НЕКОРЕКТНЕ МИСЛИ

ДНК анализом тела пронађених после авионске несреће потврђено је да је шеф Вагнера Јевгениј Пригожин погинуо, кажу руски званичници. Кремљ је одбацио спекулације да је одговоран за несрећу.
Овим кратким саопштењем стављена је тачка на сумње које су узбуркале свет и прошле недеље готово помрачиле славу најважнијег политичког и економског догађаја на планети – самита земаља БРИКС-а у Јоханесбургу. Вест која је претходила, она с уграђеним „багом“ за сумње у најважније што је објављено – смрт оснивача и заповедника „тренутно најспособније приватне војске на планети“, војне компаније Вагнер, гласила је: Јевгениј Викторович Пригожин, руски олигарх, оснивач Групе Вагнер, погинуо је заједно с девет путника и чланова посаде у паду приватног млазног авиона 23. августа.
Све наведено не би се могло, као у бројним другим драматичним приликама, запечатити и предати хроници времена чији догађаји бледе, уз фразу попут „остало је историја“, управо зато што ће овај, за Русију и свет изузетно важан догађај, у месецима који долазе тек имати жестоке животне, политичке и друштвене „коментаре“. И последице. Од „историје“ која ће поводом ове смрти уследити, многима се грчи стомак и зебе срце, јер се дакако препознаје велика неизвесност, чији гранични моменти подразумевају расколе и смрти, страдања и ломове. У јеку беспоштедног рата и сукоба за који се верује да је у суштини цивилизацијски судар и пут до одлуке о опстанку многих народа и држава, с велике ратне позорнице отишао је утицајни контроверзни актер. За део у овом рату сукобљених страна његов одлазак је поклон судбине и тактичка победа, за многе на другој страни трагичан губитак и озбиљна несрећа.
О Колективном западу као многоструком, не само тактичко-пропагандном добитнику из ове несреће већ се навелико пише, а сва је прилика да ће се о суморном и потиштеном расположењу унутар руских друштвених – антилибералних и патриотских снага тек писати. У међувремену, док се очекује закључак истраге, у атмосфери неповерења и сумње да ће истина о узроцима пада авиона икада бити објављена, а евентуални виновници вишеструког атентата именовани, у медијском и политичком говору о лику и делу Пригожина свет дакако поново открива прозаичну „тајну“ механизама који га навијају и програмирају. Невидљивом руком великог програмера управља јака воља, и њоме се на свим странама одређују правила интерпретације стварности, па и овог страдања.
Шта је данас пожељно и допуштено рећи поводом погибије шефа Вагнера? Какве су мисли у јавном простору одобрене када је о Јевгенију Пригожину реч? Нејасноће су огромне. Могућности погрешне процене такође. Искусни медијски махери неће погрешити, па ће следити „утврђене правце“, или ће, за сада, ћутати.
Упутства су једноставна: у значајном броју, чак у већини коментара обавезно се прецизира да је први међу вагнеровцима био негативац и криминалац. Склон издаји пријатеља и побуни против ауторитета, што је потврдио чувеним јунским „маршом на Москву“, догађајем чији су поједини аспекти и данас неразјашњени. Обавезно је поменути да је искористио прилике да се обогати, те да је „пљачкашка природа“ његовог иметка без стварне везе с личним способностима, памећу и снагом да се у вучјем и суровом „регуларном“ окружењу позиционира с успехом који стварно јесте постигао. Наравно, не би требало инсистирати на чињеницама, па поменути да је Пригожин био изузетно храбар човек, пречесто, а својом вољом, у најризичнијим и најпогибељнијим ситуацијама на фронту. Такође, важно је не помињати да је војска чији је био командант одлучила о руској победи у условима ужасавајуће кланице у борбама за Бахмут! Та победа из перспективе његовог одласка ваљда није више ни важна. Никако не помињати ни његову огромну друштвену популарност, посебно у редовима обичних војника или угледних војних стручњака. Не заборавити да је увек деловао против система, да је био свој и другачији, што је – у интересу друштвеног спокоја и „неталасања“ – увек препорука за гиљотину. Сходно успостављеним правилима, да ли је и Владимир Путин погрешио када је рекао: „Био је човек сложене судбине, направио је озбиљне грешке у животу, али је постигао праве резултате. Био је талентована особа, талентован бизнисмен, радио је не само у нашој земљи, с резултатима, него и напољу, посебно у Африци“?
Пригожин је тема коју није лако медијски разматрати. Уколико није реч о прецизном, циљаном, договорном задужењу у оквиру политичке снаге која програмира оквир за промишљање овог „незгодног“ лика, чини се да је препорука: ћутање! Неопрезно залетање у тумачењу води у ризик оптужбе за екстремизам, острашћеност, лошу процену, неразумевање „слојева игре“ који структурно обликују геополитичку стварност света! А наш свет, према важећим правилима, промишља догађаје и актере у категоријама одобрених и контролисаних „истина“, пажљиво срочених од мајнд-контрол експерата. Нацртане су и задате верзије стварности, што је потврђено и поводом Пригожинове смрти. Дух времена одређује важећи појмовник. У дубину заборава одлазе некада важне речи и њихова значења. Све што је на пример везано за појмове херојства, слободе, правде, отаџбине, жртвовања, ишчезло је из медијског главног тока који фаворизује договорне и смишљено недоречене интерпретације стварности.
Да ли је Пригожин погинуо зато што је био неопрезан и занемарио околности? „Од политичког сукоба који је настао између руководства Русије и руководства Вагнера сасвим сигурно извлаче корист Колективни запад и њихови вазали и полтрони“,пише Славко Живанов. „Они сасвим сигурно нису хтели да пропусте такав ’зицер’ који се између осталог огледао у одсуству озбиљне, структурне контраобавештајне заштите Вагнера. Нити би Пригожин прихватио, нити се руско руководство претргло да убеди Пригожина да прихвати део безбедносног прстена његове заштите, али последице знамо.!“
Чини нам се важним да поменемо да упркос гвозденим правилима о уређивању простора за комоцију и промоцију јавно одобрених мисли, у овом тренутку многи умни људи Русије, они који су делом и интегритетом утемељени у животу ове снажне и велике земље, и када говоре критички о Јевгенију Пригожину, не устежу се да јасно кажу да је он био херој, значајна личност и да су његове заслуге и улога историјски важни. Стога ће олигарх и власник ТВ Царград Константин Малофејев написати : „Почивај у миру, немирни јуначе! Обавезно ћемо заузети Кијев! Твоје дело неће умрети.“ Политиколог Алексеј Чадаев пак закључује: „Имао је ужасан неред у глави и апсолутно неподношљив карактер, али је био искрена особа и апсолутно истински херој, не само по звездама на униформи.“Јесу ли наведене мисли „неочешљане“ и веома некоректне, просудимо према својој савести и разуму. У овом броју „Печата“, у избору и преводу Желидрага Никчевића, објављујемо неколико парадигматичних исказа о команданту најубојитије приватне војске нашег доба. Читаоци ће просуђивати. Чиниће то савести и части ради.