ove nesreće već se naveliko piše, a sva je prilika da će se o sumornom i potištenom raspoloženju unutar ruskih društvenih – antiliberalnih i patriotskih snaga tek pisati. U međuvremenu, dok se očekuje zaključak istrage, u atmosferi nepoverenja i sumnje da će istina o uzrocima pada aviona ikada biti objavljena, a eventualni vinovnici višestrukog atentata imenovani, u medijskom i političkom govoru o liku i delu Prigožina svet dakako ponovo otkriva prozaičnu „tajnu“ mehanizama koji ga navijaju i programiraju. Nevidljivom rukom velikog programera upravlja jaka volja, i njome se na svim stranama određuju pravila interpretacije stvarnosti, pa i ovog stradanja.
Šta je danas poželjno i dopušteno reći povodom pogibije šefa Vagnera? Kakve su misli u javnom prostoru odobrene kada je o Jevgeniju Prigožinu reč? Nejasnoće su ogromne. Mogućnosti pogrešne procene takođe. Iskusni medijski maheri neće pogrešiti, pa će slediti „utvrđene pravce“, ili će, za sada, ćutati.
Uputstva su jednostavna: u značajnom broju, čak u većini komentara obavezno se precizira da je prvi među vagnerovcima bio negativac i kriminalac. Sklon izdaji prijatelja i pobuni protiv autoriteta, što je potvrdio čuvenim junskim „maršom na Moskvu“, događajem čiji su pojedini aspekti i danas nerazjašnjeni. Obavezno je pomenuti da je iskoristio prilike da se obogati, te da je „pljačkaška priroda“ njegovog imetka bez stvarne veze s ličnim sposobnostima, pameću i snagom da se u vučjem i surovom „regularnom“ okruženju pozicionira s uspehom koji stvarno jeste postigao. Naravno, ne bi trebalo insistirati na činjenicama, pa pomenuti da je Prigožin bio izuzetno hrabar čovek, prečesto, a svojom voljom, u najrizičnijim i najpogibeljnijim situacijama na frontu. Takođe, važno je ne pominjati da je vojska čiji je bio komandant odlučila o ruskoj pobedi u uslovima užasavajuće klanice u borbama za Bahmut! Ta pobeda iz perspektive njegovog odlaska valjda nije više ni važna. Nikako ne pominjati ni njegovu ogromnu društvenu popularnost, posebno u redovima običnih vojnika ili uglednih vojnih stručnjaka. Ne zaboraviti da je uvek delovao protiv sistema, da je bio svoj i drugačiji, što je – u interesu društvenog spokoja i „netalasanja“ – uvek preporuka za giljotinu. Shodno uspostavljenim pravilima, da li je i Vladimir Putin pogrešio kada je rekao: „Bio je čovek složene sudbine, napravio je ozbiljne greške u životu, ali je postigao prave rezultate. Bio je talentovana osoba, talentovan biznismen, radio je ne samo u našoj zemlji, s rezultatima, nego i napolju, posebno u Africi“?
Prigožin je tema koju nije lako medijski razmatrati. Ukoliko nije reč o preciznom, ciljanom, dogovornom zaduženju u okviru političke snage koja programira okvir za promišljanje ovog „nezgodnog“ lika, čini se da je preporuka: ćutanje! Neoprezno zaletanje u tumačenju vodi u rizik optužbe za ekstremizam, ostrašćenost, lošu procenu, nerazumevanje „slojeva igre“ koji strukturno oblikuju geopolitičku stvarnost sveta! A naš svet, prema važećim pravilima, promišlja događaje i aktere u kategorijama odobrenih i kontrolisanih „istina“, pažljivo sročenih od majnd-kontrol eksperata. Nacrtane su i zadate verzije stvarnosti, što je potvrđeno i povodom Prigožinove smrti. Duh vremena određuje važeći pojmovnik. U dubinu zaborava odlaze nekada važne reči i njihova značenja. Sve što je na primer vezano za pojmove herojstva, slobode, pravde, otadžbine, žrtvovanja, iščezlo je iz medijskog glavnog toka koji favorizuje dogovorne i smišljeno nedorečene interpretacije stvarnosti.
Da li je Prigožin poginuo zato što je bio neoprezan i zanemario okolnosti? „Od političkog sukoba koji je nastao između rukovodstva Rusije i rukovodstva Vagnera sasvim sigurno izvlače korist Kolektivni zapad i njihovi vazali i poltroni“,piše Slavko Živanov. „Oni sasvim sigurno nisu hteli da propuste takav ’zicer’ koji se između ostalog ogledao u odsustvu ozbiljne, strukturne kontraobaveštajne zaštite Vagnera. Niti bi Prigožin prihvatio, niti se rusko rukovodstvo pretrglo da ubedi Prigožina da prihvati deo bezbednosnog prstena njegove zaštite, ali posledice znamo.!“
Čini nam se važnim da pomenemo da uprkos gvozdenim pravilima o uređivanju prostora za komociju i promociju javno odobrenih misli, u ovom trenutku mnogi umni ljudi Rusije, oni koji su delom i integritetom utemeljeni u životu ove snažne i velike zemlje, i kada govore kritički o Jevgeniju Prigožinu, ne ustežu se da jasno kažu da je on bio heroj, značajna ličnost i da su njegove zasluge i uloga istorijski važni. Stoga će oligarh i vlasnik TV Cargrad Konstantin Malofejev napisati : „Počivaj u miru, nemirni junače! Obavezno ćemo zauzeti Kijev! Tvoje delo neće umreti.“ Politikolog Aleksej Čadaev pak zaključuje: „Imao je užasan nered u glavi i apsolutno nepodnošljiv karakter, ali je bio iskrena osoba i apsolutno istinski heroj, ne samo po zvezdama na uniformi.“Jesu li navedene misli „neočešljane“ i veoma nekorektne, prosudimo prema svojoj savesti i razumu. U ovom broju „Pečata“, u izboru i prevodu Želidraga Nikčevića, objavljujemo nekoliko paradigmatičnih iskaza o komandantu najubojitije privatne vojske našeg doba. Čitaoci će prosuđivati. Činiće to savesti i časti radi.